BROJEVI NE LAŽU
KORONA VIRUS, ZAŠTO MORAMO DA DELUJEMO ODMAH I SAD? Tekst koji moraju svi da pročitaju, posebno oni koji odlučuju
Tomas Puejo, koji piše za "Medium" pokušao je da odgovori na sledeća pitanja: Koliko će slučajeva koronavirusa biti u vašoj blizini? Šta će se dogoditi kada se ovi slučajevi otkriju? Šta treba da radite? Kada?
Uz sve što se događa oko koronavirusa, možda će vam biti veoma teško da donesete odluku šta danas da uradite.
Tomas Puejo, koji piše za "Medium" pokušao je da odgovori na sledeća pitanja:
Koliko će slučajeva koronavirusa biti u vašoj blizini?
Šta će se dogoditi kada se ovi slučajevi otkriju?
Šta treba da radite? Kada?
Koronavirus vam dolazi. Dolazi eksponencijalnom brzinom: postepeno, a zatim iznenada. Pitanje je dana. Možda nedelju ili dve. Kada se to dogodi, vaš zdravstveni sistem će biti pretrpan. Vaši sugrađani biće lečeni u hodnicima. Iscrpljeni zdravstveni radnici će se padati od umora. Neki će umreti. Oni će morati da odluče koji pacijent dobija kiseonik, a koji umire. Jedini način da se to spreči je danas socijalno distanciranje. Ne sutra. Danas.
Koronavirus je počeo da se širi iz Kine, a danas najviše slučajeva ima u Južnoj Koreji, Iranu i Italiji.
Postoje desetine zemalja sa eksponencijalnim stopama rasta. Danas je većina zapadnih.
A ako se eksponencijalni rast nastavi, očekuju nas ove brojke:
Kako je došlo do ovoga?
21. januara u Kini je dijagnostikovano 100 novih slučajeva koronavirusa, ali zapravo ih je bilo 1500, ali vlasti nisu znale za to. Dva dana kasnije, Vuhan je stavljen u karantin, kada je dijagnostikovano 400 slučajeva (dok je pravi broj bio 2.500). Dan nakon toga, u karantin je stavljeno još 15 gradova u provinciji Hubei. Ovo je znak da se virus širi eksponencijalno.
Ostali regioni Kine su odmah preduzeli drastične mere. Iako je u njima takođe virus počeo da se širi eksponencijalno, ubrzo je rast novih slučajeva zaustavljen.
Južna Koreja, Italija i Iran imale su mesec dana da nauče ovu lekciju od Kine. Ali nisu. I dogodilo se ovo:
Slučajevi koronavirusa u Južnoj Koreji su "eksplodirali", ali da li ste se zapitali zašto Japan, Tajvan, Singapur, Tajland ili Hong Kong nisu imali takvu situaciju?
Sve ih je SARS pogodio 2003. godine i svi su od njega naučili važne lekcije. Naučili su koliko virus može biti smrtonosan, pa su znali situaciju shvatili veoma ozbiljno.
Ali, druge zemlje nisu bile te sreće, ni pameti. Ovo su neke od njih:
Vašington, SAD
Država Vašington je američki Vuhan. Broj slučajeva tamo eksponencijalno raste. Trenutno ih je 140. Ali nešto se zanimljivo dogodilo na početku izbijanja epidemije. Stopa smrti bila je visoka. U jednom trenutku, država je imala 3 slučaja i jednu smrt. Iz drugih mesta znamo da stopa smrtnosti od koronavirusa iznosi između 0,5% i 5% . Kako stopa smrti može biti 33%? Pokazalo se da se virus nedeljama neprimetno širio.
Nije da su postojala samo 3 slučaja. Vlasti su znale samo za 3, a ako je jedan od njih je mrtav, vlasti moraju hitno da izračunaju koliko je osoba zarazio.
To se može učiniti pomoću sledećeg modela: otprilike znamo koliko dugo treba vremena treba da prođe od hvatanja virusa do smrti prosečne osobe (17,3 dana). To znači da se osoba koja je umrla 2/29 godine u državi Vašington verovatno zarazila oko 2/12.
