Gasi se Nacionalna galerija, Srbija ostaje bez još jedne važne kulturne institucije

– Došli smo pred gašenje, a pre nego što ugastite delatnost red je da se pozdravite sa publikom, makar simbolično. Za ovu postavku smo izneli ono najvrednije što imamo, remek-dela majstora između dva svetska rata: Savu Šumanovića, Milana Konjevića, Jovana Bjelića, Milenka Šerbana, Zoru Petrović, Petra Lubardu… Nažalost, ovaj novi životni režim u Srbiji utiče i na rad galerija – ističe direktor Nacionalne galerije, istoričar umetnosti Miroslav Rodić u razgovoru za Nova.rs.

Paralelno sa organizovanjem oproštajne postavke, u Nacionalnoj galeriji su “pakovali kofere”. Kada vanredno stanje prođe, galerija koja se skoro šest decenija nalazila u Dositejevoj 1, preko puta Narodnog pozorišta s jedne i Narodnog muzeja s druge strane, najverovatnije će već biti ispražnjena.

– Rešenjem Agencije za restituciju ovaj prostor je vraćen naslednicima starih vlasnika. Mi smo konkurisali i na gradskom i na republičkom nivou da se iz Fonda Republičke direkcije za imovinu i Agencije za poslovni prostor izdvoji nova lokacija gde ćemo nastaviti svoju delatnost. Iskreno se nadam da će se voditi jedna odgovorna kulturna politika. Uostalom, i predsednik Aleksandar Vučić je najavio u medijima da je kultura naša budućnost i nadam se da to nije fraza, reklamni manir ili nastup pred izbore nego da je stvarno ozbiljno mislio. Na kraju krajeva, da li možete da zamislite Beograd bez pozorišta, muzeja, galerija, koncertnih dvorana? To bi bio jedan grad be svetlosti i života – konstatuje Miroslav Rodić.

Na inicijativu Uneska, radi širenja likovne umetnosti na celovitom prostoru bivše Jugoslavije, aprila 1963. Kulturno-prosvetno veće SFRJ osnovalo je Galeriju reprodukcija velikih majstora slikarstva. Oktobra iste godine uz ime joj je dodato i Jugoslovenska, 1990. izbačena je reč “reprodukcija” a od 2006. prekrštena je u Nacionalnu galeriju. Raspad SFRJ odrazio se i na ovu ustanovu. Kada su se rasformirale savezne ustanove, osnivačka prava preuzeli su Ministarstvo kulture (51 odsto) i Grad Beograd (49 odsto). Sve je funkcionisalo do 2001, kaže naš sagovornik. – Nakon promene vlasti obavešteni smo da Ministarstvo više de fakto nije naš osnivač i da nema nikakve obaveze prema nama a isti tretman smo doživeli i od Grada Beograda. Dozvoljeno nam je da konkurišemo za budžetska sredstva ali to nije dovoljno da bi jedna galerija nesmetano obavljala svoju delatnost. I pored svega, uspeli smo da je sačuvamo. Mi smo prvi prepušteni tržišnim uslovima poslovanja u kojima je, sa projektima neprofitabilnog karaktera, teško iznedriti neki koji zaslužuje pažnju. Međutim, izložba koju smo organizovali u novembru, “Dijalog” (između umetnika Lazara Vozarevića, Aleksandra Tomaševića, Mire Brtke i Milene Čubraković – prim. nov), uvrštena je od strane likovne kritike u pet najboljih likovnih projekata u Srbiji u 2019. godini, u jakoj konkurenciji gde su učestvovale i galerije SANU i Doma vojske ili Muzej savremene umetnosti – ističe Miroslav Rodić.

“Nacionalna galerija organizovala je prve i jedine izložbe (posle II svetskog rata) i izdala jedine monografije Leona Kojena i Mališe Glišića čiji radove stoje u prvoj postavci Narodnog muzeja. Takođe smo, izložbom i monografijom, jedini obeležili stogodišnji jubilej srpskog vajara Sretena Stojanovića, dekana univerziteta i člana SANU”, podseća Miroslav Rodić.

U fundusu galerije nalazi se između 300 i 400 umetničkih dela i njen direktor je ozbiljno zabrinut gde i kako da ih čuva. Na kome je sada da reši ovaj problem, pitamo ga. – Nedavna priča oko “nestanka” slike Mila Milunovića kasnije izložene u Domu vojske bila je pravi pokazatelj koliko se javnost interesuje za kulturu i dešavanja u umetnosti i ja se iskreno nadam da će postojati i briga oko toga da li će se dozvoliti da nestane i najstarija galerija u Beogradu. Ja sam uvek optimista – poručuje Rodić.

Nacionalna galerija do sada je organizovala “na hiljade izložbi” a, sem toga, od 1973. sprovodila je umetnički projekat “Perspektive” namenjen mladim likovnim umetnicima. – U prvim godinama postojanja galerije išlo se na masovnost i bogat didaktički program; imali smo čitave cikluse od pećinskog slikarstva do pravaca moderne koje smo, sledeći kulturnu politiku da se sa kulturom uđe u sve slojeve društva, organizovali i po fabrikama, školama, bibliotekama, domovima kulture… gde sve nismo bili. Ulazili smo u zabačena sela, neka koja nisu čak imala ni struju – navodi Miroslav Rodić.

O značaju ove kulturne inicijative navodi nam jedan slikovit primer. – Umetnik Dragan Martinović iz Sremske Mitrovice, izlagač u “Perspektivama”, otkrio mi je da jedna od izložbi Jugoslovenske galerije gostovala u njegovoj osnovnoj školi u Bogatiću. Bila je to izložba reprodukcija renesansnih dela koje smo nabavili preko Uneska. Dragan je tada prvi put video renesansne majstore i bio je toliko opčinjen da je odlučio da i on bude slikar. Eto vam odgovor na pitanje u kojoj meri je ta misija kvalitetno obavljana. A, inače, pedeset odsto profesorskog kadra na likovnim akademijama kod nas i u regionu prvi put je izlagalo upravo na “Perskeptivama” i svoj prvi susret sa publikom imalo u Nacionalnoj galeriji – zaključuje Miroslav Rodić.

Bonus video:

espreso.co.rs/nova.rs