REZIME DOSADAŠNJEG TOKA SEZONE
OVAJ I ONAJ PARTIZAN - NEBO I ZEMLJA! Šta su to crno-beli uradili i okrenuli sudbinu u svoju korist?
Samo da prođe koronavirus, pa da se nastavi crno-beli pohod na svih pet trofeja - dva su već osvojena
Vole navijači Partizana svoj klub, ali ove sezone, stiče se utisak, ta ljubav je jača i plodonosnija nego bilo koje otkako je klub napustio Duško Vujošević. Imali su crno-beli podršku i tokom onih slabijih sezona, kada su bili ophrvani finansijskim problemima, kada su "s koca i konopca" pravili ekipu, kada su bili pod pretnjama BAT-a, kada su bili praktično nekonkurentni na svim frontovima osim u Kupu Radivoja Koraća u par navrata.
2014. godine su muke počele da dolaze do izražaja, jer je Partizan izgubio titulu u ABA ligi i mesto u Evroligi po prvi put posle više od deceniju i po. Tada su crno-beli napravili praktično potpuno novi tim, onaj stari, talentovani se potpuno "raspustio", svako je otišao na svoju stranu. Na leto 2015. klub je preuzeo Nikola Peković, posle stupanja Predraga Danilovića sa mesta predsednika, a za trenera je doveden Petar Božić.
To je bila najgora polusezona u istoriji kluba, bar onoj modernoj, kapiten je bio Vanja Marinković, a u ABA ligi je ono što Grobari nazivaju "institucija košarke" zauzela tek peto mesto, dakle ostala je bez plej-ofa.
Pred početak KLS 2015/16, u klub se vratio Novica Veličković, a sledeće sezone ekipa je igrala FIBA Ligu šampiona, povukavši se iz Evrokupa. Bila je to već treća godina zaredom kako crno-beli nisu osvojili nijedan trofej, ispali su u polufinalima ABA lige i Superlige Srbije, a u Ligi šampiona ih je eliminisao solunski PAOK, inače klub sa čijim navijačima Grobari gaje bratske odnose.
Tada je delovalo da će i naredne sezone biti nastavljen ovaj crni niz, ali se na leto dogodila velika promena. Nikola Peković je stupio sa predsedničke pozicije, a zamenio ga je u košarkaškim krugovima malo poznati Ostoja Mijailović, čovek iz automobilske industrije, prvi čovek jedne velike britanske kompanije za ove prostore.
Crno-bele je tada dočekao novčani dug od preko 7.000.000 evra, što je za košarkaške prilike mnogo više nego, primera radi, za fudbalske, gde jednim "jakim" transferom tolika suma može da bude vraćena.
Banke su htele da blokiraju račune kluba iz Humske, neke su to i uradile, a u svemu je prednjačila Marfin banka. Sa njom se Partizan "vukao" po sudovima, ali je na kraju uspeo da izniveliše nepravde koje su mu nanete u prošlosti. Mijailović je privukao mnoge jake sponzore i to na sledeći način: Svako ko je želeo da postane član Upravnog odbora, morao je klubu da obezbedi bilo kakav priliv novca, uz pomoć koga je vraćen lep deo duga, a dovedeni su i neki sasvim solidni igrači.
Došli su momci poput Najdžela Vilijamsa-Gosa, Kvamea Vona, Džoka Lendejla, Bandže Sija, dugo očekivanog Radeta Zagorca, Markusa Pejdža. Trener je od decembra 2017. bio Nenad Čanak, verni klupski vojnik, koji posle nekoliko dobrih meseci ipak nije uspeo da "našteluje" ekipu za velika dela, pa je Partizan opet završio ABA ligu na niskom petom mestu, a u domaćem prvenstvu je ispao od Crvene zvezde u polufinalu.
Utešna nagrada te sezone, koja je možda i nagovestila boljitak bilo je osvajanje Kupa Radivoja Koraća u Nišu, pobedom nad večitim rivalom sa 81:75. Bio je to prvi trofej u poslednjih pet godina, što je neprihvatljivo za strogu crno-belu javnost, koja je od kluba očekivala mnogo više, čak i pored svih finansijskih problema koji su pratili njegovo poslovanje.
Na leto 2018. stigli su već pomenuti Zagorac, Lendejl, Pejdž i nekolicina drugih mladih igrača. Početak ABA lige ponovo je bio katastrofalan, Čanak je podneo ostavku posle pet vezanih poraza, a Espreso.co.rs je bio prvi koji vam je javio da će novi trener postati "najbolji stend-ap komičar među košarkaškim stručnjacima" - Andrea Trinkijeri.
