NAOMI KLAJN: KORONAVIRUS JE SAVRŠENA KATASTROFA ZA KATASTROFALNI KAPITALIZAM

Koronavirus je zvanično globalna pandemija koja je do sada zarazila deset puta više ljudi nego SARS. Škole, univerzitetski sistemi, muzeji i pozorišta zatvaraju se širom SAD, a uskoro bi mogli biti zatvoreni i celi gradovi. Stručnjaci upozoravaju da neki ljudi koji sumnjaju da bi mogli biti zaraženi virusom COVID-19 nastavljaju sa svojim dnevnim rutinama zato što im njihovi poslovi ne omogućuju plaćeno bolovanje zbog sistemskih propusta u našem privatizovanom sistemu zdravstvene zaštite.

Većina nas nije zaista sigurna šta da radi ili koga da sluša. Predsednik Donald Tramp protivrečio je preporukama Centra za kontrolu i prevenciju bolesti, a ove pomešane poruke suzile su nam sićušni vremenski procep u kom bismo mogli da ublažimo štetu od visoko zaraznog virusa.

Ovo su savršeni uslovi za vlade i globalne elite da implementiraju političke agende koje bi inače naišle na veliku opoziciju da svi mi nismo tako dezorijentisani. Ovaj niz događaja nije unikatan za krizu koju je okinuo koronavirus; to je plan koji su političari i vlade sledili decenijama, poznat pod imenom „doktrina šoka“.

Istorija je hronika šokova – šokova rata, prirodnih katastrofa, ekonomskih kriza – i plodova njihovih posledica. Ovi plodovi karakterišu se kao „katastrofalni kapitalizam“, sračunata „rešenja“ slobodnog tržišta za krize, koja izrabljuju i pogoršavaju postojeće nejednakosti.

Već vidimo katastrofalni kapitalizam koji se odigrava na nacionalnoj pozornici: kao odgovor na koronavirus, Tramp je predložio stimulativni paket od 700 milijardi dolara, koji obuhvata smanjenje poreza na plate, što bi razorilo socijalno osiguranje, i pružanje pomoći industrijama koje će izgubiti posao kao rezultat pandemije.

„Oni to ne rade zato što misle da je to najefektniji način da se ublaže patnje tokom pandemije – oni su već imali ove ideje na raspolaganju a sada imaju priliku da ih implementiraju,“ kaže Naomi Klajn.

Evo kako je koronavirus omogućio niz događaja koji je Naomi Klajn još pre deset godina skicirala pod imenom Doktrina šoka.

Počnimo od osnova. Šta je to katastrofalni kapitalizam? Kakav je njegov odnos sa doktrinom šoka?

Katastrofalni kapitalizam označava način kako privatne industrije direktno profitiraju od kriza velikih razmera. Profitiranje od katastrofa ili od rata nisu nove pojave, ali su se veoma produbile za vreme Bušove vladavine nakon 11. septembra (9/11), kada je vlast objavila tu beskonačnu bezbednosnu krizu („Rat protiv terora“) i istovremeno ju je privatizovala i dodelila podizvođačima („outsourcing“), što je uključilo domaću, privatizovanu bezbednosnu državu, kao i – privatizovanu – invaziju i okupaciju Iraka i Avganistana.

Dokrina šoka je politička strategija korišćenja kriza velikih razmera da se proguraju politička rešenja koja sistematski produbljuju nejednakost, obogaćuju elite, a podrivaju sve ostale. U trenucima krize, ljudi teže da se usredsrede na svakodnevne hitne potrebe da bi opstali u toj krizi, šta god to bilo, i teže da pruže suviše poverenja onima koji su na vlasti. U trenucima krize, mi delimično sklanjamo pogled sa lopte.

Odakle dolazi takva strategija? Kako joj možemo otkriti tragove u istoriji američke politike?

Strategija doktrine šoka bila je odgovor na izvorni New Deal koji je pokrenuo Frenklin Ruzvelt. Ekonomista Milton Fridmen veruje da je sve u Americi krenulo naopako tokom New Deala. Kao odgovor na Veliku depresiju i Dust Bowl, u zemlji se pojavila aktivistička vlada, koja je sebi za misiju postavila da reši ekonomsku krizu tako što će stvoriti državne poslove i ponuditi direktno olakšanje.

Ako ste tvrdokorni ekonomista slobodnog tržišta, razumete da onda kada tržište padne ono pruža sebi priliku za progresivnu promenu mnogo prirodnije nego kada država regulatorskom politikom favorizuje velike korporacije. Dakle, doktrina šoka razvijena je kao način da se krizi onemogući da stvori prilike za organske (u smislu prirodno ponikle, bez ljudskog mešanja) momente tamo gde se pojave progresivne politike. Političke i ekonomske elite razumeju da su trenuci krize njihova šansa da proguraju svoj priželjkivani spisak nepopularnih mera koje još dodatno polarizuju raspodelu bogatstva u ovoj zemlji i širom sveta.

Upravo sada imamo mnogobrojne krize: pandemiju, nedostatak infrastrukture za njeno rešavanje i pad berze. Kako se svaka od ovih komponenti uklapa u nacrt Doktrine šoka?

