HITLER JE DRŽAO NA ZIDU SLIKU OVOG AMERIČKOG INDUSTRIJALCA: A bankari iz SAD su doveli naciste na vlast!

Zašto su SAD uvek podržavale fašističke i polufašističke režime i sve krvave diktature 20. veka? Zašto su odgajile Hitlera, podržale Musolinija i Franka, nametnule režim „crnih pukovnika” u Grčkoj i izvele fašistički puč u Kijevu? Ima li ta, „u svetu uzorna demokratija”, srodnosti sa fašizmom?

Postoji mišljenje da je fašizam nastao u Italiji i Nemačkoj, a da su se u SAD, - „bedemu demokratije”, uvek prema njemu odnosili sa neodobravanjem. Međutim, to uopšte nije tako. Jedan od glavnih elemenata fašističke doktrine – rasizam, prožimao je čitavu društvenu strukturu SAD mnogo pre nego što ju je Hitler usvojio, piše istoričar Nikolaj Ivanov.

Afroamerikanci su uspeli da dobiju građanska prava tek krajem 60-ih godina HH veka, dok ih autohtono stanovništvo Amerike, Indijanci, još uvek nemaju.

Hitlerov antisemitizam kojim je prožet njegov „teorijski” rad „Majn Kampf”, preuzet je od američkog industrijalca Henrija Forda.

Firer je i sam istakao „snažan uticaj” koji je na njega imala knjiga „Delatnost Jevreja u SAD”, koju je američki industrijalac objavio 1920.

U toj knjizi se tvrdi da „glavna pretnja miru” potiče od „jevrejskih finansijera”.

Sem toga, na sve načine se veliča „rasa gospodara” – još jedan neodvojivi element fašističke ideologije: „Oci-osnivači naše nacije bili su predstavnici Anglo-Sakso-Keltske rase; oni su došli iz Evrope sa civilizacijom u svojoj krvi, stigli do Aljaske na Severu i Kalifornije na Zapadu; zahvaljujući svom stvaralačkom geniju oni su postali Vladajuća Rasa; zahvaljujući svojoj izuzetnosti Bogom su izabrani i sudbinom predodređeni da vladaju svetom”. (Mora se primetiti da je ovo gotovo identično sa rečima koje je Obama izgovorio o „američkoj izuzetnosti” i „pravu da vlada svetom”!).

Na Nirnberškom procesu predvodnik Hitler-jugenda, B. Fon Širah, izjavio je da je svoje antisemitske poglede, kao i drugi lideri nacista, crpeo iz knjige Henrija Forda.

Ford dobio je 1938. najvišu nagradu hitlerovske Nemačke – Orden Velikog Krsta.

Portret ovog američkog industrijalca uvek se nalazio na vidnom mestu u Hitlerovom kabinetu.

Zanimljivo je da su nacisti crpli iz Amerike ne samo postulate „rasne teorije”, nego čak i rituale i simbole. Još u XIX veku Amerikance su podučavali da ispružaju desnu ruku napred u znak svečanog pozdravljanja.

Kukasti krst takođe je bio u upotrebi kod desničarskih ekstremnih organizacija u SAD mnogo ranije nego što je prešao u Nemačku.

Najmoćniji američki bankari odgajili su i podržali evropski fašizam. Upravo oni postali su glavni sponzori fašizma u Italiji, nacizma u Nemačkoj i puča generala Franka u Španiji.

Među njima – Džon Rokfeler, Endrju Melon (bankar, ministar finansija SAD), klan Djuponovih, rukovodstvo „National City Bank”, direktori korporacija „General Motors”, „Standard Oil”, „Alcoa”, „Ford Motors”, ITT, „General Electric”, Alen Dales (direktor Saveta za spoljnu politiku, kasnije direktor CIA), Preskot Buš (bankar, otac budućeg predsednika Džordža Buša-starijeg), Vilijam R. Herst (novinski magnat, osnivač „žute štampe”), Džozef Kenedi (prvi čovek kompanije za investicije, otac predsednika SAD Džona Kenedija).

Pomoć je išla ne samo u obliku novca, nego i putem direktne saradnje kompanija. Tako je nemačka kompanija I. G. Farben posedovala u SAD niz svojih filijala („Bayer Co.”, „General Aniline Works”, „Agfa”, „Winthrop Chemical Company”) preko kojih je ostvarivala veze sa takvim gigantima kao što su „Standard Oil”, „DuPont”, „Alcoa”, „Dow Chemical”.

Prvi čovek svetski poznate kompanije IBM, T. Votson, nije skrivao svoje simpatije prema fašistima. Ova kompanija isporučivala je u Nemačku najnovije računarske mašine koje su omogućile da se stvori potpuna statistička baza „rasno inferiornih građana” i fašistima znatno olakšale realizaciju planova Holokausta. Votsona su takođe nagradili fašističkim Ordenom Orla.

U suštini, Nemačka je preko njih dobijala sve što joj je bilo neophodno za brzo povećavanje vojnog potencijala, uključujući i novčane investicije.

Potpredsednik „Dženeral-motorsa”, H. Hovard, objavio je 1940. knjigu „Amerika i novi svetski poredak” (jedno od prvih pojavljivanja u štampi ovog u naše vreme toliko rasprostranjenog termina!), u kojoj poziva na sveobuhvatnu podršku nacistima. Veliku galamu izazvalo je i to što je on otvoreno priznao da glavna uloga u otpočinjanju rata ne pripada Hitleru već SAD-u! On piše da je Hitler bio samo „instrument” u rukama američkih bankara.

