ovo je za njega pakao
ŽENA MI JE NA SAMRTI, A JA NE MOGU DA BUDEM UZ NJU ZBOG KORONE: Potresna ispovest Leona Grgića
U ovim trenucima žele samo da budu zajedno
Leon Grgić (49), 27 se godina nije odvajao od svoje Dolores (56). Ona trenutno zbog raka proživljava svoje posednje dane u bolnici Novi Marof. Zbog straha od zaraze koronom, osoblje ga ne pušta k umirućoj supruzi.
Kad smo pre dve godine saznali za dijagnozu, molila me samo da budem uz nju do zadnjeg daha. A sada je ispalo da sam je iskrcao tamo kao psa i otišao. Pomozite mi, to me proganja, zavapio je Leon Grgić (49) iz Varaždina. Njegova supruga Dolores Malinar (56), trenutno se nalazi u bolnici u Novom Marofu, a spasa joj nažalost nema. Tamo će provesti posednje dane života. Zbog korona virusa, posete nisu dozvoljene i Leon joj ne može ispuniti jedinu želju koju je imala. Umreće sama.
Zajedno su 27 godina i kako kaže Leon, jedno su drugome od prvog dana ljubav života. Upoznali su se dok je ona radila u Varaždinskim toplicama, a on je tamo došao na rehabilitaciju nakon rata. Od tada su nerazdvojni – jedni od onih koji sve rade zajedno i sve zajedno dele, zaljubljeni i nakon svih ovih godina baš kao na početku. Njihovu je idilu narušio Doloresin karcinom pluća dijagnostikovan pre dve godine.
- Sećam se kao da je bilo juče. Sedeli smo na onim klupicama ispred bolnice Sveti Duh. Ja sam plakao više od nje iako je nju obuzeo nepodnošljiv strah. Lekari nas nisu zavaravali. Odmah su rekli da se izlečiti sigurno neće te da može živeti od par meseci do par godina i da se to ne može utvrditi jer je svaki organizam drugačiji. Sve što joj je tad bilo važno je da je ništa ne boli u trenutku smrti i da ne umre sama. Htela je umreti kod kuće, a u bolnici – samo ako baš mora i ako ja mogu biti uz nju. I zaista, ne znam koliko sam se puta maknuo od nje za sve ovo vreme. Sve smo proživeli zajedno. Radio sam sve za nju, kupao je, nosio na rukama, okretao je u krevetu, hranio… rekao je Leon.
Dolores je u početku bila u bolnici na zagrebačkom Jordanovcu. Bila je na hemoterapiji koje je jako teško podnosila. Ipak, oporavila se nakon nekoliko meseci, a tumor se smanjio. Međutim, takvo stanje nije dugo trajalo. Već na jednoj od prvih kontrola, lekari su im rekli da se tumor opet aktivirao, ali da će sada na njega delovati, blažom, održavajućom terapijom.
- Nakon toga, Dolores je postala nekako zaboravljiva. Često se nije mogla setiti najosnovnijih stvari. Svi su nam govorili da je to posledica hemoterapije i da je to normalno. A onda ju je počelo zanositi u stranu dok bi hodala. Odjurili smo k lekarima. Ostvarila nam se još jedna noćna mora. Glava joj je bila puna metastaza – očajno će Leon. Prebacili su je u Institut za tumore. Podvrgli su je zračenjima. Sve više je slabila.
- Ranije, dok je bila na kemoterapijama, nekako bi se svaki put uspela barem malo oporaviti između njih, dovoljno da može stati na noge. Bila je sretna dok god je mogla stajati. Uvijek je govorila da bi radije bila mrtva nego u pelenama i strahovito se bojala da će izgubiti svoje dostojanstvo. Međutim, nakon zračenja se situacija promenila. Sve je manje mogla hodati i ubrzo je prešla na hodalicu, a iz hodalice u kolica. Kad više nije mogla niti u kolica, ja sam je nosio na rukama. Na kraju je postala skroz dementna, ali i tada je imala lucidnih trenutaka pa me je dok sam je nosio često pitala: „Možeš li, jesam li ti jako teška“ – u suzama će Leon.
Par se nije predavao. Leon je plaćao medicinske sestre da im dolaze kući i činio je sve kako bi Dolores bila doma jer je tako želela i grozila se bolnica. I tako sve do pre nekoliko dana. Leonova voljena supruga počela je osećati strahovite bolove. Nije ju više, kaže, mogao ni okrenuti u krevetu s jedne strane na drugu, a da ona za to vreme ne proživi pakao. Medicinske sestre imale su svoje radno vrijeme kao i osoblje palijativne skrbi koje im je pomagalo, a kad bi svi otišli, Leon se osećao bespomoćnim.
- Nisam mogao više gledati koliko je užasno boli. Uspjeli smo se sporazumeti da ode u bolnicu uz, naravno, moje čvrsto obećanje da ću neprestano biti tamo. Znam da se na palijativnom odelu može biti i 24 sata s obolelim članom porodice. Mislio sam kako činim pravu stvar. Nazvao sam Hitnu pomoć. Odveli su je u Novi Marof, a ja sam vozio za njima. Kad sam izašao iz auta, nisam mogao disati kad sam čuo što mi govore. Zamaglilo mi se pred očima, a u glavi mi je samo odzvanjalo: „Korona virus, ne možete ulaziti, odite kući“. Noćna mora – rekao je Leon. Otišao je sav izbezumljen kući. Besomučno je počeo nazivati sve brojeve telefona koje je imao – ljude za koje je mislio da mu mogu pomoći. Odgovor je bio uvek isti – takva su pravila. Ništa se nije dalo učiniti. Zbog straha od zaraze korona virusom, pacijenti ne mogu primati posete.
- Svašta sam im predlagao. Htio sam platiti testiranje na koronu, platiti apartman kraj njene sobe, htio sam da me cijelog pregledaju. Ništa. Razumem njihovu zabrinutost zarazom i stroga pravila koja sada vladaju i sve ja to poštujem. Ne bih nikada ušao u bolnicu samo tako, bez da se testiram. Ali ne mogu se nikako pomiriti da nema rješenja za mene i moju dragu ženu – govori Leon. Liječnici su mu dozvolili da je zove na mobitel i onda su joj dali slušalicu. Dolores je uspela izgovoriti samo. „ok“. Leon je uveren da je prestravljena i usamljena. Pričao joj je koliko je god dugo mogao kako bi mu preko telefona samo slušala glas. Ali to joj, kaže, nije dovoljno.
- Samo joj želim stisnuti ruku u zadnjem trenu – rekao je brižni suprug. Još uvek veruje da će se neko čudo dogoditi i da će se to ostvariti.
Bonus video:
(Espreso.co.rs/24sata.hr)