To znači da je oko 12. februara u tom području već bilo oko ~ 100 slučajeva (od kojih je samo jedan završio 17,3 dana kasnije). Sada koristite prosečno vreme udvostručavanja za koronavirus (prosečno vreme koje je potrebno da se udvostruče slučajevi). To je 6.2. dana. To znači da je za 17 dana smrti ove osobe trebalo da se slučajevi umnože sa ~ 8 (= 2 ^ (17/6)). To znači da, ako ne dijagnostikujete sve slučajeve, jedna smrt danas znači da ima još 800 neotkrivenih slučajeva.
Država Vašington danas ima 22 smrti. Pomoću tog brzog računa danas dobijate ~ 16.000 pravih slučajeva koronavirusa. Toliko ima zvaničnih slučajeva u Italiji i Iranu zajedno.
Ako pogledamo u detalje, shvatili smo da je 19 smrtnih slučajeva bilo iz jedne grupe ljudi, koja možda nije proširila virus dalje. Dakle, ako tih 19 smrtnih slučajeva uzmemo kao jedan, ukupan broj smrtnih slučajeva u državi je četiri.
Zaključak je da trenutno u državi Vašington verovatno ima oko 1.100 slučajeva.
San Francisko
Do 8. marta, u zalivskom području nije bilo smrti. Zbog toga je bilo teško znati koliko je slučajeva bilo. Zvanično, bilo je 86 slučajeva. Ali SAD uveliko potcenjuju broj slučajeva, jer nemaju dovoljno setova za testiranje. Zemlja je odlučila da napravi sopstveni komplet za testiranje, za koji se ispostavilo da ne funkcioniše.
Ovde možete samo da koristite deo zvaničnih slučajeva za računanje koliko zaista slučajeva ima. Kako odlučiti koji deo?
Za područje zaliva testirali su sve koji su putovali ili bili u kontaktu s putnikom, što znači da su znali većinu slučajeva povezanih sa putovanjima, ali nijedan od slučajeva širenja u zajednici nije bio poznat.
Za ovaj slučaj se koristi primer Južne Koreje, koja ima sjajne podatke. U vreme kada su imali 86 slučajeva, procenat onih koji su natsali širenjem virusa u zajednici je bio 86% (86 i 86% su slučajnost). Pomoću tog broja možete izračunati broj neotkrivenih slučajeva. Ako danas u oblasti zaliva ima 86 slučajeva, verovatno je da je pravi broj ~ 600.
Španija
Španija ima 1.200 slučajeva i 30 smrtnih slučajeva. To znači da važe ista pravila: Španija verovatno ima više od 20 hiljada neotkrivenih slučajeva. U regionu Madrida, sa 600 službenih slučajeva i 17 smrtnih slučajeva, pravi broj slučajeva verovatno između 10.000 i 60.000.
Ako pročitate ove podatke i kažete sebi: "Nemoguće, to ne može biti istina", samo pomislite: S ovim brojem slučajeva, Vuhan je već bio u karantinu
A ako kažete sebi: "Pa, Hubei je samo jedna regija", podsećamo da ta regija ima skoro 60 miliona ljudi, veća je od Španije i veličine je Francuske.
Šta će se dogoditi kada se svim neotkrivenim slučajevima pojave simptomi?
Dakle, koronavirus je već ovde. Skriven je i eksponencijalno raste. Šta će se dogoditi u našim zemljama kada nas pogodi? To je lako znati, jer već imamo nekoliko mesta na kojima se to dešava. Najbolji primeri su Hubei i Italija.
Svetska zdravstvena organizacija (SZO) navodi 3,4% stopu smrtnosti (% ljudi koji zaraze koronavirusom i umru).
Ali ovaj broj je izvučen i konteksta. Evo i zašto:
Zaista zavisi od zemlje i trenutka: između 0,6% u Južnoj Koreji i 4,4% u Iranu. Pa kako znamo koja je stopa smrtnosti najtačnija?