Šok je sam po sebi jedan virus po sebi. Pandemija se „rešava“ na način koji do najveće moguće mere uvećava konfuziju, a minimalizuje zaštitu. Ne mislim da je to nekakva zavera, mislim da je to prosto način kako su vlada SAD i Tramp potpuno pogrešno krenuli u rešavanje ove krize.

Tramp je za sada ovu situaciju tretirao ne kao opštu zdravstvenu krizu nego kao krizu percepcije i kao potencijalni problem za njegov ponovni izbor.

To je najgori mogući scenario, naročito u kombinaciji sa činjenicom da SAD uopšte nemaju nacionalni zdravstveni sistem a zdravstvena zaštita radnika je grozna. Ova kombinacija sila donela nam je maksimalni šok. To će biti iskorišćeno da iščupa iz problema industrije koje su u srcu najekstremnije krize sa kojom se suočavamo: avioprevoznike, industriju nafte i gasa, industriju turističkih krstarenja – sve ovo oni žele da podupru.

Jesmo li već videli ovaj scenario na delu ranije?

Pogledajte besplatno dokumentarni film Naomi Klajn "Doktrina šoka" (2009) sa hrvatskim prevodom

U knjizi (i dokumentarnom filmu) Doktrina šoka pisala sam o događajima vezanim za uragan Katarina. Vašingtonski think-tankovi kao što je Herritage Foundation sastajali su se i izašli su sa spiskom želja za rešenja za uragan Katarina koja favorizuju „slobodno tržište“. Na čelu te fondacije bio je Majk Pens (Mike Pence), tadašnji rukovodilac visokoideologizovanog Republikanskog komiteta za proučavanje. Dok su ljudi patili i kuće su bile još pod vodom, oni su doneli 32 mere prepisane iz čitanke katastrofalnog kapitalizma. Možemo biti sigurni da će se upravo takve vrste sastanaka održati i sada. Godine 2008, kada se desio udar uragana Katarina na Floridi, videli smo kako se ovo odigrava u vidu originalnog (bankarskog) izvlačenja iz gorućeg problema, gde su zemlje ispisivale blanko čekove bankama, što je verovatno donelo mnoge trilione dolara. Ali prava cena toga došla je u vidu ekonomske strogosti i kasnijih obustava plaćanja socijalnih davanja. Dakle, ne radi se o tome šta se zapravo dešava, nego o tome kakvu cenu ćemo platiti kada račun dospe za plaćanje.

Postoji li išta što ljudi mogu da urade da ublaže štetu koju nanosi katastrofalni kapitalizam u svom odgovoru na koronavirus?

Kada god smo u situaciji da nas neka kriza testira, možemo ili da regrediramo i da se raspadnemo ili da porastemo i pronađemo zalihe snage i saosećanja za koje nismo ni znali da ih imamo u sebi.

Ovo će biti jedan od tih testova. Razlog zašto imam nešto nade da bismo mogli odabrati da evoluiramo je to što – za razliku od 2008 – sada imamo stvarnu političku alternativu (misli na Bernija Sandersa, prim.prev.) koja predlaže drugačiju vrstu odgovora na krizu koja odlazi u korene problema koji stoje iza naše ranjivosti, i krupniji politički pokret koji to podržava.

Ako se naša vlada i globalne elite spremaju da zloupotrebe ovu krizu za svoje sopstvene ciljeve, šta ljudi mogu da urade da bi pomogli jedni drugima?

„Ja ću se pobrinuti za sebe i za moje, nabavićemo najbolje osiguranje koje postoji, a ako ti nemaš dobro osiguranje, to je verovatno tvoj propust, a ne moj problem.“ Ovakav način razmišljanja je ono što ekonomija u kojoj pobednik-uzima-sve čini našim mozgovima. Ono što trenuci krize poput ovoga otkrivaju je naša upućenost jednih na druge. Vidimo sopstvenim očima da smo mnogo više povezani među sobom nego što nam naš surovi ekonomski sistem dopušta da shvatimo.

Možda mi mislimo da smo bezbedni jer imamo dobro zdravstveno osiguranje , ali ako osoba koja pravi našu hranu (pekar u pekari, mlekar u mlekari, radnik u fabrici mesnih prerađevina, itd), ili osoba koja pakuje robu koju kupujemo, ili osoba koja to sve utovaruje u kamion nema takvu istu zdravstvenu zaštitu i ne može sebi da priušti testiranje, da i ne govorimo o tome da ne može sebi da priušti da ostane kod kuće ako se razboli – onda nema tog zdravstvenog osiguranja koje nas može učiniti bezbednima. Ako ne brinemo jedni za druge kolektivno, niko od nas nije zbrinut. Mi smo svi isprepleteni jedni s drugima.

Različiti načini organizovanja društva uključuju različite osobine nas samih. Ako ste u sistemu za koji znate da ne vodi brigu o ljudima i ne distribuira resurse na pravedan način, to u nama uključuje stranu ličnosti koja teži da gomila zalihe. Budite svesni toga i pomislite kako, umesto što gomilate zalihe i razmišljate samo o sebi i svojoj porodici, možete da se opredelite da delite sve sa svojim komšijama i da proveravate kako su oni ljudi za koje znate da su ranjivi.

Bonus video:

espreso.co.rs/readersupportednews.org

Prevod sa engleskog: Vladimir Marković