Dovođenje Italijana koji tečno priča srpski (majka mu je poreklom iz Hrvatske, a baka iz Crne Gore) pokazalo se kao maestralan potez uprave, koja je, ruku na srce, za njegov potpis morala više nego solidno da odreši kesu, ali svaki dinar, cent koji je uplaćen na njegov račun, na kraju se isplatio! Trinkijeri je počeo postepeno da poboljšava nastupe svog tima, što je vodilo odbrani Kupa Koraća, opet pobedom nad Crvenom zvezdom. Na kraju te sezone, tim su napustili Vanja Marinković koji je prodat Valensiji za 200.000 evra, Bandža Si i Džok Lendejl. Upravo Australijanac, poput već pominjanog Najdžela Vilijamsa-Gosa prodat je, dakle na njemu je zarađen veoma važan novac za vraćanje starih dugova i ulaganje u budućnost kluba.
A, onda je usledilo leto 2019. godine, koje će svaki navijač ovog kluba dugo pamtiti kao leto kada je Partizan vratio klubu stari sjaj. Dovedeni su Nemanja Gordić, bivši igrač, te Rašon Tomas, Kori Volden i Vilijam Mozli.
E, ova trojica su priča za sebe, bukvalno zaslužuju odvojen tekst, ali ovde mora da se naglasi da je u javnosti vladala velika skepsa oko njihovog dolaska, jer su bili poprilično nepoznata imena na našim prostorima, igrači koji praktično nikada nisu ni primirisali evroligaškoj košarci, ali su upravo njih trojica (plus Gordić), pored Ognjena Jaramaza, koji je eksplodirao, Veličkovića koji doživljava novu košarkašku mladost, Uroša Trifunovića koji je na početku sezone poslat na pozajmicu u Mega Bemaks, pa odatle vraćen (posle čega je počeo da igra sjajno za svoje godine), bili glavne Trinkijerijeve uzdanice na terenu. Doduše, u Humskoj ne može da se izdvoji nijedan košarkaš kao najbolji ove sezone, već je apsolutno svaki dao svoj doprinos.
Dobro, ne baš svaki, jer su tokom minulog leta napravljena i dva veoma skupa promašaja - Artsjom Parahovski, koji je praktično odmah otpušten, i Žanis Pejners, koji je i dalje u klubu, ali trenutno radi na lečenju povrede primicača u rodnoj Letoniji, a gotovo je sigurno da se nikada neće uklopiti u ovaj tim (igrački, jer se ljudski uklopio i više nego dobro).
Nažalost, još jedno veliko pojačanje Redži Reding je povređen, povredio je grudni koš, zbog čega će biti van terena verovatno do kraja sezone.
Sve finansijske vratolomije ove uprave, kao i trenersko umeće Andree Trinkijerija, pa onda i košarkaška sposobnost njegovih izabranika i znanje celokupnog stručnog štaba, uticali su na to da crno-beli budu lagano prvi u regularnom delu ABA lige posle X godina, da već osvoje dva trofeja - Superkup i Kup Radivoja Koraća, kao i da sa najboljim skorom od svih osam učesnika četvrtfinala Evrokupa obezbede prednost domaćeg terena u tom takmičenju sve do finala.
Nažalost po fantastičan posao koji je urađen u Humskoj, ove zime se pojavio koronavirus koji je malo prekinuo kontinuitet rada i pre svega igranja utakmica, ali ko zna, možda ova pauza deluje blagotvorno na očigledno iscrpljeni tim, koji je praktično svake nedelje igrao po dve do tri utakmice.
Ono što smo već naglasili, ali valja ponoviti je Trinkijerijev parafrazirani moto da "tim ne zavisi ni od jednog igrača, a da je svaki igrač ultravažan".
Grobari su oko još jedne stvari bili skeptični, a to je seoba iz najakustičnije hale u Evropi (Hala Pionir) u ne toliko frenetičnu Beogradsku Arenu. Međutim, i to se pokazalo kao uspešan potez uprave, pošto je Arena praktično na svakoj utakmici osim ovoj poslednjoj sa Trentom u Evrokupu bila ispunjena, a atmosfera je veoma malo zaostajala za onom iz Pionira.
Prilika koju su pored skupih pojačanja dobili Jaramaz i Trifunović takođe je veliki plus za Trinkijerijev stručni štab.
Dobro, ne smemo sada ni da se izgubimo u pohvalama, pošto su crno-beli tek osvojili ona dva realno najnebitnija trofeja u sezoni, ali ako se pošasti koronavirusa uskoro stane na kraj, u plej-ofu ABA lige Partizan je favorit zbog svega prikazanog ove sezone, ali i zbog dubine rostera koji poseduje, pa i činjenice da apsolutno svaki igrač (pa i ponekad kritikovani Janković) može da istupi kada je to najbitnije.
Ono što je možda još i bitnije od "Jadrana" je Evrokup, jer plasman u finale ovog takmičenja, a crno-beli se odatle nalaze samo na dva koraka (prvo Uniks, pa onda bože zdravlja Promiteas ili Tofaš), donosi Evroligu naredne sezone, prvi put još od 2013. godine.
Superliga bi bila samo šlag na tortu, ali sama činjenica da se Partizan i dalje nalazi u borbi za svih pet trofeja koji su u opticaju dovoljna je za kratak i jasan zaključak: Ovaj i onaj Partizan - nebo i zemlja!
Bonus video:
(Espreso.co.rs)