recenzija filma
TOGO: Povratak heroja u pop kulturu, ispecite kokice za celu porodicu
Ako je ikada postojao film u kom mogu podjednako da uživaju dečaci i devojčice, mame i tate, načitani i oni što su izbegavali lektiru, Diznijev studio uspeo je da snimi baš takav film - uživajte!
Naslov filma: Togo
Godina proizvodnje: 2019
Zemlja: SAD
Producentska kuća: Walt Disney Pictures
Žanr: avanturistički, akcioni, porodični, istorijski film
Režiser: Erikson Kor (Ericson Core)
Uloge: Vilem Dafo, Džulien Nikolson (Julianne Nicholson), Kristofer Hejerdal (Christopher Heyerdahl)
Ponekada je dovoljno pogledati koja producentska kuća stoji iza nekog filma. Kada su u pitanju igrani filmovi koje je producirao Disney studio, dešavao se ponekada, jednom u desetak godina poneki promašaj, poput "Velikog zelenog" (The Big Green, 1995) ili neočekivanog izleta u naučnu-fantastiku "Crna rupa" (The Black Hole, 1979). Takođe, ni film Stari psi (Old Dogs, 2005) nije baš na ceni, iako u njemu glavne uloge imaju ni manje ni više nego Robin Vilijams i Džon Travolta. Ipak, ono na čemu stoji potpis velikog čika Diznija uglavnom garantuje pristojnu (neki bi radije rekli "konzervativnu"), vrlo lepo napisanu i snimljenu priču koja oplemenjuje gledaoce svih uzrasta, neguje porodične vrednosti i nadahnjuje dobrim primerima. Iako se svako malo nekakve ideološke kritike bave napadima na Diznijeva ostvarenja kao "loša" iz ovog ili onog zaverenički prikrivenog razloga, retko ko od nas može da zamisli svoje detinjstvo bez Diznijevih priča i junaka. I autor ovog teksta mora priznati da je, odlučivši se za film "Togo" u masi drugih koji se nude, konačnu odluku doneo tek kada je video da je u pitanju Diznijev film. Dete u sebi treba ponekada obradovati nekim starinski lepim poklonom, dosta arthausa, drama, pucnjave...
Na samom početku, špica nam skreće pažnju na to da je u pitanju istinita priča, zasnovana na istorijskom događaju, o kojem danas malo ko zna išta. Smeštena u surovo prelepu Aljasku dvadesetih godina prošlog veka, naracija počinje predstavljanjem i karakterizacijom glavnih likova: Leonard Sepala (Vilem Dafo) je Norvežanin (po prezimenu bi se pre reklo da je Laponac), uzgajač pasa za vuču, koji su najvažnija pogonska snaga u glavnom prevoznom sredstvu na Aljasci - zaprežnim sankama. Sepala je ujedno i prevoznik i sportski trkač sa zaprežnim sankama, ne bilo kakav već najcenjeniji prevoznik u gradiću Nomo i šampion u trkama psećih zaprega.
Nakon njega, upoznajemo njegovu suprugu, Konstans (Džulijen Nikolson) o kojoj je scenarista našao za shodno da spomene da je poreklom Belgijanka, iz gospodske porodice. Neuobičajeno je za američki film da se bavi takvim trivijalnostima kao što je etničko poreklo junaka, ali kada se već jeste pozabavio, možda nije bilo zgoreg obavestiti se da su "Belgijanci" zapravo veštački, jedva funkcionalan spoj Flamanaca i Valonaca, koji mare jedni za druge otprilike kao Srbi i Albanci. Dakle, gospođa Sepala, valonskog porekla, ima svoje omiljeno štene u leglu - slabašnog i bolećivog mužjačića, sitnijeg od braće i sestara, kog je gospodin Sepala u više navrata pokušao da se ratosilja. Pored toga što je rođeni autsajder, ovaj mladunac je i beskrajno tvrdoglav i sklon izazivanju nevolja. Ali, dok muškarac razmišlja u kategorijama "korisno-štetno", ženski um baš u ovom svojeglavom kučencetu prepoznaje "veliko srce".
