SJAJAN INTERVJU
VUJOŠEVIĆ MI JE POKLONIO NEŠTO ČEMU SE ČESTO VRAĆAM: Obradović i 'Helsinki' otvorili duše pred košarkaškim svetom!
Njih dvojica pričali su o velikom broju tema, naravno, od aktuelnih do nekih večnih, a glumac je probao da izvuče što više odgovora iz slavnog stručnjaka
Dočekali smo i već najavljivani intervju koji su preko društvenih mreža imali glumac Darko Perić, poznat po ulozi Helsinkija u popularnoj seriji "La casa de papel" i legendarni košarkaški trener Željko Obradović.
Njih dvojica pričali su o velikom broju tema, naravno, od aktuelnih do nekih večnih, a glumac je probao da izvuče što više odgovora iz slavnog stručnjaka.
Prvo malo o aktuelnom stanju:
- U izolaciji sam apsolutnoj. U Beogradu, sa ženom i sa sinom, snalazimo se sa svime što nas je snašlo. Ceo svet. Provodim veliki deo dana tako što se čujem sa prijateljima po svetu. Nije lako nikome, ali čovek mora da se navikne i na ove okolnosti. Pokušavam da napravim plan, ali je najbolje kada nemaš plan - počeo je Obradović, a priredio je MOZZART Sport.
Zašto nadimak Žoc?
- Žoc... To je od rane faze, upoznavanja sa košarkom. Trenutka kada sam zavoleo košarku, još u osnovnoj školi u Čačku. Imali smo od jutra do sutra, da igramo da šutiramo. Imali smo velikog uzora u Draganu Kićanoviću. To je taj period kada sam se naložio na košarku. Imali smo običaj da kažemo kada pogodimo cepaj, pa je nastalo od toga Željko Obradović cepač. Jer sam kao cepao mrežicu. Drugari su mi to nadenuli, taj nadimak mi je ostao i veoma mi je drag. Mnogo ljudi me tako zove, a ne zna zašto Žoc.
1976. je debitovao za Borac i igrao u Beogradu protiv Radničkog. To mu je bila prva utakmica. Obradović je veliki deo karijere proveo u zemljama koje su na Mediteranu. Jedno pitanje je bilo vezano za kulturološke razlike u tim zemljama.
- Prva destinacija je bila Španija, Badalona, pa u Madridu, u Trevizu, Atina, pa Istanbul. Sličnosti postoje, razlike postoje, ali je zato bilo zanimljivo. Veoma je bitno za mene da probam da se adaptiram. Pokušao sam da prihvatim razlike. Drago mi je da sam prošao te zemlje i stekao prijatelje što se kaže zauvek. Ima dosta sličnosti, temperament je izraženiji kod nas Turska, Grčka, Srbija… Kod Italijana je to manje izraženo, Španci su malo opušteniji.Volim kada se skupe različiti ljudi i onda znam kako će ko da reaguje iz svih tih zemalja.
Trevizo, posle Madrida, kao da se vratiš u selo. A posle toga Atina...
- Meni je bilo fenomenalno u Trevizu, jer je klub bio fantastično organizovan. Sve nam je bilo super, a pritom, najvažnija stvar da je moj Đorđe se rodio tada. Uvek se šalim sa njim da je Treviđano. Uvek stoji ta priča da ćemo, kada budem imao vremena, da odemo zajedno u Trevizo i provedemo tamo malo vremena.
A, onda Grčka…
- Fantastičan grad, ljudi. Meni je Atina nešto što me ispunjava srećom svaki put kada razgovaram o njoj, a možeš misliti kako je kada odem tamo. Tamo sam živeo 13 godina, ima jedan kafić od mog prijatelja, Jorgos se zove. Ima specifičan naziv Daily, ali smo mi tamo provodili mnogo noći, a-ha-ha. I svi moji prijatelji su bili u tom kafiću i znaju o čemu pričam. To je kafić u kom sam proveo najviše vremena u životu, ni u jednom drugom nisam toliko puta bio. Grčka je bila El Dorado. Kasnije je došla ekonomska kriza. To je bio kafić lokalnog tipa. I nikada nismo pričali o košarci. Pričali smo o drugim temama. Bilo je bankara, profesora, radnika, konobara. Svih zanimanja. Uvek je bilo oko 30 ljudi koji su stalno boravili i znao sam da ću uvek naleteti na nekog od njih. To se pretvaralo u fenomenalno druženje. Kada god odem u Atinu probam da odem tamo.
Sada je Obradović već dugo u Istanbulu gde je trener Fenerbahčea.
- Prvo iskustvo u inostranstvu kao igrača bilo je u tadašnjoj Čehoslovačkoj, a onda je bilo autobusom u Istanbul. Kada se setim toga da smo putovali koliko sati, to je bio moj prvi kontakt sa Istanbulom. Pa prvo Svetsko juniorsko smo igrali u Brazilu, imao sam tu sreću da igram fudbal na čuvenoj Kopakabani. Da se vratim na Istanbul. Neverovatan je to grad u svakom smislu. Grad koji se menja neverovatno. Niču delovi grada koji su slični na razglednici iz Njujorka, sa neboderima. Svuda se ruši i prave se nove zgrade. Moj kum Vlade Androić i ja gledali smo razmere toga svega što se pravi. Upoznao sam ga mnogo pre nego što sam došao. Procene su da je to grad u kome živi između 16.000.000 i 20.000.000 ljudi. Neverovatna brojka. Dobio sam poziv od velikog kluba kao što je Fenerbahče. Uvek sam govorio da je neverovatno da smo uvek imali naše navijače. Ne desetak, već veliki broj navijača.
Kada se igrao Fajnal for u Beogradu mogli smo da se uverimo u to kakvu bazu fanova ima Fenerbahče. Kaže Darko Perić da su ga više turski navijači prepoznali jer je u Turskoj serija bila vrlo popularna.
- Verovatno će veliki broj ljudi u Turskoj pogledati ovaj video pre svega zbog tebe, a-ha-ha.
Interesovalo je Darka da čuje o ljubavi Obradovića prema filmu i pozorištu.
- Visili smo u pozorištu. Moj veliki prijatelj je Bogdan Diklić, druženje bez prestanka je to bilo u odnosu na obaveze. Nismo se razdvajala. Treći član čuvenog trija bio je Milenko Savović. Išli smo na sve pretpremijere, premijere, gledali probe, sve smo to prolazili. To su bili izlasci koje smo najviše voleli. I uvek mi je to nedostajalo u inostranstvu. Jedna od stvari bih voleo da se vratim tom načinu života kada se vratim u Beograd. Sigurno će doći i taj trenutak.
Sa čuvenim glumcem Diklićem se stalno čuje.
- Imali smo interno zezanje, znali smo sve replike iz filmova i predstava. Sediš u kafani i pričaš na način na koji vas niko ne razume. I dan-danas kada se čujemo pričamo na taj način. Sa Diklićem se čujem svaki dan. Našli smo dobro mesto gde smo sedeli od vremena ručka do dva ujutru, a imao sam let sutra ujutru.
Dodao je da voli da gleda srpske serije i filmove, a da je u ovoj izolaciji stigao da pogleda i strane, za šta inače nema dovoljno vremena. Obradović ne samo da je dobar trener, već je i veoma dobar motivacioni trener, radio je brojne seminare, držao govore.
- Motivacija i način na koji radim sa igračima. Imao sam prilike da radim sa menadžerima u Sloveniji, radio sam u Grčoj, u Dubaiju, Turskoj. To je bilo novo iskustvo za mene. Interesovao ih je način na kojim radim. U svakom poslu je motivacija najvažnija. I ovo sada što se dešava je stvar motivacije. Motivisan čovek može sve. Uvek sam to govorio igračima. Naravno, to nije lako održati u toku sezone. Ali, posle toga sve lakše ide. Uz to ide koncentracija od 101%.
Najtrofejniji evropski trener istakao je i da je veliki obožavalac Fila Džeksona, kao i da će se potruditi da nabavi knjigu koju je napisao legendarni trener Los Anđeles Lejkersa.
- Imao je neverovatne rezultate. Radio je sa vrhunskim igračima, Džordana, pokojnog Kobija, Šakila, što nije uvek lako. Radio je na specifičan način. On je čovek koji je ostavio veliki trag. Jedna osoba nije važnija od grupe. U tome je sve. Prvo morate da naučite da gubite, a zatim i pobeđujete.
Mnogo se priča o raznim ritualima. Da li je Obradović imao tako nešto u svojim timovima?
- Imali smo situaciju gde smo mi treneri morali da se presvučemo u svlačionici igrača, posle njih. Onda sam video neke stvari sa kojima sam bio iznenađen. Igračima imaju svoj ritual. To je bio turnir u Atini. Bio sam stvarno iznenađen. Kao igrač nisam nikada radio, ali poštujem to. Ali sam svaki dan popodne spavao, sijesta. Obavezno pred utakmicu spavam posle ručka. Nekada mi je dovoljno pola sata, 45 minuta. Ali vodim računa o tome. Najveća radost za igrača je da igra utakmicu. Privilegovani smo da radimo ono što volimo. Tu privilegiju nema veliki broj ljudi. To je fantastično. Uvek sam im govorio da je najveća sreća trenutak pre početka utakmice. Rezultati su bitni, ali bitnije ono što osećaš unutra. Važnije je da se da sve od sebe od rezultata. Super je i kada te kritikuju. Ali mene nikada niko nije mogao da kritikuje koliko sam ja sebe sam kritikovao. Kada ostanem sam sa sobom, kada analiziram utakmicu. Daj Bože da mogu sve to da radim i ponovo da grešim.
Koju bi utakmicu preporučio za gledanje sada u izolaciji?
- A-ha-ha, znaš šta. Morao bih da nađem podatak. Utakmica koju sam najviše puta gledao je finale NCAA lige između Vilanove i Džordž Tauna. To je sad, da me pitaš, negde osamdesetih godina, nemam pojma. Zbog čega. U Džordž Taunu je bio trener Tompson. Vilanova je uspela da ih dobije. To je utakmica koju sam gledao ne znam koliko puta. Živeo sam u Čačku i imao sam sreću da mi bliska rodbina živi u Čikagu, pa su mi oni slali kasete, VHS. Prvi put sam imao kontakt sa NBA ligom preko tih kaseta. Kada je Radmilo Mišović video to, rekao je: "Ovo je drugi sport, šta mi igramo".
Jedan prenos koji je gledao je posebno imao uticaja na njega.
- Jedan od ljudi koji je sigurno najznačajniji u istoriji jugoslovenske košarke je bio Krešo Ćosić. Bio je selektor reprezentacije. I gledao sam kako komentariše jednu NBA utakmicu. To onda dobije potpuno drugu dimenziju. Ja sam onda počeo da gledam košarku sa drugim očima. Uz to što je Profa Aleksandar Nikolić došao da radi sa nama i potpuno mi promenio ideju kako košarka treba da izgleda. Posle sam radio sa njim u Partizanu.
A bio je važan i jedan seminar.
- Bio sam još aktivan igrač 1987. godine i bio je seminar u Kragujevcu, jedan od predavača pokojni Ćosić, bio je Vlade Đurović, bio je Slavko Trninić, takođe veliki trener i čovek. Kao igrač sam bio tamo. Pitali su me: "Šta ćeš ti ovde?". Rekao sam: "Pa imam valjda i ja pravo da čujem šta pametni ljudi pričaju". I meni je to pomoglo da budem bolji igrač. Imao sam sve zapisano. I onda sam detalje koristio u treninzima, a koristim i dan-danas.
Još kao igrač je pravio beleške, a neke je i dobio kao one od Duleta Vujoševića.
- Imam neku biblioteku svoju, uspeo sam da dođem do nekih skripti od Profe. Imam sačuvane i moje beleške koje sam imao kao igrač. Dule Vujošević mi je odavno poklonio neke svoje zabeleške. Čujem se sa njim, on je u Rumuniji. Baš se često čujemo, pričamo o svemu. U vreme kada je on bio pomoćni trener u Partizanu, ja sam bio igrač. Mnogo smo vremena provodili zajedno. Poklonio mi je tada sveske, ja im se često vraćam.
Kakva je priča oko Obradovića i NBA lige?
- Nisam išao jer me niko nije zvao, da ne bude da sebi dižem cenu. Bilo je 2012. godine, išli smo Dimitris i ja na poziv Detroita. Bili smo više od mesec dana, ceo pripremni period. Pričali smo o svemu i kroz šalu je bila priča, šta ti misliš i to... To je sve. Video sam to iz neposredne blizine, to je fantastična organizacija. Ne sumnjam da bi bilo koji trener iz Evrope mogao tamo da radi, samo treba neko da ih pozove. Kao što su to i igrači pokazali.
Bonus video:
(Espreso.co.rs/Priredio: MOZZART Sport)