BILO JE OVAKO
PRVI DAN POLICIJSKOG ČASA ZAUSTAVILA ME JE POLICIJA: Imala sam dozvolu za kretanje, ovo nisam očekivala
Prošlo je deset, kolega se ponudio da me odveze do kuće...
Utorak veče, nakon završetka smene koju giljamo, kako tako usred ovog varednog stanja (više kako se mora nego kako se hoće), nakon gledanja svih tih ljudi koji UPORNO izlaze iz svojih domova uprkos zabrani koja je stupila na snagu, nakon izveštavanja o hapšenjima po Srbiji i doletanju fudbalera da bi proslao rođendan svoje devojke...MENE zaustavlja policija na putu do kuće.
Zamislite, policija, kojoj je to inače posao, sprovodi zakon i održava red na ulicama, dok, zamislite, više od pola ove Srbije gunđa i neodobrava što ne može da sedi u omiljenom kafiću i loče uz tekmu (čast izuecima)
Prošlo je deset, kolega se ponudio da me odveze do kuće.
Od firme smo uredno dobili važeće potvrde o slobodi kretanja ukoliko su u okviru radnih obaveza i verujte mi, na pamet mi nije palo da ih zloupotrebim da bih mogla da se šetkam kako me vetar nanese, potencijalno ugrožavajući i svoje i tuđe zdravlje.
Ulazimo u auto, baš komentarišemo kako će nas sigurno zaustaviti...Okej, imamo potvrde, ali koliko one sad znače, da li znače, možemo li uprkos njima završiti sa kaznom...
Razglabamo tako, kad odjednom, već smo na Brankovom mostu. Nigde nikoga, ljudi moji, PUSTOŠ.
Ispravno, ali sablasno, priznajem. U jednom momentu pomislih kako fali samo onaj plast sena koji prođe u filmovima usred nedođije.
Na stranu to, zaista nije bilo nikakvih problema niti zaustavljanja dok nismo stigli do Zemuna. Prošlo je nekoliko autobusa, praznih. Jedan čovek stajao je na stanici, čekajući i to je sve što sam videla na relaciji od centra grada.
E, onda su nas presrela policijska kola.
Stadosmo na raskrsnici, dva policajca pored nas, otvaraju prozor:
- Kuda?
- Sa posla.
- Gde radite, šta ste?
- Novinari.
- Gde ćete?
- Kući.
- Imate li potvrde?
Pođoh rukom ka torbi, izvadih papir, tek da mu dam, već razmišljam kako će biti kazne, ne znam ni sama što - spušta mi policajac ruku. Neočekivano, priznajem.
- Ne biste vi novinari valjda lagali. Ajde, kući. A, imam broj tablica. Ako budete uhvaćeni da muljate, kazna.
Odoše oni, odosmo mi. Nikome ništa. Kolega i ja odahnusmo.
Dan prvi uspešno prošao.
Čeka se sledeći.
Bonus video: