BILJANA SRBLJANOVIĆ OŠTRIM TEKSTOM UZBURKALA SRBIJU: Reagovala je na strašan snimak užasa na Vračaru! (VIDEO)

Biljana Srbljanović, naša književnica, napisala je tekst u kojem je osudila snimak na kojem policajac maltretira uhapšenu osobu.

Prenosimo u celeosti:

Snimak je užasan. Bahati policajac, ošišan "na keca" poput izbacivača ili lokalnih siledžija koji žele da izgledaju preteći, na kome uniforma samo što "ne pukne", udara iz sve snage privedenog čoveka, koji, sa lisicama na rukama, sedi na zadnjem sedištu službenog automobila i ne može da se brani....

...Policajac brutalno bije vezanog čoveka i uporno ponavlja "Kako se zoveš? Kako se zoveš?", dok izmedju dva udarca i mahnitog ponavljanja rečenice ne ostavlja čak ni trenutak da žrtva možda pokuša da odgovori. Pitanje je besmisleno i predstavlja dodatno iživljavanje, nema policajac potrebe da privedenog sto puta pita za ime, nego treba da mu traži ličnu kartu, a ako je ovaj nema, eto dodatne prekršajne kazne, kad u stanici utvrde kako se stvarno zove.

Drugi policajac odlično zna da njegov kolega čini nešto strašno. Šeta sa oko vozila, gleda da li neko nailazi ulicom, zna da im ne trebaju svedoci, čak bojažljivo pokušava i da zaustavi siledžiju u uniformi, očigledno samo zato što neko može da ih vidi. I video ih je. Srećom su ljudi iz zgrade snimili scenu i srećom su bili hrabri da je "doture" internetu, jasno mi je da mogu da se uplaše za sebe i da neće svako biti odvažan da pokuša da zaustavi torturu nad drugim kada je vidi, ipak me je potreslo i šaputanje iza kamere - kada jedna osoba kaže "Sad ću da viknem", ali je druga zaustavlja rečima "Beži bre, nemoj da si luda".

I niko ne vikne.

Snimak se tu prekida, dovoljan je i ovakav, važan je kao dokaz i svedočenje šta se dogadja kada oni koji su dužni da čuvaju zakon, misle da ih niko ne gleda. Ali, ipak, niko ne vikne. Niko. I ta tišina odzvanja kao siledžijski udarci u lice ne samo vezanom čoveku nego svima nama.

Ministar policije je brzo odgovorio na ovo video-svedočanstvo, da je u pitanju "nedolično ponašanje" i da to "nije policija kakvu želimo". Ali, nije u pitanju nikakvo "nedolično ponašanje". U pitanju je fizička tortura i krivično delo. Nije policija kakvu želimo, ali je policija kakvu imamo. I nije dovoljno što je "naložio" da se slučaj ispita.

Jer, ubrzo zatim, dobili smo i rezultat tog "ispitivanja slučaja", od neimenovanih izvora iz policije, da je prebijeni čovek u stvari bio pijan, da je imao 1,9 promila alkohola u krvi, da je policija došla jer se neka građanka žalila kako je, kao tako pijan, išao ulicom i lomio retrovizore, a plus je kršio policijski čas. Da je to bila samo jedna "scena" do koje je došlo posle "nasilničkog ponašanja" tog dakle "pijanca", mada se zvanično još "sve ispituje".

Najpre da podsetim da sam ja za zabranu kretanja zbog pandemije, a volela bih da može drugačije. Međutim, to je ovde potpuno nebitno. I da je prekršio policijski čas, gradjanin nije izgubio ljudska prava. I da je uradio mnogo veće krivično delo, on i dalje ne gubi pravo na ljudski integritet, niti to bilo kome, a kamoli policiji, to daje dozvolu da ga prebija. I da je istina da je bio mrtav pijan, pa tako išao ulicom, to takodje nije krivično delo. Nema zakona koji zabranjuje čoveku da hoda pijan, a kamoli da da dozvolu za batinanje. Na snimku se vidi nekoliko parkiranih automobila, i ni jedan nema oštećen retrovizor. Opet, a važno je da ponavljam, i da je izlomio dvesta retrovizora, uniformisani siledžija ne sme da ga tuče.

To da je policija reagovala po dojavi građanke, to čak i mogu da poverujem, i to je ono što je boli koliko i ovi šamari: da ljudi iza prozora, sakriveni iza zavesa, mogu da budu denuncijanti i prijavljuju civile koji krše zakon, jer za to hrabrosti imaju, a da ne mogu da se odvaže da viknu na uniformisano lice koje još mnogo gore krši zakon, e da bi zaštitili bilo koga, pa makar i pijanca što lomi po ulici, obeshrabrujuće je i zaista tužno. I tu zaista ne mislim samo na autorke snimka, jer su se barem odvažile da ga naprave i objave, već na brojne stanare iza prozora gusto načičkanih zgrada u uskoj ulici na Vračaru, koja odjekuje od udaraca i bahatog propitivanja za ime, koje je nemoguće da niko drugi nije čuo.

Borba za građanske slobode nije u kršenju izolacije i nije u pozivima da se silom ide na liturgiju, ne, ona je u jednostavnom činu otvaranja prozora i ustajanja u zaštitu čoveka koji prima udarce dok je vezan. Ona je u makar jednom uzviku da prestanu da ga tuku, ona je u urliku "A kako se TI zoveš?" upućenog policajcu, makar na mrežama, ako nije bilo hrabrosti da se vikne uživo.

"Kako se zoveš, siledžijo?" pitam ja i tražim da svi pitamo. Pa onda da vidimo da je zakon jednak za sve, i za njega, i za saučesnika koji ga nije zaustavio, ne zato što to nije policija "kakvu želimo" nego kakvu ne smemo da imamo.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/Blic)