KO JE OSMAN ĐIKIĆ, čovek koji je živeo ono što Šantić nije smeo?

Živeo je kratko, tek 33 godine. Pisao u vreme kada i najveći pesnici srpske moderne. Možda je ostao u njihovoj senci, ali mu se ipak divio Aleksa Šantić. Autor je jedne od najpevanijih sevdalinki "Đaurko mila". Izjašnjavao se kao Srbin musliman. Sve to na početku XX veka, a šta je na početku XXI veka Osman Đikić?

Ceo njegov život, okvirno rečeno, može se smestiti između Berlinskog kongresa i aneksije Bosne i Hercegovine. Osim što je živeo kratko, mnogi misle da je druga njegova nesreća to što je pisao u vreme kad i Aleksa Šantić i Jovan Dučić, pa pa je tako kao književnik ostao u njihovoj senci. Nešto se više zna o njegovoj romantičnoj ljubavnoj priči i braku sa glumicom Zorkom Topalović. Ko je bio čovek koji se izjašnjavao kao Srbin musliman? Koliko je danas teško razumeti poimanje vere i nacije početkom XX veka? I konačno – može li Osman Đikić da bude, savremenim rečnikom rečeno, „faktor pomirenja na Balkanu“?

Osnovni biografski podaci kažu: Osman Đikić rodio se 7. januara 1879. u uglednoj mostarskoj građanskoj porodici. Tu je pošao u gimnaziju i već tada ulazi u krug pisaca oko časopisa Zora, koji su predvodili Aleksa Šantić i Svetozar Ćorović. Đikić uz stihove objavljuje i svoje nacionalne i prosvetiteljske stavove u kojima „ustaje protiv ugnjetača“. Najmlađi i najraspevaniji u tom pesničkom kružoku, ubrzo je u javnosti obeležen kao najopasniji i biva izbačen iz gimnazije.

U Mostar se vraća početkom XX veka, posle školovanja u Beogradu, Beču i Carigradu. Postaje jedan od glavnih aktera borbe muslimana za versku autonomiju, venčava se, a potom razboljeva od tuberkuloze i umire 30. marta 1912. godine.

Beogradska „Politika" toga dana piše: „Mlad, pun poleta, u 34. godini života, morao je ostaviti nedovršene i vrlo važne poslove, čovek, u čijim je rukama bio onaj zlatan konac politički, koji bi srpskom narodu stvorio parlamentarnu većinu, a Bosni i Hercegovini lepšu budućnost."

"On se rađa odmah nakon prelaska iz 'otomanskog' na 'zapad', umire 1912. dakle pre rata a posle okupacije i on je jedan od retkih ljudi čiji čitav život spada u taj kratki period. Kratko je živeo i on je u svom pisanju pisao kao oni stari romantičari, kao pisci koji se javljaju sto godina ranije, pa zato njegove pesme deluju sto godina starije i staromodnije", ocenjuje Muharem Bazdulj, književnik i novinar.

Pesnik Pero Zubac smatra da je Osman Đikić svojim životom predstavio onaj Mostar „kako ga mi posmatramo kroz Šantićevu poeziju, Mostar Srba, Hrvata, Muslimana, Jevreja, doseljenika koji su se pomagali i cenili i poštovali". Smatra da je šteta što Đikića pamtimo po tek nekoliko pesama i posebno po onoj „Đaurko mila", ali da njegov život pokazuje da je bio modernih shvatanja, kao i Aleksa Šantić.

Upravo su i Šantić i Đikić u to vreme, a govorimo o periodu austrougarske vlasti u Bosni i Hercegovini, nosioci borbe za politički i nacionalni identitet.

To je posebno zanimljivo u slučaju Đikića koji se nacionalno izjašnjavao kao Srbin - upravo je kao razlog za izbacivanje iz gimnazije navedeno da pogubno deluje na školsku omladinu svojom tezom da su „pravoslavni i muslimani braća dveju vera". Od te gimnazijske ideje Đikić nikada nije odustao.

