NISAM OČAJAVALA NI KADA SAM BILA SAMA I GLADNA NA ULICI MEĐU AUTOMOBILIMA I PSIMA: Cari je život dao drugu šansu!

Mačka Cara je imala veoma težak početak. Bila je razočarana u ljude i trebalo joj je dosta vremena da se opusti. U svom novom domu je pronašla sreću:

,,Bilo je to jutro, hladno jutro. Našla sam se van svog doma. Lutala sam u potrazi za hranom kada sam ugledala jednu klanicu. Sve je tako lepo mirisalo, a ja nisam imala izbora, pa sam otišla tamo, ali nisam ni slutila da se u blizini nalazi šinteraj pun jadnih kuca koje su pobegle isto u potrazi za hranom.

Prosto nije bilo šanse da dođem do tamo da probam da zamolim za koju kost... Čekala sam celo jutro, a kerovi su čekali mene. Ne znam ni šta su uopšte želeli od mene. Popodne sam najzad ugledala grupu ljudi kako izlazi iz klanice i pomislila: ,,Evo moje prilike da zamolim za kost''.

Spustila sam se duž jedne ograde, a psi su me čekali i potrčali za mnom. Međutim, ja sam ekspresno otrčala kod jednog Stefana. Nisam imala izbora... Pitala sam ga da li ima kost, nije me razumeo. Ali jedan visoki smeđi dečko me je ipak razumeo, uzeo me u naručje. Bio je impresioniran mojom lepotom, kao i Sneža i Ivana.

Tada su mi mnogo su bili dosadni, a i ja sam bila razočarana u ljude, jednostavno sam izgubila poverenje u njih. Rekao mi je da nema ništa kod sebe za hranu, ali da ima kod kuće i da će da me povede sa sobom.

Ja sam bila uplašena jer mi je bilo dosta svega, gladna, iznemogla, otimala sam se da me pusti jer nisam više želela sa ljudima da imam posla. On me je čvrsto držao i pitao koleginicu da li zna jesam li ja dečak ili devojčica. Ona je odgovorila da sam muško, a ja sam mu iznervirana pričala: Čoveče, ja sam ženka, pa vidiš valjda!''

Ma jok, čovek me nije razumeo, još me nazvao Michael. Povrh svega me je na nekom Facebook-u izbacio i napisao da se zovem Michael. Mislim se: ,,O, bože, ovome nikad kraja''.

Krenuo je Dalibor sa Ivanom odvojeno od drugih ljudi, što me je zabrinulo. Nosio me do nekog stajališta pored puta. Nisam imala predstavu kuda će me odvesti. U istom momentu je naišao autobus. Vozač autobusa mu je rekao da ne može sa mačkom u autobus, on je lepo zamolio nekoliko puta, i vozač ga je tužno pogledao i ipak nas pustio unutra. Ja nisam mogla da verujem u tom trenutku šta radi.

Uveo me je u autobus pun ljudi. Svi mirno sede i nešto šapuću. Meni je srce jako lupalo. Nikad ovo nisam doživela - lupanje, treskanje, jaka buka, ne znam zašto, ali jako mi je smetalo.

On me je stavio pored sebe i konstantno me mazio. Tada sam videla da nemam razloga za brigu i po prvi put se u njegovom prisustvu opustila... Putovali smo oko 12km do jednog predivnog sela u kome je on živeo. To selo se zove Trnovče.

Stigli smo do kuće, ali u dvorištu su me sačekala dva opasna terijera. Pomislila sam u trenutku da ću biti njihov obrok, ali sve je ispalo u redu. Uveo me je u kuću, a tu su bili još neki ljudi. To su bili Daliborovi roditelji. Svi su me lepo prihvatili. Kasnije sam saznala da to nisu njegovi biološki roditelji, da je on tu samo zbog dobrog posla i nekih njegovih planova...

Eto, prošlo je skoro tri meseca od kako sam kod Dalibora, spavam pored šporeta i imam svoj topli dom. Oni terijeri su se smirili malo, ali još uvek imam strah da me ne pojure, mada, s druge strane, očekujem i da se sa njima udružim...

Da, da se nadovežem, život mi je dao drugu šansu zato što nisam očajavala, čak ni onda kada je sve izgledalo kao početak kraja, kada sam se našla izbačena, sama na ulici među automobilima, puštenim psima, gladna, iznemogla i očajna. I sada sam shvatila to da ipak postoji srećan kraj.''

Ukoliko želite da baš vaš ljubimac postane zvezda naše nove rubrike, pošaljite nam njegovu priču i fotografije na ljubimac@espreso.co.rs

Bonus video:

(Espreso.co.rs)