O USAMLJENOSTI I SAMOTNJACIMA U OVOVEKOVNOM SRPSKOM FILMU: Treći završni deo

Srećom, kao i prethodnih dvanaest, i ovih šest ostvarenja su, mimo tog zajedničkog im motivsko-tematskog sloja, sveukupno gledano, i filmovi koji su vredni i na polaznom, kineesteskom planu.

Te svakako obratite pažnju na njih, ako već niste, ovih i narednih dana, ali i inače – i kad sve ovo prođe.

• Banditi u potrazi za mamom (2018)

I opet - još jedan zreo, kvalitetan i za gledanje i za analizu zanimljiv i podatan film mladog autora; reditelj Kosta Ristić je uspeo da unutar inicijalno krutih okvira diplomskog filma i produkcije očito niskobudžetskih ograničenja, sroči i artikliše toplu i višeznačnu priču u kojoj se, između ostalog, problematizuje i pitanje goleme samoće onih najmarginalizovanijih i socijlno najugroženijih – malih i još manjih Roma koji (u ovom konkretnom slučaju), živeći praktično na ulici, pokušavaju da uđu u trag odbegloj mami. Osim što živopisno i uverljivo prikazuje samoću u tom gotovo opiljivom i suštinskom, egzistencijalnom vidu, ovaj film u sebi skladno miri društvenu angažovanost, dokumentarizam i fikciju, priču o borbenom očaju i podosta humora.A treba istaći i odličan snimateljskki rad i doprinos mlade Milice Drakulić.

• Ederlezi Rising (2018)

Na stranu činjenica da je u pitanju prvi pravi i uspeli srpski SF rad, ovaj film scenariste Dimitrija Vojnova i reditelja Lazara Bodrože, podno fascinatne vizuelnosti i krajnje konsekventne filmičnosti, a unutar kamerne, mikro drame sa ukupno samo troje aktera (a dvoje esencijalnih za priču i ideje-vodilje) donosi i iznimno intrigantan prikaz teško premostive usamljenosti koju sa sobom nose radikalne životne i profesionalne oklnosti u tom svetu dogledne budućnosti (glavni junak je Milutin, odvažni ali i melanhilični srpski astronaut), ali i zarobljenost u vlastitoj odanosti konceptu alfamužjačke samobitnosti i samosvojnosti. Nasuprot Milutinu (u tumačenju Sebastijana Kavace), tu je Nimani, isprva krotka i podatna humnoidna robotica, u zadivljujući suptilnom i višeslojnom glumačkom izvođenju Džesike Stojadinović-Stoje, koja je pokazanim u ostvarenju Ederlezi Rising podsetila na ranjivost kao jedno od ključnih i najubojitijih superiornih glumačkih oruđa. A ranjivost, to nas ta stvarnosna dimenzija uči, najčešće biva s one strane znaka jednakosti posle usamljenosti i samoće.

• A.S. (25) (2019)

Mikro-drama je u korenu ovog mladog filma mlade rediteljke Milene Grujić. Njen celovečernji debi, A. S. (25), takođe preispituje uslovnosti i narečene ranjivosti alfamužjačke pozicije. Osim toga, ovo je film koji, nakon Jagode u supermarketu Dušana Milića, u značajnijoj meri poseže za motivom talačke krize; s tim da je ova talačka kriza u ovom ostvarenuju zapravo zgodna odskočna daska za priču koja u isti mah unutar strogih međa mikro-budžeta preispituje produkcione mogućnosti gradske melodrame na beogradske teme i (ovde iznuđenu) usamljenost kao okidač za brzopoteznu introspekciju. A kada film uđe u bioskopsku distribuciju i šira gledalačka publika biće u prilici da posvedoči i o evidentnom sazrevanju jednog upadljivog glumačkog dara, koji Vladimir Gvojić svakako poseduje i na kome isdtrajno radi.

• Asimetrija (2019)

Poštenu gledalačku priliku, novu ili prvu, svakako zaslužuje i ovaj, gle čuda, debitantski dugomertražni prvenac rediteljke Maše Nešković. Naravno, pitanje je da li je bila neophodna tolika dramaturška akrtobatika i da li je priča do te mere morala da bude sinkopirana, ali Asimetrija i, pored toga, jeste izrazito zanimljiv rad koji dovoljno glasno i ubedljivo nagoveštava i pokazuje jedan zamašan reditelski talenat. Iako se nominalno glavni junaci (a na glumačkom planu izdvojile su se Daria Lorenci i Mira Janjetović) uglavnom kreću i nadopnjuju u parovima, usamljenost predstavlja njihov zajednički sadržatelj i svojevrsni identitetski kišobran , ali i pogonsko gorivo za tu povest u celini gledano. Akteri Asimetrije su okovani usamljenošću, ali i emocionalnom bagažom i suštinski osećanjem nesnađenosti i nepripadanja, što jeste dobra građa za teskobu koju Asmitreija uverljivo oslikava.

• Ajvar (2019)

Sami, a zajedno, odnosno, u dvojcu, to je jedna od udarnih odrednica priče Ajvara, kojim je na planu celovečernjih ostvarenja debitovala Ana Mara Rossi. Ajvar donosi povest o braku koji se urušava pod teretom činjenice da su se nekadašnja ljubav i iskrena dugogodišnja bliskost između Vide i Baneta (suvereno su ih odigrali Nataša Ninković i Sergej Trifunović) naprosto zaturile, možda i posve i nepovratno izgubile ili izmutirale u ono sa čime njih dvoje, oboje čvrsto ušančeni u vlastiti osećaj promašenosti i usamljenosti. Tome treba dodati i osećaj izmeštenosti usled života u migraciji, a teška i zapravo sve teže i sve očiglednija usamljenička nelagoda prisutna je i u scenama koji se tiču interakcije sa porodicom i prijateljima, pa i u okviru segmenta, najboljeg u čitavom Ajvaru, koji prikazuje porodični Uskrs u Užicu.

• Mamonga (2019)

Ovaj debitantski film Stefana Maleševića tek treba da uđe u redovnui bioskopsku distribuciju (mogla je da ga pogleda publika na ovogodišnjem izdanju FEST-a) kroz triptih međusobno asocijativno i blago narativno uvezanih celina u dobroj meri pripoveda i o usamljenosti kao sveopštem kamenu-spoticanju na svakodnevnom nivou, pa i kada je reč o običnom opštenju ili bazičnim komunikacijama. Ovaj film radikalnijeg arthaus usmerenja će, sva je prilika, ostati upamćen i po osobenom dizajnu,naglašenoj atmosferičnosti, te izvrsnim ulogama prvenstveno Marte Bjelice i Nabi Tang,. Kao što je to bio je slučaj i sa odličnim Maleševićevom dokumentarnimm ostvarenjem Gora, ovaj mladi autor je najupečatljiviji kada promišljenom i upadljivom tišinom govori što bi instinkt želelo da bude i ostane neiskazano, a što kinji i mori onog ko sve te reči nastoji da u sebi i svom mikrokosmosu zarobi i zadrži.

BONUS VIDEO:

ESPRESO TVITER: Vesna Vukelić Vendi