„Kao i sve politički i kulturno aktivne ličnosti u poslednjih 150 godina u Bosni i Hercegovini, on je kontroverzna osoba i ta kontroverznost potiče iz vrlo specifične idedntitetske situacije u BiH. Kako je kod Srba i Hrvata ranije došlo do konačne etnogeneze i stvaranja nacija, tako su se bosanski muslimani tog vremena izjašnjavali ili kao Hrvati ili kao Srbi", kaže Milan Sitarski, istoričar koji živi u Mostaru.

Nacionalna pitanja u stihovima

Osman Đikić objavio je svega tri zbirke poezije. Sve objavljene u vreme njegovog boravka u Beogradu, početkom dvadesetog veka: „Pobratimstvo" (zajedno sa Avdom S. Karabegovićem i Omer-begom Sulejmanpašićem-Despotovićem, 1900. godine), „Muslimanskoj mladeži" (1902) i „Ašiklije" (1903).

Za vreme SFRJ, sarajevski izdavač „Masleša" objavio je saabrana dela. Od tada - Đikićevi stihovi nisu štampani.

Danas, neki bošnjački intelektualci, danas tu poezoju kritikuju nazivajući je „pamfletskom" i „političkim programom u stihovima". Tumačenje Đikićeve poezije u BiH u većoj meri zavisi u kom se nacionalnom ključu čita i ko je čita.

„Njegova pjesma 'Amanet' govori o tome kako mu ništa ne smeta Alah-ekber da bude i Srbin i musliman... On je to zaista živio i moguće je da je to jedan od razloga zašto je danas zapostavljen", kaže mostarski sveštenik Radivoje Krulj.

Goran Maksimović, profesor književnosri na Filozofskom fakultetu u Nišu, kaže da je teza o „političkom programu u stihovima" u novije vreme uspostavljena, jer se ono o čemu je Đikić pevao ne dopada bošnjačkoj zvaničnoj politici danas u Sarajevu. Maksimović pojašnjava da je Đikićeva poezija bila vezana za kosovski mit i za Vuka i Njegoša i pokazuje da su „Srbi muhamedanske vere bili ključan deo srpske kulture".

S druge strane, dosta stidljivo čuju se i konstatacije da bi Osman Đikić, zbog načina na koji se predstavljao, mogao da bude „ontegrativni faktor", da bi mogao da bude spona između Bošnjaka i Srba u BiH.

Istoričar Milan Sitarski, koji u Mostaru vodi jednu nevladinu organizaciju, kaže da bi bilo dobro kad bi se Đikić tako tretirao, ali da je to još daleko i teško zamislivo.

„Tada je ono što bio i zastupao bilo avagrardno, pa i jugoslovensko. I tada su zemlje i narodi bil ipodeljeni među imperijama, a Đikić je jedna od figura koja to spaja i natkriljuje", kaže Vuk Bačanović, istoričar iz Mostara.

„Mogao bi da bude integrativni faktor, mogao bi da bude - srpski nacionalni korpus a islamska vera - i to ne bi bilo sporno, ali ideologije i vere s početka 20. veka su otišle daleko od toga, tako da danas njegova ličnost i delo ne mogu biti integrativni faktor, jer danas sve na prostoru nekadašnje Jugoslavije je okrenuto protiv onog što je zastupao Đikić", smatra profesor Maksimović.