Sukob između dvoje supružnika po pitanju budućnosti "beskorisnog" i samovoljnog psetanceta daje naročiti šarm ovom filmu. Pošto je naracija zasnovana na neprestanim prelazima iz flešbekova u razdoblje kada je glavni junak ovog filma bio štene u "sadašnje" vreme filma - sredinu dvadesetih godina prošlog veka, epohu kada prvi avioni dvokrilci ponekada kad ih klimatski uslovi posluže uspeju da dolete do Aljaske, i ujedno doba kada je to štene već pas u dubokoj psećoj starosti, čije ime sa poštovanjem izgovara cela Aljaska: Togo. Veličanstveni pas predvodnik zaprege, sitniji ali pametniji i neustrašiviji od svih drugih haskija Aljaske, Togo je tada već na zalasku karijere, a pred njim je tek njegov najveći podvig u životu, zbog kojeg je do danas zapamćen i 2011 godine proglašen za najhrabriju i najplemenitiju životinju koja je ikada živela na našoj planeti. Tu je ujedno kraj spoilerima u ovom prikazu.
"Nema više heroja" (No more heroes anymore) zapevala je punk-rock grupa The Stranglers još 1977, da definiše razdoblje ikonoborstva u popularnoj kulturi koje još uvek traje, u kojem su gotovo svi heroji izgubili pravo građanstva u svim narativnim formama umetnosti: filmu, pozorištu, romanu, stripu, pa i u video igrama, koje za sada nisu umetnost ali imaju naraciju. Jedino animirani film za decu još uvek predstavlja rezervat u kojem mogu da svoj izgon provode pravi, čistokrvni heroji. Već u njihovom komšiluku, u oblasti animiranih filmova za odrasle žive manje ili više sumnjivi (čitaj: korumpirani) junaci poput Barta Simpsona, Erika Kartmena, Bodžeka Konjočoveka, moralno labilnog sunđera u kockastim pantalonama... Ni u romanima Tomasa Bernharda, Uelbeka, Murakamija, Peljevina (...) filmovima koje snimaju Tarantino, Bong Džun O, Martin Skorseze, Ridli Skot, Stiven Soderberg i gotovo svi drugi najcenjeniji autori, ili u TV serijama poput Game of Thrones, Happy, The Good Place, Breaking Bad (...nastavak spiska dopišite sami) praktično je nemoguće naći nepokolebljivog heroja, kog šaka dolara, štrafta kokaina, sujeta, seks, volja za moć ili neki drugi motiv neće očas posla odvući na tamnu stranu.
U takvoj globalnoj krizi heroizma, zapravo jedini producent koji je mogao da prokrijumčari jednog čistokrvnog heroja u pop kulturu je Diznijev studio, možda baš zato što se smatra proizvođačem dečije kulture. Heroji su važni kao moralni predvodnici i uzori civilizacije, podjednako danas kao i u Homerovo doba. Nimalo neobično za igrane filmove Dizni produkcije gde su psi među najčešćim junacima, heroj bez mane koji će svojim nepokolebljivim junaštvom, pameću i ljubavlju inspirisati filmsku publiku širom sveta u svim uzrastima je haski Togo, u saradnji sa svojim ljudskim "gospodarem" Leonardom Sepalom, koji ponekada kao da samo ometa istinskog glavnog junaka u njegovoj misiji.
Nikad mi nije bilo do kraja jasno kako se snimaju filmovi sa životinjama kao glumcima. Pretpostavljam da je i u današnje vreme, sa svom tehnologijom koja je na raspolaganju to veoma težak poduhvat, naročito kada su u pitanju akcioni kadrovi ovog kalibra. Ako ni zbog čega drugog, dovoljno je pogledati film "Togo" zbog filmske fotografije koja ostavlja bez daha, i akcionih scena na ledu kakve nikad ranije nisu viđene. Ali pre svega zbog neverovatne a istinite priče, jedne od onih koje je dvadeseti vek zatrpao svojim užasima i tako udaljio iz kolektivnog sećanja ljudskog roda, gde zaslužuje da bude.
Ocena 4.5/5
Bonus video: