POGLEDAJTE KAKO USTAŠKA STOKA OPRAVDAVA JASENOVAC: Sin je krenuo svetit oca protiv SRBSKIH FAŠISTA! (VIDEO)

Vjekoslav „Maks“ Luburić je bio ustaški oficir i zapovednik sistema koncentracionih logora među kojima je najveći koncentracioni logor Jasenovac.

Pre rata Luburić je bio poznat kao obični kriminalac i kažnjavan zbog raznih krivičnih dela. Iz originalnog temeljnog policijskog lista, a koji je pronađen kod zagrebačke policije, vidi se, da je Luburić presudom od 7. septembra 1929. bio kažnjen sa 2 dana zatvora radi skitnje, a presudom Okružnog suda u Mostaru od 5. decembra 1931. sa 5 meseci strogog zatvora radi pronevere svote od 8.305. dinara na štetu Javne berze rada u Mostaru, pa još jednom hapšen radi ponovnog dela pronevere. Luburić je bio obična skitnica i zazirao od svakog poštenog rada, pa kad je Ante Pavelić pobegao u emigraciju, pošao je on za njim i prošao obuku u raznim ustaškim logorima u Mađarskoj.

Ime „Maks“ Vjekoslav Luburić dobio je od svog dugogodišnjeg prijatelja Jure Francetića prilikom boravka u ustaškom kampu Janka Pusta.

Nakon invazije sila Osovine na Kraljevinu Jugoslaviju u aprilu, Luburić je na svoju inicijativu doputovao u novoproglašenu Nezavisnu Državu Hrvatsku, da bi se pridružio ustaškom režimu i postao je deo Pavelićevog užeg kruga.

Iako nije posedovao nikakvo vojničko obrazovanje, kao član užeg Pavelićevog kruga postavljen je za pukovnika Ustaške vojnice. Predvodio je ustaške napade na srpska sela u Slavoniji i Krajini u aprilu i maju 1941. i prouzrokovao krvoproliće ogromnih razmera koje je dovelo do toga da čak Nemci i Italijani intervenišu povodom „ponašanja prema civilima“. Grupe Ustaške vojnice pod njegovim zapovedništvom su bile odgovorne za prva masovna ubistva počinjena nad Srbima, u Gudovcu, Veljunu i Glini.

Luburić je bio osnivač, a posle pogibije Mije Babića, i komandant koncentracionih logora u NDH, a od kraja 1941. je zapovedao Ustaškom odbranom, koji je bio III odsek Ustaške nadzorne službe. Ustaška odbrana, kasnije preimenovana u Ustaški obrambeni strug je učestvovao u operacija protiv četnika i partizana, i takođe je upravljao koncentracionim logorima i sprovodio masovan teror. Projektovao je sistem koncentracionih logora Jasenovac, sopstvenom inicijativom dok je bio u egzilu, onda je objavio svoj plan u septembru 1941. Bio je njegov prvi komandant. Nada Tanić Luburić, njegova polusestra, je bila zadužena za ženski logor Nova Gradiška. Kasnije se udala za Luburićevog štićenika Dinka Šakića. Zbog te uloge Luburić je stekao reputaciju najkrvoločnijeg i najbrutalnijeg od svih ustaških zapovednika.

Vrhovni je nadzor nad svim logorima Jasenovca Ante Pavelić je poverio Vjekoslavu Luburiću. Za sav svoj rad Luburić je bio samo njemu odgovoran. Pavelić je visoko cenio njegove ustaške sposobnosti, da ga je konačno imenovao ustaškim generalom. Luburić je dolazio u Jasenovac 2-3 puta mesečno i zadržao se tamo samo nekoliko dana, ali i za to kratko vreme počinio je toliko zločina, da su zatvorenici strepili, kad su čuli da je „navratio“ u Jasenovac. On je znao kada će stići novi transporti zarobljenika, pa je hteo da sazna zašto pojedini zatvorenik dolazi u Jasenovac.

Strašni su bili njegovi prvi „raporti“, kad je preuzimao zatočenike u logor, njegovo urlikanje i kletve, koje je popraćao šamarima, kundačenjem, mecima iz revolvera ili rezanjem grkljana. Obilazeći logor vrebao je, ne bi li otkrio kakav prekršaj „logorske discipline"; ne bi li opazio da koji logoraš kunja od slabosti, starosti ili bolesti, pa zbog toga na čas zastaje u radu; ne bi li opazio da koji gladan zatočenik traži kakav otpadak hrane ili ne vrši prema njemu propisani ustaški pozdrav. Odmah bi se na tom licu zacaklile razbojničke oči, a revolver ili nož stupili u akciju.

Po nalogu Pavelića početkom 1942. otišao je u Hercegovinu. 9. oktobra 1942. priredio je Luburić u Jasenovcu svečanost, te je ustašama podelio zlatne i srebrne medalje, koje im je Pavelić namenio kao nagradu „za zasluge“. Na tom je banketu Luburić, pijan kao i ostali njegovi „dužnosnici“, održao govor i prema iskazu jednoga svedoka rekao doslovno ovo:

"... i tako smo vam mi u ovoj godini ovde u Jasenovcu poklali i više ljudi nego osmanlijsko carstvo za sve vreme boravka Turaka u Evropi."

U maju 1945. zajedno sa Antom Pavelićem Pobegao je iz Hrvatske preko Austrije završivši u Španiji.

U avgustu 1950. Luburić je objavio proklamaciju u nekim hrvatskim emigrantskim novinama u Čikagu u kojoj zahteva da ni jedan Hrvat ne sme da bude vojnik tuđe, ne-hrvatske armije. Nakon toga je otputovao u Hamburg da bi osnovao regrutni centar Pavelićevih ustaša.Luburić je bio aktivan na zapadu u raznim emigrantskim organizacijama u Španiji, Švedskoj, Nemačkoj, Kanadi kao i u mnogim drugim zemljama. U borbi za prevlast u emigraciji razišao se sa Pavelićem 1955. i isključen je iz ustaškog pokreta. Prema izvorima CIA iz Buenos Ajresa, Luburićev posao u Nemačkoj je dobio blagoslov britanskih vlasti. Bio je veza između ustaša u NDH i preporoda ustaškog pokreta kao terorističke organizacije u posleratnom dobu, stvarajući 1957. godine organizaciju Hrvatski narodni odpor ili HNO. Odpor je kasnije prerastao u „Hrvatski državotvorni pokret“, kome je između ostalih pripadao Miro Barešić.

U Španiji se krio pod imenom Visente Peres Garsija. Bio je koordinator terorističkih napada širom Evrope, sa ćelijama u Švajcarskoj, Austriji, Švedskoj, Nemačkoj, Španiji i nekoliko misterioznih ulazaka u samu Jugoslaviju. Zbog svoje aktivnosti, Luburić je na sebe privukao pažnju i jugoslovenske tajne službe koja je nastojala da ga ubije. Maksa Luburića ubio je agent Udbe Ilija Stanić, nakon što se uspešno infiltrirao u HNO. Ubijen je u svojoj vili u Španiji 20. aprila 1969, tako što mu je čekićem razbijena glava.

Luburića su i nakon ubistva pratile razne kontroverze poput one o njegovom poreklu:

(Espreso.co.rs)