Možemo koristiti trik da to shvatimo. Dva načina na koje možete izračunati stopu smrtnosti su smrti u odnosu na ukupni slučajeve, i broj smrt u odnosu na zatvorene slučajeve.
Prvi račun će verovatno biti potcenjivanje, jer puno otvorenih slučajeva koji se i dalje može završiti smrću. Drugi je precenjivanje, jer je verovatno da se smrtni slučajevi postaju zatvoreni slučajevi brže od onih koji se oporave.
To vidite u podacima. Kineska stopa smrtnosti sada je između 3,6% i 6,1%. Ako to projektujete u budućnost, čini se da se konvergira prema ~ 3,8% -4%. Ovo je dvostruko više od trenutne procene i 30 puta je gore od gripa.
Pogledajte previđene stope smrtnosti za Hubei, Kinu bez Hubeija, Iran, Italiju i Južnu Koreju:
Ovo je ono što možete zaključiti: Zemlje koje se pripreme imaće stopu smrtnosti od ~ 0,5% (Južna Koreja) do 0,9% (ostatak Kine).
Zemlje koje nisu dovoljno pripremljene imaće stopu smrtnosti između ~ 3% -5%.
Drugim rečima: zemlje koje deluju brzo mogu smanjiti broj smrti za deset. A to je samo brojanje stope smrtnosti. Brzo postupanje takođe drastično smanjuje ukupne slučajeve.
Šta zemlja može da uradi kako bi se pripremila?
Otprilike 20% slučajeva zahteva hospitalizaciju, 5% slučajeva zahteva odeljenje intenzivne nege a oko 1% zahteva veoma intenzivnu pomoć, sa uređajima kao što su respiratori ili ECMO (vantelesna oksigenacija).
Problem je što se urešaji poput respiratora i ECMO-a ne mogu lako proizvesti ili kupiti. Pre nekoliko godina, na primer, SAD su imale ukupno 250 ECMO mašina.
Dakle, ako odjednom imate zaraženih 100.000 ljudi, mnogi od njih će želeti da se testiraju. Oko 20.000 će trebati hospitalizaciju, 5.000 će im trebati ICU, a 1.000 će zahtevati mašine kojih danas nemamo dovoljno. I to je samo sa 100.000 slučajeva.
To je bez uzimanja u obzir problema poput maski. Zemlja poput SAD-a ima samo 1% maski koje su joj potrebne da pokriju potrebe svojih zdravstvenih radnika. Ako se odjednom pojavi puno slučajeva, maske će potrajati samo dve nedelje.
Zemlje poput Japana, Južne Koreje, Hong Konga ili Singapura, kao i kineske regije izvan Hubeija, pripremljene su i pružaju negu koja je potrebna pacijentima.
Ali ostale zapadne zemlje radije idu u pravcu Hubeija i Italije. Pa šta se tamo dešava?
Dođađaji koji su se desili u Hubeiju i oni u Italiji počinju postajati jezivo slični. Hubei je za deset dana izgradio dve bolnice, ali čak i tada, imali su velikih problema sa ogromnim brojem pacijenata. Pacijente su morali da zbrinu bilo gde: u hodnicima, u čekaonicama ...
Zdravstveni radnici provode sate u jednoj zaštitnoj opremi, jer ih nema dovoljno. Kao rezultat toga, ne mogu satima da napuštaju zaražena područja. Kada tako rade, padaju d umora, dehidriraju i iscrpljuju se. Smene više ne postoje. Ljudi se vraćaju iz penzije kako bi pokrili potrebe za lečenjem ljudi. Ljudi koji nemaju pojma o medicini, preko noći se obučavaju za obavljanje kritičnih uloga. Svi su uvek na raspolaganju.
Odnosno, sve dok se ne razbole. Što se događa često, jer su u stalnom izlaganju virusu, bez dovoljno zaštitne opreme. Kada se to dogodi, oni moraju biti u karantinu 14 dana, tokom kojih ne mogu da pomognu drugima. U najboljem slučaju, 2 nedelje nisu na poslu. U najgorem su mrtvi.
