DA LI ZNATE KAKO JE I KAD NASTAO MARŠ NA DRINU? Ovaj čovek mu je udahnuo dušu i pustio ga u legendu (VIDEO)

Miloje Popović Kavaja je književnik i publicista, napisao je tridesetak knjiga, ovenčan je silnim priznanjima za pesnička dela i u SAD, nosilac je Ordena Narodnog heroja Alžira. Sa njim razgovaramo o svemu, ali prvenstveno o tome kako su nastali stihovi “U boj krenite, junaci svi…”.

“Mislim da je malo koje delo, ne samo u literaturi, nastalo samo od sebe. Mora postojati neki povod, okidač. Tako je bilo i sa ovim stihovima. Godine 1964. obeležavala se 50. godišnjica Cerske bitke, prve pobede savezničke strane u Velikom ratu, herojske epopeje srpskog naroda. Ja sam tada bio novinar, ali i predsednik volonter OKUD “Ivo Lola Ribar“ i hteli smo da naš hor, pod upravom Dušana Maksimovića Dumaksa, izvede slavnu kompoziciju, da bismo ustanovili da reči za nju ne postoje i da se u nekim prilikama izvodi uz nekoliko rodoljubivih stihova Đure Jakšića, tek toliko da se zadovolji potreba za stihovima. Tako sam se ja usudio da pokušam da napišem reči koje bi bile tumač šta je svojom muzikom rekao Binički.

Skromno muzičko i pesničko iskustvo pomoglo mi je da napišem poemu sa 14 strofa, od kojih su četiri sačinjene kao mogući refreni. Poenta je da su svi stihovi muzički naslonjeni na muziku velikog kompozitora i da se svi mogu i vokalno izvoditi i pevati i izvoditi samostalno kao resital.

Ohrabren mišljenjima dirigenata Milana Bajšanskog i Dušana Maksimovića i naših članova u “Loli“, obratili smo se ćerkama pokojnog Stanislava Biničkog – Zori, Mari,Olgi i Stevani. One su bile više nego zadovoljne, saglasile su se da se tri izabrane strofe i jedan refren mogu izvoditi uz kompoziciju njihovog oca, pa smo zajednički napravili izbor iz obimne poeme.

Tako je naš hor izveo pesmu u vreme obeležavanja 50. godišnjice Cerske bitke u avgustu 1964. da bi Produkcija gramofonskih ploča RTV Beograd uskoro izdala i prvu ploču sa stihovima i sa orkestrom slavnog Carevca, a u vokalnoj interpretaciji Ljubivoja Vidosavljevića. Ploča je doživela visok tiraž i tako je počeo novi život kompozicije, sve do današnjih dana, i u mnogim verzijama i interpretacijama. Veoma je važno da je na omotu ove ploče prvi put (mojom zaslugom) objavljen lik Dragutina Matića, srpskog izviđača na Ceru i u drugim bitkama, prozvanog “Oko sokolovo“, koji je ušao u legendu.

To je velika istorija, da li ste bili svesni te odgovornosti, da li ste tu ideju ranije nosili u sebi, kako je nastala i kako je artikulisana u pesmu?

“Neretko se govori i piše da su Srbi narod koji brzo zaboravlja svoju istoriju, ne samo junačkih i ratničkih epopeja, kroz koje je išao kroz vekove, već i loša dela koja su im naneli drugi. Možda u tome ima zrnce istine, ali u celini mislim da stvar može biti i obrnuta: retko je koji narod, porobljen od Osmanske imperije skoro pet stotina godina, posle napadan i šikaniran i od drugih nasilnika, jačih sila i vojski, uspeo da sačuva svoju tradiciju, običaje, duh i poeziju, kao srpski. Trebali su njemu i velikani kao što su Sveti Sava, Dositej Obradović, Vuk Karadžić, Njegoš i drugi, koji su tu energiju pretočili u pisana dela, ali je suštinski narod autor istorijskih sećanja. Istorija se, to je tačno, često pretapala u legendu, ali to je bila cena očuvanja nacionalnog bogatstva, izraženog i u onoj našoj izreci: “Manastiri i krivo gudalo – to je srpski narod održalo“.

