PRE 14 GODINA UMRO JE SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Ovo su njegove NAJKONTROVERZNIJE odluke koje su SKUPO koštale SRBIJU

Danas se navršava 14 godina od smrti bivšeg predsednika Srbije i Savezne Republike Jugoslavije Slobodana Miloševića, koji je, kako kaže zvanična verzija, umro od infarkta u svojoj ćeliji u pritvoru Haškog tribunala.

Više od jedne decenije dugu vladavinu Milošević je počeo govorom 28. juna 1989. godine na Gazimestanu na Kosovu, na proslavi 600 godina od Kosovske bitke, kojoj je prisustvovalo oko milion ljudi. Kosovskim Srbima je tada poručio: “Niko ne sme da vas bije”.

Bio je neprikosnoveni lider vladajuće Socijalističke partije Srbije (SPS), dva puta predsednik Srbije, a potom predsednik SR Jugoslavije.

Desetogodišnja vladavina Slobodana Miloševića završena je 2000. godine pobedom kandidata udružene Demokratske opozicije Srbije (DOS) Vojislava Koštunice na izborima za predsednika SR Jugoslavije.

Godine 1983, Milošević je napustio direktorske pozicije i posvetio se politici. U to vreme, Milošević je nastupao kao još jedno „sivo odelo“ u partijskom aparatu — oprezan birokrata koji je ponavljao titoističke parole „bratstva i jedinstva“ i koji je čak bio viđen kao borac protiv rastućeg nacionalizma u Saveza komunista Srbije. Stambolić je prepoznao Miloševićevu grubu prirodu i koristio ga za interne prljave poslove i frakcionaške borbe.

Već u ovo vreme, ekonomska kriza se već duboko osećala među širim slojevima u Jugoslaviji. Najsiromašniji regioni, poput Kosova, trpeli su žestoke udarce rezanjem socijalnih davanja koje je Jugoslavija, kao visoko zadužena zemlja, morala da sprovede zbog pritiska Međunarodnog monetarnog fonda.

Svoj, po mnogima, nacionalistički program, javno je počeo da promoviše 1987. godine. Dva su ključna datuma i događaja te godine.

NAJVEĆI GREHOVI SLOBODANA MILOŠEVIĆA

NATO bombardovanje

NATO je 24. marta 1999. godine počeo vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ, da bi se kasnije vazdušni udari proširili i na privredne i civilne objekte. Broj stradalih u bombardovanju Jugoslavije 1999. godine, tokom Miloševićevog predsednikovanja, ni 20 godina kasnije nije definitivno utvrđen.

Izgubljeno Kosovo

Milošević problem Kosova nije rešavao kada je trebalo, već se na to "odvažio" tek posle sukoba u BiH i Hrvatskoj, i to vojno, što je bio povod za bombardovanje Srbije 1999. godine. Kapitulacija je potpisana u kafani "Evropa", kojom se zapravo srpska vojska povukla sa Kosova, a bombardovanje prekinuto. To je bio i početak kraja južne srpske pokrajine u sastavu Srbije.

Krvavi ratovi

Milošević je pokretao ratove čiji su rezultati na desetine hiljada žrtava, na stotine hiljada progranin, uništena imovina, porodice i životi. Najveća ironija je što je Milošević tvrdio da u tim ratovima SRJ, odnosno Srbija - nije učestvovala. U tim ratovima, od Slovenije, preko Hrvatske i BiH, poginulo je oko 140.000 ljudi, dok skoro četiri miliona njih postali izbeglice. Međutim, izbeglice koje su spas potražile u Srbiji, nisu mogle baš tako lako da se zadrže gde su htele i gde su mogle, a Beograd je za njih bio zabranjeni grad. Prema nekim procenama, ukupna ekonomska šteta od građanskih ratova u bivšoj SFRJ iznosila je oko 100 milijardi dolara.

Prisilna mobilizacija

U ratove koji su se vodili "za odbranu srpstva" i velikosrpske ideje nije slata samo profesionalna vojska, već najvećim delom mladići na odsluženju vojnog roka, ali i oni koji sa vojskom nikada nisu imali veze. Mnogi od njih se nikada nisu vratili, a veliki broj onih koji jesu, nikada nije zalečio fizičke i psihološke rane.

Politička ubistva

Ivan Stambolić, novinar Slavko Ćuruvija, žrtve atentata na Ibarskoj magistrali, atentat na Vuka Draškovića u Budvi... Za sve to je bio zaslužan Slobodan Milošević. U pravosnažnim presudama u slučajevima Stambolića i Budve, srpski sudovi su u tri instance utvrdili da je Milošević "iz niskih pobuda" naredio ubistva političkiih neistomišljenika.