Očigledno je da bez svestrane podrške od strane američkih bankara nemački fašizam nikada ne bi mogao da dođe na vlast i nikad ne bi stvorio moćnu vojnu mašinu za vođenje Drugog svetskog rata.

Do objavljivanja rata Nemačkoj od strane američke vlade i donošenja zakona „O zabrani trgovine sa neprijateljem”, američki bankari otvoreno su podržavali fašističke režime Evrope. Ipak, mnoge banke i korporacije i u godinama rata očuvale su „poslovne odnose” sa Trećim Rajhom.

„Ford” i „DženeralMotors” isporučivali su fašistima kamione, ratnu opremu i prebacivali novac preko američke filijale „I. G. Farben”. Kompanija „Standard oil” isporučivala je fašistima gorivo „US Steel” i „Alcoa”, metal i proizvode od metala. Banke su tajno davale kredite u milijardama dolara.

Godine 1974. Komisija Senata SAD priznala je: „Velika Trojka (američkih automobilskih kompanija) bila je jedan od osnovnih faktora u procesu pripreme i vođenja rata. U Nemačkoj su „Dženeral Motors” i „Ford” obezbedili lavovski deo priprema za rat. Fabrike „Dženeral motorsa” u Nemačkoj proizvele su hiljade motora za avione ”Luftvafe”. Filijale „Forda” proizvodile su za Vermaht oklopne transportere i kamione (…) Posle početka rata, od 1939. sve fabrike Velike Trojke u Nemačkoj prešle su na proizvodnju ratne produkcije – aviona i ratnog transporta. Njihova preduzeća obezbedila su 90% guseničnih transportera i 70% kamiona, koji su činili osnovu ratnog transporta Vermahta.

Zapanjuje činjenica da su po završetku rata automobilske kompanije zahtevale od vlade SAD kompenzaciju (!) za pretrpljenu štetu koja naneta njihovim nemačkim filijalama posle bombardovanja od strane američke avijacije. I vlada SAD je isplatila novac, pored ostalih „Fordu” za fabriku kamiona koja je srušena u Kelnu tokom američkog bombardovanja.

Povodom takvih slučajeva, akta direktne izdaje u ratno vreme, američki senatori su samo flegmatično primetili: „Naravno, isporuke obema stranama konflikta mogu se objasniti samo običnom korporativnom praksom slično finansiranju dve političke partije u vreme izbora”.

Da su nacisti pobedili, te kompanije bi odmah postale „apsolutno” nacističke, a posle poraza Hitlera one su se odmah pretvorile u „stoprocentno” američke kompanije. U svakom slučaju one bi ostale na površini i obezbedile lepu dobit svojim akcionarima”.

Šta može biti apsurdnije i ciničnije od ovog priznanja američkih zakonodavaca! Dok su američki vojnici prolivali krv na bojnim poljima njihove kompanije i banke bogatile su se na račun ratnih isporuka hitlerovcima!

Čitalac može da kaže da je u osnovi podrške Hitleru od strane američkih bankara bio ekonomski interes.

Istina, ako je u mirno vreme običan prihod američkih korporacija iznosio od 6-12%, u vreme rata porastao je do kosmičkih razmera – od 1.000 do 5.000% (čak i više)!

Sem toga, njihov zajednički cilj bio je u okretanju Hitlerove agresije na Istok i maksimalno slabljenje glavnog konkurenta – Sovjetske Rusije, na putu ka svetskoj dominaciji.

Međutim, da su uzroci za odgajanje evropskog fašizma bili samo u tome – ne bi bilo pokušaja fašističkog puča u samim SAD!

Krajem 20-ih godina, posebno nakon početka „Velike Depresije”, u SAD naglo je porastao broj fašističkih i polufašističkih organizacija u kojima su bili milioni ljudi.

U „Crnom legionu” tokom 30-ih godina nalazilo se više od milion i po ljudi! Bliski fašistima bili su i „Kju-Kluks-Klan”, „Američka liga slobode”, „Srebrne košulje”, „Bela lenta” i mnoge druge.

Novinski magnat V. Herst stvarao je u glavama Amerikanaca pozitivan imidž fašizma (finansirali su ga ne samo američki, nego i italijanski i nemački bankari). Evo jednog od primera iz publikacije Hersta 30-ih godina:

„Hitler je toliko osvojio umove i duše svih Nemaca tako da čak i kad ne bi imao crnokošuljaše, opet bi ostao najuticajniji političar Nemačke i na izborima bi dobio apsolutnu većinu glasova”.

Ambasador SAD u Nemačkoj, V. Dod, u telegramima predsedniku Ruzveltu piše: „Klika američkih bankara i industrijalaca sa đavolskom upornošću se bori za zamenu našeg demokratskog režima fašističkim i deluje tesno povezana sa liderima nemačkih i italijanskih fašista. Na mojoj dužnosti u Berlinu imao sam mogućnosti da se uverim u to koliko su naši vodeći porodični klanovi bliski nacističkom režimu”.

Ideja prevrata nastala je posle dolaska na vlast u SAD Franklina D. Ruzvelta 1933. Finansijska elita ga je zamrzela zbog njegovog „Novog kursa” – strategije usmerene na povećanje uloge države u regulisanju ekonomije i rešavanju najakutnijih socijalnih problema.

U zaveri su učestvovale sve fašističke partije i organizacije SAD. Među njihovim rukovodiocima bili su I. Djupon – osnivač „Američke lige slobode”, G. Marfi – direktor kompanije „Goodyear”, „BethlehemSteel”, grupe banaka J. P. Morgan, V. Dojl.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Fakti.rs)