Najgore je na odeljenjima intezivne nege, kada pacijenti moraju da dele respiratore ili ECMO. To je u stvari nemoguće deliti, tako da zdravstveni radnici moraju odrediti koji će pacijent koristiti. To zaista znači, oni moraju da odlučuju ko živi a ko umire.
Šta nam je činiti?
Ovo je sada pandemija. Ne može se eliminisati. Ali ono što možemo je da smanjimo njen uticaj. Neke zemlje su u ovom slučaju dobar primer.
Najbolji je Tajvan, koji je izuzetno povezan sa Kinom i još uvek ima manje od 50 slučajeva. Ovaj nedavni rad objašnjava sve mere koje su preduzete ranije, a koje su bile fokusirane na sprečavanje.
Oni su uspeli da zadrže širenje virusa, ali većini zemalja je nedostajalo to znanje koje Tajvan ima.
Sada se moraju fokusirati na drugi cilj: ublažavanje. Moraju da ovaj virus učine što manje opasnim.
Ako umanjimo infekcije što je više moguće, naš zdravstveni sistem moći će mnogo bolje da se bavi zaraženim pacijentima, smanjujući stopu smrtnosti. A ako to održavamo vremenom, stići ćemo do tačke u kojoj ostatak društva može biti vakcinisan, čime ćemo potpuno ukloniti rizik. Naš cilj nije uklanjanje koronavirusnih zaraza. Već je njihovo odlaganje.
Kako to možemo da postignemo?
Postoji jedna vrlo jednostavna stvar koju možemo učiniti i koja deluje: socijalna distanca.
U Vuhanu je nakon uvođenja karantina došlo do opadanja broja slučajeva - zato što ljudi nisu bili u kontaktu jedni sa drugima.
Trenutni naučni konsenzus je da se ovaj virus može širiti na 2 metra ako neko kašlje. U suprotnom, kapljice padnu na zemlju i ne zaraze vas.
Najgora mogućnost za infekciju je da virus uhvatitie kroz površine: virus preživljava satima ili danima na različitim površinama. Ako se ponaša poput gripa, može preživeti nedeljama na metalu, keramici i plastici. To znači da stvari poput vrata, stolova ili dugmeta lifta mogu biti strašni izvori zaraze.
Šta političari treba da urade?
Pitanje koje se danas postavljaju političari nije da li bi trebalo nešto da irade, već šta je potrebno poduzeti. Postoji nekoliko faza za kontrolu epidemije, počevši od previđanja pa sve do iskorenjavanja.
Ali danas je prekasno za većinu opcija. Sa ovakvim nivoom slučajeva, dve mogućnosti koje političari imaju pred sobom su suzbijanje i ublažavanje.
Suzbijanje osigurava da svi slučajevi budu identifikovani, kontrolisani i izolovani. To rade Singapur, Hong Kong, Japan ili Tajvan: vrlo brzo ograničavaju ljude koji ulaze u zemlju, identifikuju bolesne, odmah ih izoluju., koriste tešku zaštitnu opremu da zaštite svoje zdravstvene radnike, prate sve njihove kontakte, postave ih u karantin ... sve funkcioniše izuzetno dobro kada ste spremni i to radite na vreme, i ne treba da zaustavite svoju ekonomiju da biste to ostvarili.
Kina je takođe preuzela akcije za divljenje. Na primer, imali su do 1800 timova od 5 ljudi, koji su pratili svaku zaraženu osobu, sve sa kojima su bili u interakciji, zatim sve s kojima su ti ljudi komunicirali i izolovali su sve njih.
Tako su uspeli da obuzdaju virus širom zemlje sa milijardu ljudi. To nisu uradile zapadne zemlje. A sada je prekasno. Nedavna najava SAD-a da je većina putovanja iz Evrope zabranjena, je mera zadržavanja koja je uvedena tekkada je u zemlji 3 puta više slučajeva nego što je Hubei imao kada se zatvoren,
Jednom kada u populaciji dođe do stotina ili hiljada slučajeva, praćenje postojećih pacijenata i izolovanje njihovih kontakata više nije dovoljno. Sledeći nivo je ublažavanje.