Velika pljačka pod okriljem države

Pod budnim okom i u režiji države osnovane su najpre "Dafiment banka" a zatim i "Jugoskandik", piramidalne štedionice koje su opljačkale destetine hiljada građana. Bajka o lakoj zaradi trajala je neko vreme, kada je ceo sistem doživeo krah a ušteđevina većine građana otišla u nepovrat. Iako su osnivači ovih banaka bili Dafina Milanović i Jezdimir Vasiljević, kasnije je otkriveno da je to bio državni projekat iza kojeg je stajao prvi bankar Srbije - Slobodan Milošević. Banke su nudile enormne kamate do čak 160 odsto mesečno. Sve više se ljudi uključuje u "projekat", a dnevne isplate postaju veće nego uplate. Krah se desio 1993. godine kada "Dafiment" proglašava bankrot, a Jezdimir Vasiljević beži iz zemlje.

Hiperinflacija

Sve je počelo 1990. godine, koja je završena inflacijom od 121,7 odsto, a godinu dana kasnije inflacija je iznosila 235 odsto. Pre toga, država je "zamrzla" celokupnu deviznu štednju građana, kako je i nastao problem "stare devizne štednje", koju oni koji su je imali nikada neće dobiti u punom iznosu. Nju Srbija i 25 godina kasnije i dalje otplaćuje.

Redovi za hranu, bonovi, šverc benzina...

Ekonomske sankcije SRJ su uvedene 1992. godine, kada počinju i nestašiće ulja, šećera, deterdženta... Bio je ograničen i promet strateški prehrambenih proizvoda pšenice, kukuruza, brašna, i oni postaju retkost na tržištu. Ta godina završava se sa godišnjom inflacijom od 19.755 odsto, dok je godišnji rast crnog kursa dostigao 18.789 odsto! Uvedeni su bonovi za benzin i dizel gorivo, pa je svaki automobil imao pravo na 40 litara benzina mesečno, naravno ako ga bude na pumpi. Redovi su bili jezivi, a bonovi su se "na crno" prodavali za više novca nego što je bila njihova vrednost. Plata je iznosila samo nekoliko maraka, ali pre podne, jer bi je popodne "pojela" inflacija.

Prvi je 24. april 1987. kada je ovaj predsednik CK Saveza komunista Srbije, do tada široj javnosti potpuno nepoznat političar, boravio na Kosovu Polju.

Tamošnjim Srbima, nezadovoljnim situacijom na Kosovu, obratio se porukama - "...terora na Kosovu niti bilo gde u našoj zemlji ne sme da bude" i "Vi ne treba da se selite, ako ni zbog čega drugoga, a ono zato što ste tu rođeni a selidbom biste obrukali svoje pretke i njihove grobove".

Kada je neko iz mase povikao: "Policija nas bije", Milošević je prekinuo govor, pogledao u masu i odlučno rekao: "Ne, ne, niko ne sme da vas bije. Niko ne sme da vas bije!"

Okupljeni su na te reči odgovorili gromoglasnim aplauzom.

Drugi važan datum za uspon Miloševića bila je noć između 23. i 24. septembra 1987. kada je održana čuvena Osma sednica Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije.

Tada je, po mišljenju mnogih, rođen vođa.

Sednica je predstavljala konačni razlaz Miloševića i tadašnjeg predsednika Predsedništva SFRJ Ivana Stambolića, a na njoj su pobedile snage unutar partije koje su se zalagale za radikalne mere u vezi sa rešavanjem složenog kosovskog problema.

Osma sednica bila je uvod u konačni raspad Jugoslavije i ratove devedesetih godina prošlog veka, sa preko 300.000 žrtava, nekoliko stotina hiljada invalida i više miliona raseljenih lica.

Neposredno nakon Osme sednice Ivan Stambolić bio je prinuđen da podnese ostavku na mesto predsednika Predsedništva Socijalističke Republike Srbije.

"Neko kaže da je reč o unutrastranačkom puču, a neko da je ona promenila jugoslovensku istoriju - da je to bio kamičak koji je, kotrljajući se niz planinu, doveo do kataklizme", izjavila je u vezi sa Osmom sednicom poznata srpska istoričarka Ljubinka Trgovčević, koja je i sama prisustvovala sednici.

Sa padom Berlinskog zida 1989. godine, širom sveta je došlo do raznovrsnih promena, a Jugoslavija nije bila izuzetak. Milošević se u 1988. i 1989. godini koncentrisao na kosovski problem. U antibirokratskoj revoluciji uklonjena je izabrana vlast SAP Vojvodine (5. oktobra 1988), SR Crne Gore (10. januara, 1989), i na kraju Kosova i Metohije u februaru i martu 1989. godine. Kao odgovor na podršku koju je albanski separatizam dobio na skupu u Cankarjevom domu, u Beogradu započele demonstracije, propraćene masovnim protestima i u drugim gradovima Srbije.

