LIDIJA SE JAVILA IZ LONDONA I OPISALA KAKO SU ONA I DEČKO PREBOLELI KORONU: Sve je počelo tog jutra...

Lidija Palunko, diplomirana politikološkinja koja radi u velikoj američkoj farmaceutskoj kompaniji i saradnica je portala "Diva", sasvim iskreno otkriva kako su ona i njen dečko Met preboleli COVID-19 te ko im je najviše pomogao.

Od petka radimo od kuće, puna dve nedelje pre nego je britanska vlada uopšte počela da razmišlja o uvođenju mera samoizolacije i karantina. No, s obzirom na to da radim za jednog od najvećih američkih farmaceutskih giganata, znam kako naš tim raspolaže s informacijama koje javnosti ili nisu dostupne ili (još) nisu prihvaćene kao ozbiljna prijetnja.

A koliko je zaista ozbiljno, saznali smo već nakon sedam dana izolacije. U kancelariji je potvrđen prvi slučaj COVID-19. Zamoljeni smo da ne pokušavamo da otkrijemo o kome se radi, no instinkitvno sam posegnula za telefonom da proverim kako je nekolicina ljudi s kojima sam bliska. Svi su O.K., osim Kristi, direktorke s kojom imam nedeljne sastanke u njenoj kancelariji veličine 2x2 metra. Nema je na sastancima, online je zadnji put bila pre dva dana. Jako čudno za Kristi.

Poslala sam joj poruku da vidim je li O.K. i ubrzo dobila odgovor:

"Hej, loše sam. Jako loše."

Brzinska matematika u glavi - kad smo se zadnji put sastale? Petak pre šest dana. Jao, sećam se da je jako kijala i šmrcala. Koje je vreme inkubacije? Pet do sedam dana?

Iduće jutro budim se s ciglom u glavi i groznom boli u plućima. Sanjam da mi slon sedi na grudima. Ma, O.K. je, istegnula sam se čudno na jogi. Nameštam krevet, potpuno zadihana moram da sednem nakon što sam protresla pokrivač. Celi dan provodim u nekakvom balonu, pokušavajući odrediti koliko mi je zaista loše i trebam li se brinuti. Predveče odlazim u kratku šetnju (sama, izbjegavaući ljude), dok dečko završava posao. Nakon pet minuta hoda mi se vrti i moram da sednem. Krećem nazad kući. S vrata idem direktno u krevet, kreće temperatura, znojenje, pa smrzavanje. Zakašljala sam možda 5-6 puta, čitam simptome COVID-19 online, kako da pobogu znam je li to ili grip?

Iduće jutro probudio me dečkov kašalj. Okrenula sam se da ga zagrlim, potpuno mokar. Probam mu čelo, gori. Standardni ženski modus preživljavanja se pali - naglo sam bolje, pluća me i dalje bole, glava ubija, ali njemu je stvarno loše. Kopam i tražim paracetamole, kuvam čaj od đumbira, objašnjavam mu da je bolestan i da to ne znači da za utehu može jesti pizzu i sladoled. Paracetamoli ga malo smire, dovoljno da pojede (supu, domaću pileću, nema na čemu), ali u roku sat vremena temperatura se vraća, i gadan kašalj. On guta paracetamole kao bombone, ja šizim jer čitam kako su užasno loši za jetru. Met je Britanac, što znači da mu jetra ionako nije u najboljem stanju. Jedva spava tokom noći, budim se da menjam čaršave jer je potpuno mokar.

Osluškujem mu disanje jer su uputstva kako hitnu treba zvati samo ako ima problema s disanjem. Do tog trena, nema toga s čim vam hitna može pomoći, a nemate kod kuće. Ipak je virus u pitanju, nema antibiotika, samo snižavanje temperature, tečnosti i vitamini u last-minute pokušaju bildanja imuniteta.

Iduće jutro se budim i kužim da je tokom noći popio zadnje paracetamole koje imamo u kući, a napolje ne idem. Proveravam online, paracetamoli rasprodani svugde. Srećom, zgrada je organizirala grupu na WhatsAppu kako bi ljudi mogli zatražiti pomoć. Izvinjavam se i molim ako iko ima viška paracetamola, u roku 10 minuta imamo dve kutije pred vratima. Srećna sam jer je to jedino što Metu pomaže, ali i zato što je toliko lepo videti kako ovakva situacija izvlači najbolje iz ljudi.

Met provodi naredne dve noći u rotaciji znojenje/temperatura, ja na web stranicama NHS-a i WHO-a, i panično osluškujući disanje brojim razmake između napada kašlja. Što je "dry consistent cough" pobogu? Čekaj, iskašljava, onda nije COVID. Ne, bole ga pluća, COVID je. Temperatura je prestala nakon tri dana, ali su se noćna znojenja nastavila. Google - upala pluća. Super, evo sad će na respirator. Ali još uvek nema većih problema s disanjem, ne smem zvati hitnu. Zovemo doktorku, kažemo šta je, ona nam kaže: "Ne znam ništa, zovite hitnu". Ali ne smemo zvati hitnu jer nema većih problema s disanjem. Ništa, supa i čaj od đumbira.

Nakon četiri dana kaže da je bolje - na 40%. Do tad sam ja već prestala kašljati, glavobolje su se smirile, ali u potpunosti gubim čulo ukusa i mirisa (što će svima koji me poznaju i znaju koliko volim jesti razjasniti koliko sam nesrećna bila. Radije bih temperaturu nazad). Bol u grudima ne posustaje, ali ignorišem O.K. sam.

Nedelju dana kasnije, oko 13 dana nakon prvog simptoma, Met kaže da je na 70% i vraća se na posao. U razgovoru s klijentkinjom čiji je suprug doktor koji radi s COVID-19 u bolnici, opisuje simptome, moje i njegove, ona potvrđuje - to je COVID, identično je bilo njoj i suprugu kad su oboleli dve nedelje ranije (on ju je naravno doneo s posla).

Kaže kako su primetili na terenu da žene prolaze dosta bolje nego muškarci. Kaže kako smo mogli zatražiti testiranje s obzirom na to da sam ja bila u kontaktu s nekim ko je potvrđen slučaj. Isuse, Kristi! Šaljem poruku, kaže da misli da i ona ide na bolje, ali da je bila u doslovnom paklu. A ona nije žena koja voli grintati.

Razmišljamo o tome da zatražimo testove, ali oboje se osećamo dobro, a u vestima se konstantno vrti vest kako nema dovoljno testova, i kako čak ne proveravaju ni medicinske sestre i doktore na terenu zbog nestašice. Odlučujemo da naša dva testa nekome mogu mnogo više koristiti i zatvaramo poglavlje korone. Tri nedelje kasnije, Met je dobio svoju pizzu i sladoled, ja sam se vratila redovitoj jogi, a Kristi je nazad na poslu. Svo troje držimo fige da smo sada imuni, i da niko koga volimo neće oboleti. I ostajemo kod kuće do daljnjeg.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Diva.hr)