Pet genijalnih činjenica o Anišu Kapuru, britansko-indijskoj vajarskoj zvezdi

Otkako je stupio na savremenu umetničku scenu osamdesetih godina prošlog veka, Aniš Kapur (Anish Kapoor) važi za jednog od najboljih skulptora današnjice. Ovaj britansko-indijski umetnik stvara kontemplativna dela koja premošćuju medij stvaralaštva i poruku koju nose, kulminirajući raznolikim portfoliom koji je određen umetnikovim ličnim promišljanjima. „Na kraju svih krajeva, ja i kreiram umetnost za sebe“, objasnio je Kapur.

Veći deo umetničke publike Kapura danas vezuje za njegove reflektivne skulpture, recimo „Cloud Gate“ (Kapija oblaka) kolokvijalno poznatiji kao „The Bean“ (Pasulj), sa prebivalištem u Čikagu. Njegova praksa, međutim, predstavlja mnogo više od ogledala.

Rođen je u Bombaju 1952. od oca Indijca i majke Jevrejke. 1971. se na kratko seli u Izrael gde je upisao studije električnog inženjerstva. Nakon što se tu i nije pokazao najuspešnijim, odlučio je da sledi svoj san o umetničkoj karijeri i upisao je Školu za umetnost i dizajn u Čelsiju.

Iako već dugo živi u Londonu, Kapurovi indijski koreni podsvesno snažno utiču na način na koji stvara, posebno kad je u pitanju korišćenje boja. Slavu je stekao osamdesetih sa „A Thousand Names“ (Hiljadu imena), serijom svetlo nijansiranih skulptura razigrano smeštenih u gomilama na puderastom pigmentu. Ovi rani radovi su sačinjeni u raznim bojama, uključujući i crvenu, jednu od boja koju Kapur najjače oseća.

Iako je od samog početka eksperimentisao sa bojama, devedesetih počinje da se poigrava istražujući malo drugačiju estetiku: površine koje reflektuju odraz. Koristeći polirani nerđajući čelik, počeo je da stvara neodoljive skulpture nalik na ogledala. Većina ovih dela je apstraktna po formi, i monumentalna po veličini.

Godine 2014. Surrey NanoSystems, kompanija iz Velike Britanije, razvila je Vantablack, to tada neviđeni pigment koji apsorbuje 99,965% vidljivog svetla. Ovaj materijal je postao poznat kao „najcrnja crna na svetu“ i bio je posebno uzbudljiva inovacija za umetnike koji su se, poput Kapura, bavili bojom. On je zapravo bio toliko pun entuzijazma zbog ovog otkrića, da je čak i učestvovao u njegovom razvijanju.

Kapija oblaka, nerđajući čelik, 2006. rad trajno izložen u Millenijum parku u Čikagu

Međutim, ova saradnja je imala jednu začkoljicu, zbog aktivnosti na razvijanju pigmenta, kapuru su pripadala sva prava na korišćenje Vantablacka. Naravno, to se nije dopalo drugim umetnicima, posebno Stjuartu Semplu, koji se kasnije svetio razvijajući još crnje crne pigmente i čineći ih legalno dostupnim svima – sem Kapuru.

U svojoj dugoj karijeri, Kapur je sarađivao sa brojnim umetnicima i dizajnerima, ali i inženjerima, arhitektama, pa čak i luksuznim modnim brendovima (Bvlgari). Dobitnik je brojnih prestižnih umetničkih nagrada, od 1990. na Venecijanskom Bijenalu, Tarnerove nagrade 1991, Genesis nagrade 2017, itd.

2009. je postao prvi živi umetnik koji je održao izložbu u Kraljevskoj akademiji umetnosti, a 2013. je dobio čin viteza.

Ovaj šezdeset šestogodišnjak ne planira da uspori. „Biti umetnik – to je dugačka igra“ kaže. „Nije to desetogodišnji posao. Iskreno se nadam da ću se baviti umetnošću i sa osamdeset“.

Bonus video:

espreso.co.rs/mymodernmet