„Svaku poeziju treba iskušati pred vojničkim kazanom da bi se videla njena upotrebna vrednost. Dakle, ako jedna poezija nije bila integrativni faktor 1941. i u strašnim godinama posle, ako nije bila 1991/92. i u strašnim godnama posle, ne znam ko može tvrditi da ona danas može biti integrativni faktor. Poezija kao integrativni faktor postoji, ali samo kod onih vrhunskih pesnika kojih je malo u istoriji i koji su uspeli da nadiđu i lično i nacionalno i da postanu opšte i univerzalne vrednosti tj. da odu na dva sprata više, da bi kasnije bili upotrebljivi i u tom politčkom smislu", kaže pesnik iz Novog Pazar Enes Halilović. Smatra da je zato „jedan drugi Osman Đikić", nekadašnji diplomata u Helsinkiju (i rođak pesnika Đikića) koji je predovio finske pesnike na naš jezik više doprineo povezivanju različitih kultura.

Spomenik rušen dva puta

Osman Đikić je sahranjen u Mostaru, a u periodu između dva svetska rata na njegovom grobu podugnuto je spomen-turbe po projektu čuvenog Aleksandra Deroka. Turbe, najviše na muslimandkom groblju ispred Karađoz-begove džamije, po još nečemu se izdvaja - ime i prezime na njemu ispisani su ćirilicom.

Dva puta je rušeno: najpre su ga 1941. srušile su ustaše, zatim je obnovljeno po završetku Drugog svetkog rata, da bi ga u ratu 90-ih srušili pripadnici HOS-a (tzv. Hrvatske odbrambene snage). Ponovo je obnovljeno, a s tim u vezi postoji zanimljiva epizoda.

Naime, posle rata u BiH, Mostar je postao podeljeni grad - Neretva ga deli hrvatski i bošnjački. Ni u jednom delu - ćirilica nije baš poželjno pismo.

„Osman je imao inklinaciju prema Srbima, on je prišao toj grupi Dučića, Šantića, Ćorovića i s njima zajedno stvarao i Deroko je to znao i kad je napravio taj lijepi spomenik stavio ćirilicom ime", priča publicista iz Mostara Zlatko Serdarević.

Serdarević je posle rata 90-ih bio i član gradskog veća u Mostaru i presudno je uticao da na spomeniku, po obnoci, opet budu ispisana ćirilična slova, a ne letinica - kako je većina u upravi predlagala.

„Tadašnji gradonačelnik je navodio na to da bi trebalo da bude latinica, ali ja sam rekao da će kasnije generacije nas optužiti da nismo kulturni spomenik obnovili prema regulama. Ako mora da bude sve isto - materijal, cigla itd. Onda mora i isto pismo, odnosno - ćirilica", priseća se Serdarević.

„Nije on ni stigao da se ozbiljno bavi poezijom..."

Staniša Tutnjević, član Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske, koji je autor najobimnije studije o delu Osmana Đikića, kaže da je Đikić živeo jratko i burno, da se dosta bavio i političkim radom, pa nije ni stigao da se dovoljno posveti književnosti.

„Naslovi njegovih zbirki, 'Pobratimstvo', 'Ašiklije' i 'Muslimanskoj mladeži', odražavaju njegove književne preokupacije i njegov identitet, nacionalni i ljudski", smatra Tutnjević.

Maksimović podseća da je Đikićevo delo proučavano kao poezija moderne, a to je vreme kada Srbi imaju mnogo značajnih pesnika, najpre - Đikićevog sugrađanina Šantića, ali i Dučića i Rakića.

„Njegovo delo nije po kvalitetu moglo da pripada tim najvišim vrhovima moderne, ostale je nedovršeno, ali u njemu se vide potencijali", smatra Maksimović.

„To je više kao prelaz između sevdalinke i autorske poezije, liči mi da je tu negde mesto. Dakle, dakle ne smatram da je to velika i epohalna poezija. Ona će više ostati kao fusnota u knjizi nekog istoričara, ali ne istoričara književnosti", ocenjuje Halilović.

Tutnjević smara da je treća zbirka poetski najozbiljnija, ali da uopšte uzevši, ne treba potcenjivati celokupno Đikićevo delo.

