UN EROE DISCRETO: Fabio Groso - sasvim običan čovek koji je Italiji doneo titulu šampiona sveta!

Nikada nisam bio zaluđenik za velikim fudbalskim imenima. Daleko od toga da nisu bili majstori i najbolji u svom zanatu, ali oduvek su mi pažnju privlačili takozvani "diskretni heroji".

Još od malih nogu više sam voleo da gledam Milenka Aćimovića nego Dejvida Bekama, kao i to da se pre divim Druli i Pjani nego potezima Anrija i Ronalda. Ni sam ne znam zašto je to tako, ali to je ostalo u meni i sada kad i nisam više tako mlad.

Vođen upravo time, odlučio sam da se prisetim jednog fudbalera, a mogu slobodno reći i mog idola u to vreme - Fabija Grosa.

Simpatični levonogi Italijan mi nije zapao za oko onda kada je celoj planeti, već malo ranije.

Rođeni Rimljanin je imao trnovit put do vrha. Znam da zvuči kao izlizana fraza, jer je po pričama 90% fudbalera svaki od njih jeo parče hleba za doručak, nosio pocepane "Kopa Mondijal" kopačke i putovao 200 kilometara na trening svakog dana. Nekada i po dva puta. Ma, važi...

Svoju karijeru počeo je u Peruđi, tačnije u mlađim kategorijama Renato Kurija, tima koji je nazvan po legendi fudbala na Čizmi.

Na poziciji levog krila pružao je izvanredne partije, gde je na skoro 110 mečeva uspeo da postigne 48 golova i zaradi transfer u veći klub. Tačnije, malo veći.

Kjeti je bio raspoložen za usluge mladog Grosa, pa je uspeo da ga dovede i zadrži tri godine, odakle je junak ove priče otišao put Peruđe, gde je prvi put osetio miris i ukus Serije A.

Upravo je u Peuđi premešten na poziciju levog beka koja ga je u nastavku karijere proslavila. Tri lepe godine u Peruđi su prošle kao tren, a sicilijanski velikan u ponovnom uzletu je bio zainteresovan za Grosa kako bi uspeo da se vrati u krem italijanskog fudbala.

U prvoj sezoni sa Grosom u timu Palermo je sa imenima poput Luke Tonija, Simonea Baronea, Kristijana Zakardija i Andree Barzaljija imao ogroman potencijal i bio prilično gotivan ako ste ljubitelj "Football Managera".

Uspeli su da preskoče prepreku Serija B i već naredne sezone postali pravi hit prvoligaškog karavana. Kao petoplasirani su izborili plasman u tadašnji Kup UEFA, a vrlo lako je mogla Liga šampiona da dođe na Renco Barberu.

Ali, vratimo se na Fabija Grosa i priču o njemu. Njegova karijera nastavila je sa usponom, i istog leta zavredio je poziv Marćela Lipija za Mundijal u Nemačkoj. Nenametljiv i vredan izborio se mesto u startnoj postavi reprezentacije koja je kompletno bila sačinjena od igrača iz Serije A.

Niko ih nije video kao nove šampione sveta, međutim nekada je i tako bolje. Dok su se svi kladili na Brazilce, Francuze i Argentine, "azuri" su prekog Gane, Češke i SAD, stigli u nokaut fazu.

Usledio je duel osmine finala protiv Australije, gde nismo videli nijedan pogodak do 95. minuta utakmice. I onda kada su već svi bili spremni za produžetke i psovali sve živo fudbalerima obe reprezentacije zbog neefikasnosti, Fabio Groso se ušetao sa loptom u kazneni prostor, a Lukas Neil ga klizećim startom nespretno oborio, što je bilo dovoljno za jedanaesterac koji je Frančesko Toti pretvorio u pogodak za pobedu i četvrtfinale.

Na tri meča do vrha sveta, čekala ih je Ukrajina koja je sve iznenadila plasmanom među osam najboljih. Međutim, za Italijane tu nije bilo previše problema, pošto su izuzetno ubedljivo golovima Tonija i Zambrote sa 3:0 otišli pravo u polufinale na duel sa domaćinom Nemačkom.

A, taj meč, tačnije finiš njega, je bio prava poslastica za sve pasionirane ljubitelje fudbala, ali i one koji to nisu.

Nemci sa Balakom, Kloseom, Lamom i ostalim "pancerima" su odmerili snage sa čvrstim Italijanima koji su bili rešeni da pokore planetu i konačno skinu proklestvo sa čuvenog penala Roberta Bađa.

U regularnom delu meča nije bilo golova, niko nije imao hrabrosti da se otvori i napadne, pa je taktičko nadmudrivanje tokom skoro 120 minuta igre bilo ono što smo gledali putem TV ekrana.

Igrao se 119. minut, Italijani su stigli do kaznenog prostora Nemaca, a Pirlo je dodao loptu do Grosa koji nimalo nije razmišljao šta da radi sa njom i iz prve je opalio. Leman je bio savladan, a na stadionu muk. Muk više od 50.000 Nemaca. Fabio Groso je ponovo rešio meč, Fabio Groso je odveo Italiju u finale Svetskog prvenstva.

Do kraja meča, tj. u narednom napadu je Del Pjero iskoristio odlazak Nemaca u napad i potvrdio pobedu svoje reprezentacije.

Na red je stiglo finale, finale sa Francuzima i prilika za osvetu za poraz u finalu Evropskog prvenstva 2000. godine.

Zidan, Anri, Bartez, Galas... legenda, do legende. Zidanov poslednji meč u reprezentaciji je ostao upamćen po nabadanju glave Materacija, ali Fabio Groso je nad svojom senkom i u ovom finalu imao svog anđela čuvara.

Nakon izjednačenog duela i 1:1 posle 120. minuta, došlo se do penala. Svi "azuri" su bili prilično sigurni sa bele tačke. Abidal i ne baš. Tako je lopta stigla do Grosa koji je mogao da bude junak, doživotni heroj svoje zemlje, čovek koji nikada neće umreti i onda kada umre.

Miran pogled, još mirniji hod i BUM - Bartez u jednu, lopta u drugu stranu. Italija je šampion sveta, a Fabio Groso najsrećniji čovek na svetu. To je bio trenutak kada je do tada "diskretni heroj" postao pravi!

Za samo nekoliko meseci on je od sasvim običnog igrača Palerma, postao čovek u koga se kune svaki klinac u zemlji. Sreća, rad, upornost, splet okolnosti... šta god da je, nije bitno, Fabio Groso je iskoristio priliku koja se dobija jednom u životu i ušao u legendu.

Nikada nisam bio zaluđenik za velikim fudbalskim imenima, tako je i dan danas, zahvaljujući Fabiju Grosu.

(Espreso.co.rs)