Ovo sam ispričao da bih napomenuo, kao dugogodišnji svedok vremena, da i u onoj velikoj Jugoslaviji, Aleksandrovoj i Titovoj, uz sve mane, narod je čuvao svoja predanja i običaje, neke čak i tvrdoglavo. Narod je imao svoje svece, ikone i freske i znao je da će doći vreme kada će ponovo progledati. Tako je i bilo. Pripadao sam generacijama koje su bile zahvaćene i Drugim svetskim ratom i bratoubilačkom borbom, ali krštene u crkvi, i one rođene posle 1945. su gajile te osobine. Bio sam svestan šta znače srpske žrtve i borbe u Prvom svetskom ratu, konačno u prvom delu mog života još su bili živi i mnogi junaci i akteri velikih događaja mnogih srpskih borbi i stradanja. To se nije moglo zatreti, pa moj angažman pisanja stihova za ovu pesmu nije bio puki pesnički zahvat. Nisam od toga pravio veliku buku, ali sam znao šta je Cerska bitka i šta su bile srpske borbe, svestan da je to moj mali ulet u istoriju.”

Šta osećate danas, koje Vas emocije obuzmu kad čujete tu veliku koračnicu?

“Poezija, roman i literatura, i ne samo oni, kao vino su, dobra pića koja su stajala u buretu u nekom skloništu i čekala svoj vaskrs i novu pojavu. Vreme čini da dobra i zanimljiva dela dobijaju priznanja tek s protokom godina i vremena. Tako je bilo i u ovom slučaju. Nastojao sam da se mnogo ne eksponiram kao autor ove pesme, za šta sam imao mnogo razloga, ponekad i više sreće nego pameti. Najpre su to političke okolnosti, koje su na ovom podneblju uvek u gardu i u neizvesnoj poziciji, gde ponekad i jedno oko ne misli dobro o drugom. Onda, tu su i razumljive književne sujete. Zatim, nailazak mnogih iznenadnih događaja, kojih je prepuno ovo podneblje koje sada nazivamo region, pa treba hvatati korak i razumeti ih, živeti sa njima i preživeti. Imam nekoliko prijatelja koji mi kažu: Jesi li ti svestan šta znači kada čitav stadion na fudbalskoj utakmici, njih pedeset hiljada, peva tvoje stihove “U boj krenite, junaci svi, kren’te i ne žal’te život svoj…”. Ili kada velika sportska legenda našeg naroda i sveta Novak Đoković mnoge svoje pobede slavi posle mečeva sa drugovima uz reči “Marša na Drinu“, zbog čega od nekih zlobnika, koji ne vole srpski narod, dobija političke packe i kritike.

U svakom slučaju, osećao sam i bio svestan da, kako vreme prolazi, raste ugled melodije Biničkog, kojoj su reči dale dodatni pogon. Bio sam svestan i da moj rejting ide nagore, uz ponovnu napomenu da sam to smireno i bez euforije doživljavao.

Meni su mnogi rekli, poznati političari i javne ličnosti i prijatelji: “Bio si direktor Sava centra, direktor Kulturnog centra u Njujorku, napisao ove i one knjige, uradio ovo i ono, ali ćeš ostati upamćen, ako sudbina hoće, samo po ‘Maršu na Drinu’”. Možda su u pravu.”

Cerska bitka je epski događaj, Binički je komponovao “Marš na Drinu” u Valjevu, praktično dok je bitka trajala. Zbog čega je ta melodija čekala pola veka da bi dobila kompletnu epsku odoru?

“Ima mnogo razloga, neke sam delimično i pomenuo. Pored vremenske distance i izvesne zavisti, u život ovakvih pesama se tiho, ali ponekad i podmuklo, ušunjava, ne treba se tome čuditi, politika. Poznati sindrom da se istorija, njeni likovi i događaji podvode pod aktuelne političke trendove i trenutne stranačke interese i potrebe, da su u međuvremenu protutnjali mnogi ratovi i potresi, uzeli su svoj obol. ”Marš na Drinu“, iako jedno od retkih pesničkih dela koje nije dovođeno u zavisnost od trenutnih političkih prilika, bilo je ipak stalni dežurni amblem, što kao kandidat za eventualnu himnu ili svečanu pesmu, što za instrumentalizovanje za ovu ili onu političku opciju. To se dešavalo i u ratu od 1941. do 1945. i u ratovima devedesetih. Ipak je on preživljavao. Ponekad je bio izvesna moneta za politička potkusurivanja kada se raspravljalo u državnom uređenju i ideološkim i kulturnim prioritetima, gde bi uski politički interesi odnosili prevagu nad normalnom nacionalnom svešću i ponosom.”

I danas u nekim dokumentima stoji da je “Marš na Drinu” narodna pesma. Da li je poluvekovno čekanje i pripisivanje narodu autorstvo pesme još jedan dokaz da se Srbi stide sebe, svog identiteta?

