STRAŠNA PRIČA
LEGENDARNI AS SFRJ SPORTA UBIJEN NA KUĆNOM PRAGU: Upucan je zbog porodične svađe!
Pamtimo ga po olimpijskom zlatu
Priča o Matiji Ljubeku, najtrofejnijem hrvatskom i SFRJ sportisti počela je u Belišću.
Kao dečak igrao je fudbal, bavio se i atletikom, a obožavao je dizati tegove. No kako je u Belišću tradicija kajakaškog i kanuističkog sporta dugotrajna i snažna mali Matija je odlučio da proba sa čamcem i veslom.
U Beogradu je skrenuo pažnju na sebe na Svetskom prvenstvu 1975. kada je u kanuističkom maratonu na 10 kilometara zauzeo treće mesto.
Godinu dana kasnije je na Olimpijskim igrama u Montrealu osvojio dve medalje za Jugoslaviju, bio je prvi na 1000 metara i treći na 500. Nezaboravan doček imao je po povratku u svoje mesto, celo Belišće je bilo na ulicama.
Sa Mirkom Nišovićem iz Zemuna je na Igrama u Los Anđelesu osvojio zlato na 500 metara u kanuu dvokleku, kao i srebro na 1.000, a kada se dodaju sva prvenstva i takmičenja osvojio je oko 300 medalja.
Jedna je završila čak i kod predsednika države Josipa Broza Tita. I to nakon Montreala kada je šokirao svet, posle samo dve godine treninga osvojio je medalje, a onu zlatnu poklonio tada doživotnom predsedniku SFRJ i maršalu Titu. Srećom, osvojio ih je još u karijeri.
Karijeru je završio s neverovatnih 300 medalja, ali nastavio je da radi u sportu, želeo je da pomaže. Radio je u hrvatskom olimpijskom odboru. Kao što je bio veliki sportista bio je i odličan sportski radnik, a njegov život naprasno je prekinut u 47. godini.
2000. godine zauvek je otišao Matija Ljubek.
Na pragu kuće u Valpovu smrtonosne hice iz puške u njega je ispalio šurak Marko Varžić. Stradao je od dva metka iz puške M-48 usled nerazjašnjenih porodičnih svađa.
Ubilački pohod Marka Varžića životom je platio nesretni Ljubek. Ljudska veličina poput Matije, pala je pod hicima.
Tuga i bol koju je hrvatska nacija osetila kad je objavljena vest o njegovoj smrti nikad neće biti zaboravljene. Bio je to tužan dan za sport. Te kobne večeri Matijin sin Nikica bio je s majkom u Zagrebu. U bioskopu.
- Zvonio mi je mobitel u kinu, izašao sam van, zvao je brat i rekao mi. Nije lako sa 19 godina biti hrabar i reći majci da je tata ubijen. Možete to zamisliti... Majci je danas možda i najgore. Mi smo krenuli svojim putem, oženili se, brat je postao i otac, a majka je sama. Daj Bože da jednom opet nađe ljubav. Kažu da vreme sve leči, ali ne znam, meni je pomisao na to uvek ista - kao da je bilo juče - rekao je Nikica.
Ubici oca nikad nije oprostio.
- I neću. Nikada više nisam ni razgovarao s njim. Niti s obitelji s njegove strane.
Matija je bio potpredsednik HOO-a i šef olimpijske misije 2000. u Sidneju. Zbog posla nije bio uz porodicu koliko je ona htela.
- Slabo smo ga i viđali. On mi nije bio pravi trener, na Jarun je dolazio jednom ili dvaput nedeljno, pa nam je pokazivao, ispravljao tehniku i greške koje smo radili.. Da nije bilo tragedije, možda bi otišao iz HOO-a i počeo nas da trenira. Znam da je bio dosta razočaran u naš olimpijski sistem i ljude koji rade oko sporta. Tvrdio je da ima jako puno ljudi u sportu koji nemaju veze s njim. Čak se i mogao pomiriti s time, ali da ti ljudi bar imaju neki entuzijazam, a ne samo da rade za platu. Govorio je da sport nema radno vreme, da je HOO tu radi sportista. Danas bi tata sigurno bio jedan od glasnijih boraca za sport. Da je ostao u HOO-u, taj bi sistem imao puno više smisla, jer slagao je ekipu koja je mogla nešto ozbiljno da napravi. Da je danas živ, sport ne bi bio u ovakvim problemima. Siguran sam - rekao je Nikica u intervjuu kolegici Kristini Dominković.
Matija Ljubek u rodnom Belišću dobio je skulpturu u prirodnoj veličini. Onako kako je oduvek radio. Napetih mišića s veslom u rukama. Sportista koji je na najvećim iskušenjima bio najbolji. Uvek spreman i nadahnut nije znao da zakaže, razočara. Ne, te reči kod njega nisu postojale. Iz malog Belišća došao je do vrha sveta i zauvek zadužio hrvatski sport.
Bonus video:
(Espreso.co.rs)