RODITELJI JOJ SE 3 PUTA RAZVODILI, KRIŠOM PLAKALA, ONDA DOŽIVELA SLAVU: Srpska pevačica želi da zaboravi detinjstvo

Podstaknuta melanholičnom pesmom koju je nedavno predstavila publici, 54-godišnja pevačica se prisetila prošlosti koja je prošarana lepim i tužnim uspomenama.

- Majka i otac su mi radili u Beogradu, a ja sam ovaj period života provela kod maminih roditelja na vojvođanskom salašu. Kroz dom Bjelogrlića je uvek prolazilo mnogo ljudi jer su bili vredni, radni i cenjeni. U to doba su slave bile zabranjene, pa se cela porodica okupljala povodom velikih praznika, te kada bi kuća nakon toga ostajala prazna mislila sam da će srce da mi prepukne. Isto je važilo za posete mojih roditelja vikendom i rastanke sa njima. Na sve to, kada su se razveli, dolazili su odvojeno, pa sam dvostruko patila zbog njihovih odlazaka, a razvodili su se tri puta pre konačnog rastanka - počela je priču Zorana za "Blic", uz dodatak da je njen beg od svega bio jedan čardak "ni na nebu ni na zemlji" u kom je imala prve "koncerte" pred publikom koju su činile lutke načinjene od okrunjenih klipova kukuruza, ali i mačke, guske i kokoške.

- Pamtim mnoštvo detalja, od ovaca koje sam čuvala u Crnoj Gori kod očevih roditelja, preko crvenih cipelica koje sam dobila na poklon od bake zbog kojih sam zastajkivala posle svaka dva koraka da ih pogledam, pa do drvene ljuljaške koju mi je napravio deda. Kasnije uspomene vezane su za odlaske na fudbalske utakmice sa ocem i braćom, na koje su me vodili jer nisu imali kome da me ostave na čuvanje. Ipak, posle toga dušu nisu mogli da sačuvaju od mene ako im se nekad ne bi išlo na utakmicu zbog lošeg vremena, na šta sam ja odgovarala: "Gde vam je snaga? Jeste li muškarci ili niste?" - prisetila se uz širok osmeh Pavićeva, uz napomenu da je ostvarila svoje snove kada su se na stadionu "Partizana" orile njene pesme, koje su postale himna ovog fudbalskog kluba. Ne treba zaboraviti ni čuvene duete sa slavnim sportistima, poput Mateje Kežmana, Đorđa Pantića i Aleksandra Šapića.

- Detinjstvo pamtim po neizmernoj ljubavi roditelja, braće i sestara, baka i deka, ali i rastancima. I danas ih, kada sam velika devojčica, jako teško podnosim. U poslednje vreme, kada me put nanese u Vojvodinu, izbegavam da posetim onaj moj salaš, jer tu više nema babe i dede, pa samim tim tamo nema ničega, i uvek se potresem. Zato biram da ga posećujem u sećanju jer je tamo i sad onakav kakav je bio - zaključila je Pavićeva.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Puls online)