„To je lirka raspolozenja, to je neka vrsta re-kreacije sevdalinke, nije tu on postigao najviše vrednosti kao npr. Šantić, ali jeste dao najveći doprinos afirmaciji sevdalinke i po tome je kao pesnik i najvažniji", kaže Tutnjević.

Đikić je živeo ono što Šantić nije smeo

Javnosti je ipak, od Đikićevog dela, mnogo poznatija njegova ljubavna priča. Zaljubljen u glumicu Zorku, koju je upoznao u Brčkom gde je gostovala sa pozorišnom trupom... I to je ta romantična priča o ljubavi koja pobeđuje verske razlike i koju je sa divljenjem posmatrao i Aleksa Šantić.

„Oni (Osman i Zorka) uspijevaju da savladaju te optore i ima ta jedna lijepa priča da je Aleksa Šantić rekao Đikiću da je on i bolji i hrabriji, jer je uradio ono što Šantić nikada nije", kaže Muharem Bazdulj.

Podseća da je o Šantiću snimljen film i serija. „Aleksa je bio zaljubljen u katolkinju, ali nije uspio da slomi otpor porodice i bio je fasciniran i pomalo je zavidio Đikiću koji je to uspio", kaže Bazdulj.

„Ta ljubav između Osmana i Zorke je oličenje Mostara koji pamtimo po dobru. U dve sobe u velkikoj Avdaginoj kući, odvojeno od Osmana ležala je Zorka (oboje oboleli od u to vreme neizlčive tuberkuloze). Avdaga nije dozvolio da Zorka sazna kad je umro Osman, jer je hteo da je sačuva što duže u životu", priča Pero Zubac.

Po toj pesmi nastala je drama koja se godinama izvodi u Narodnom pozorištu u Mostaru.

„Zahvaljujući i toj predstavi koja govori o ljubavi Osmana i Zorke, živi Osman u Mosatru, ali živi tako i veliki Deroko, zahvaljujući spomeniku koji je obnovljen. I to je duh Mostara koji opstaje i u kom treba i Osmana Đikića vratiti na mjesto koje mu pripada", kaže sveštenik Krulj.

I dok istoričar Bačanović misli da je Đikić „malo skrajnut", a pesnik Pero Zubac - da je neopravdano zaboravljen, jer „što je Emina Šatićeva Mostaru, to je i Zorka osmanova", Muharem Bazdulj smatra da se Osman Đikić danas pamti na najlepši mogući način.

„Neke su pjesme postale pjesme koje se pjevaju po kafanama, posebno 'Đaurko mila', taj termin đaur ima kod muslimana pogrdnu konotaciju, a u pjesmi je to uspjelo da se nadvlada i uz taj kontrast 'đaurko mila'... mogu se pronaći i mnoge aluzije na tu pjesmu u memoarskoj prozi. Ima još 4-5 pjesama koje žive kao starogradske, tako da je to možda i bolji način da se pamti jedan pjesnik nego da ga djeca obavezno čitaju u čitankama", smatra Bazdulj.

Vek „Đaurke"

Nastala nekoliko godina ranije, pesma je postala popularna tokom Balkanskih ratova. Pevali su je i u Velikom ratu, u zatišju između bitaka. Priča se da je presla Albaniju i, posle, u selu Agios Mateos na Krfu, u vojničkim logorima, čuli bi se najpre stihovi „Tamo daleko", onda još neke patriotske i nostalgične pesme, pa onda - „Đaurka".

Između dva rata živela je u kafanama od Beograda do Sarajeva i nema nijednog čuvenijeg soliste tog vremena koji je nije zapevao. Legenda kaže i da je čuveni glumac Dobrica Milutunović 50-ih godina prošlog veka zatvarao dorćolske kafane uz tu pesmu, pričajući o „piscima sa mirisom juga i istoka" - o Bori Stankoviću, Stevanu Sremcu, ali i o autrou stihova „Đaurko mila" Osmanu Đikiću.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/RTS)