Ublažavanje zahteva veliko socijalno distanciranje. Ove mere zahtevaju zatvaranje firmi, prodavnica, masovnog tranzita, škola.. Što je gora situacija, gore je i socijalno distanciranje. Što ranije izreknete teške mere, lakše je identifikovati slučajeve i postići da se što manje ljudi zarazi.
To je Vuhan morao da uradi. To je Italija bila primorana da prihvati. Sa hiljadama zvaničnih slučajeva - i desetinama hiljada neotkrivenih - to je ono što zemlje poput Irana, Francuske, Španije, Nemačke, Švajcarske ili SAD moraju da urade.
Ali oni to ne rade. Neki rade od kuće, što je fantastično. Neki masovni događaji se zaustavljaju. Neka pogođena područja nalaze se u karantinu. Sve ove mere će usporiti virus.
Ovo su mere koje Italija sprovodi:
- Niko ne može ući ili izaći iz područja karantina, osim ako nema dokazanih porodičnih ili radnih razloga.
- Kretanje unutar područja treba izbegavati, osim ako su opravdani iz hitnih ličnih ili radnih razloga i ne mogu se odlagati.
- Ljudima sa simptomima (respiratorna infekcija i groznica) „toplo se preporučuje“ da ostanu kod kuće.
- Standardni odmor za zdravstvene radnike je suspendovan
- Zatvaranje svih obrazovnih ustanova (škola, univerziteta ...), teretane, muzeji, skijaške stanice, kulturni i socijalni centri, bazeni i pozorišta.
- Barovi i restorani imaju ograničeno vreme otvaranja od 6 do 18 časova, sa razdaljinom od najmanje jednog metra između ljudi.
- Svi pabovi i klubovi moraju se zatvoriti.
- Sve komercijalne aktivnosti moraju se obavljati sa udaljenošću jedan metar između kupaca. Oni koji to ne mogu da urade moraju se zatvoriti.
- Hramovi mogu ostati otvoreni sve dok mogu garantovati ovu udaljenost. Posete porodici i prijateljima u bolnici su ograničene
- Radni sastanci moraju se odlagati. Rad od kuće mora se podsticati.
- Svi sportski događaji i takmičenja, javna ili privatna, se otkazuju. Važni događaji mogu se održati pod zatvorenim vratima.
Šta će se desiti ako akcije izostanu?
Ovaj teorijski model pokazuje različite zajednice: jedna ne preduzima mere društvenog distanciranja, jedna ih preduzima na dan n od epidemije, a druga na dan n + 1.
Svi brojevi su potpuno izmišljeni (izabrani su ih da podsećaju na ono što se dogodilo u Hubeiju, sa najgorim ~ 6k dnevno novih slučajeva). Oni su samo tu da ilustruju koliko je važan jedan dan u nečemu što eksponencijalno raste.
Ali šta je sa kumulativnim slučajevima?
U ovom teoretskom modelu koji podseća na Hubei, čekanje još jednog dana stvara 40% više slučajeva! Dakle, možda, ako su vlasti u Hubejima najavile karantin 22.januara umesto 23.januara, možda bi smanjile broj slučajeva za 20.000.
Smrtnost bi bila mnogo veća, a takođe bi došlo do mnogo većeg kolapsa zdravstvenog sistema, što bi dovelo do stope smrtnosti i do 10 puta veće kao što smo videli ranije.
Tako jednodnevna razlika u merama koje se sprovode može završiti povećanjem broja smrtnih slučajeva u vašoj zajednici.
Ovo je eksponencijalna pretnja. Svaki dan se broji. Kada odložite odluku za jedan dan, ne doprinosite stvaranju samo još nekoliko slučajeva. Verovatno već postoje stotine ili hiljade slučajeva u vašoj zajednici. Svakog dana kada nema socijalnog distanciranja, ovi slučajevi eksponencijalno rastu.
Bonus video:
(Espreso.co.rs / Medium, Tomas Pueyo)