“Veliki broj ljudi je verovao da su i stihovi delo Biničkog, što zvuči logično. Ili bar nekog pesnika iz njegovog vremena ili saborca. Drugi misle da su to narodni stihovi, pa se to može pronaći i danas na Guglu i internetu. To nikada nisam demantovao, jer je to na neki način priznanje da su se stihovi uhvatili i zaživeli u narodu, kao i melodija, i da je to potvrda njihove vrednosti. U vezi s tim je bilo i komičnih i neobičnih scena. Jedan naš čovek u Južnoj Africi, industrijalac, inače iskreni patriota, kada me je tadašnji ambasador Zoran Bingulac predstavio na njegovoj slavi, zamahnuo je protestno rukama i rekao: “Ako je on to napisao, onda sam ja autor ‘Gorskog vijenca’”.

Mislim da se preteruje kada se priča o Srbima koji se lako odriču svog identiteta. Nije u pitanju nikakva genetska i psihološka odrednica, koliko sticaj istorijskih prilika, zbog čega ponekad dolazi do izražaja srpska nesloga. Naša istorija nije dozvoljavala da se, kao u Engleskoj, Holandiji ili Francuskoj, mnogo godina pre Kosovske bitke, strpljivo slažu ispisane stranice istorije. Dok su se na bečkim i evropskim dvorovima igrali razni kadrili i polke, pravili svečani prijemi u velelepnim dvorcima sa nafrakanim damama, na ovim prostorima su se Srbi, ali i drugi narodi, borili za opstanak, a ne samo za identitet. I to sa velikim imperijama. To je učinilo da se naša istorija i događaji, kao što rekoh, pretapaju u poeziju i legendu, a to ima svoj uticaj na opštu psihu i mentalitet naroda, pa i srpskog.”

“Marš na Dinu” je u nekim vremenima bio skoro zaboravljen?

“Nisu tu u pitanju samo rodoljubive pesme, kao što su ove iz Prvog svetskog rata. Zaboravu podležu, pod pritiskom događaja i aktuelnih politika, i druga umetnička dela – romani, priče, literatura, kultura sećanja, tradicija i običaji. Nastupale su i rigorozne političke mere posle Rezolucije Informbiroa 1948, pa nacionalizacija i kolektivizacija ranih pedesetih, uvođenje samoupravljanja, nesvrstanosti… Onda studentske demonstracije, Kosovo i ratovi devedesetih, smene režima… Niko nije imao ni vremena ni snage da se mnogo bavi Prvim svetskim ratom, njegovim junacima i herojskim delima, koja su bila uspavana i čekala svoja vaskrsnuća. U tim vremenima rađali su se razni ideolozi koji su želeli da se istaknu, pa su i oni često, da bi opravdali svoje postojanje, sejali sumnju u njihovu političku i patriotsku ispravnost.”

Da li je ta velika pesma bila sklanjana pod tepih u Brozovo vreme?

“O tome postoje kontradikcije i različita svedočenja. Kroz sudbinu, uspone i padove ove melodije mogu delimično da se prate i oscilacije na ondašnjoj jugoslovenskoj i srpskoj političkoj sceni. Koja nije bila, kao što mnogi misle, strogo jednoumna u tačkama koje nisu zadirale u bit društvenog ustrojstva, pa je takav slučaj i sa muzikom, sa odnosom prema rok sceni, narodnom melosu i pojedinim pesmama. Ali za neke pesme, kao ovu o kojoj govorimo, postojali su različiti periodi života.

Pojavila bi se, bila i nestala, onda dostizala neke vrhove popularnosti, pa utihnula, bila kandidovana za svečane pesme i himnu, pa opet ulazila u tišinu. Veliki vojni muzikolog i kompozitor Branko Kankaraš svedočio je u nekim zapisima da je neposredno posle rata, dok se još formirala muzička sekcija Narodnooslobodilačke vojske i JNA, ”Marš na Drinu“ bio na listi kompozicija koje su vojni orkestri mogli izvoditi, ali ne zadugo. Neka ideološka revizija ga je brzo skinula sa repertoara, da bi se onda dobilo jedno čudno vaskrsenje 1961. i to za vreme velike Titove turneje po afričkim zemljama, što je zapisao i jugoslovenski diplomata Nedeljko Zorić, koji je tada bio neki čirak u pratnji. Vojni orkestar odsvirao je na “Galebu“ za Tita i njegove goste “Marš nas Drinu“ i “Ohridsku legendu“ Stevana Hristića, i to sve uz sugestiju i odobrenje maršala Tita, koji je hteo da impresionira i na taj način svoje afričke domaćine. Tito je bio oduševljen izvođenjem ovih melodija i snažno je aplaudirao. Posle toga, “Marš na Drinu“ opet se povlači u neku ilegalu, da bi vaskrsnuo sa istoimenim filmom Žike Mitrovića i pločom sa tekstom 1964.”

Bonus video:

(Espreso.co.rs / Ekspres)