Protestanti su zahtevali da se uhapsi Azem Vlasi. Dana 28. marta 1989. godine je promenjen ustav SR Srbije kako bi se smanjio stepen autonomije Vojvodine i Kosova i Metohije. Maja 1989. godine, Milošević je izabran za predsednika Predsedništva Socijalističke Republike Srbije.

Vrhunac Miloševićevog političkog uspona bio je Gazimestan ili proslava 600. godisnjice Kosovske bitke.

Milošević je na Vidovdan 28. juna 1989. održao zapaljivi govor koji ga je ustoličio za neprikosnovenog vođu Srba.

Njegov govor na Gazimestanu neki analitičari karakterišu kao zvanični početak srpske nacionalističke kampanje koja je jedan od elemenata jugoslovenske krize par godina posle toga.

"Ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo", bila je jedna od Miloševićevih poruka.

Na vrhuncu svoje slave Slobodan Milošević je izabran na funkciju predsednika Predsedništva SR Srbije 1989. godine.

Pored izbora za narodno predstavništvo, to su bili i svojevrsni predsednički izbori, jer je narod referendumom imao da se izjasni o tome da li prihvata ranije donesenu odluku narodnih poslanika da Milošević bude predsednik Predsedništva Srbije.

Po tada važećem ustavu to je bila funkcija ravna funkciji predsednika države.

Izbori su održani 18. novembra 1989. godine, a Miloševićević je imao nekoliko formalnih protivkandidata - Mihalj Kertes, dr Zoran Pjanić i dr Miroslav Đorđević.

Milošević je odneo laku i ubedljivu pobedu, za njega je glasalo 4.452.312 građana ili 80,36 odsto.

Za Kertesa glasalo je 8,67 odsto birača, za Pjanića 7,31 odsto, a Đorđević dobio je 3,66 odsto glasova.

Najviše glasova Milošević je dobio u "Srbiji van pokrajina", čak 94 odsto, u Vojvodini 72 odsto, a na Kosovu samo 25 odsto glasova, budući da je većina Albanaca bojkotovala izbore.

Milošević je u na sednici Skupštine 6. decembra 1989. proglašen predsednikom Predsedništva SR Srbije.

Godinu dana kasnije, Ustavom je uvedena funkcija predsednika Republike Srbije.

Prvi direktni, višestranački izbori za predsednika Srbije održani su 9. decembra 1990. godine.

Za funkciju predsednika Srbije nadmetala su se čak 32 kandidata.

Ubedljivu pobedu, u prvom krugu, odneo je Slobodan Milošević, lider SPS-a i tadašnji predsednik Predsedništva Republike Srbije, osvojivši 3.285.799 glasova, odnosno 65,34 odsto.

Drugi je bio Vuk Drašković sa 824.674 glasa (16,40%), a sledili su ih Ivan Đurić, Sulejman Ugljanin i Vojislav Šešelj.

U vreme raspada Jugoslavije Slobodan Milošević je pokušao u martu 1991. da političkim delovanjem u Predsedništvo SFRJ dovede više pristalica Jugoslavije i tako spreči njeno razbijanje.

Maja 1991. godine, SR Hrvatska je organizovala referendum za otcepljenje od SFRJ, prethodno proglasivši ustav kojim su izbrisali Srbe kao konstitutivan narod u SR Hrvatskoj, što je izazvalo strah i revolt kod Srba u Hrvatskoj, koji su činili 12% stanovništva u SR Hrvatskoj, ali verovatno i kod Jugoslovena kojih je u Hrvatskoj 1991. bilo 104.000 lica (oko 2%).

U tom periodu, snažno podržana od Vatikana i Nemačke, vlada Hrvatske stvorila je paravojne formacije u SR Hrvatskoj koje su se nezakonito naoružavale (tajno je snimljen ministar odbrane Hrvatske Martin Špegelj dok govori: "Organizovaćemo ubijanje ... To će biti građanski rat bez milosti...” a nastala je afera Špegelj) i krenule sa preuzimanjem policijskih stanica u mestima gde si većinski živeli Srbi, što je dovelo do međunacionalnih sukoba, ali i postavljanja snaga JNA kao tampon-zone.

Hrvatska vlast je krenula u rat za otcepljenje i za „konačno rešavanje srpskog pitanja u Hrvatskoj“, kako je govorio predsednik Franjo Tuđman. Srpski narod u SR Hrvatskoj (580.000) i SR Bosni i Hercegovini (1.300.000) hteo je da ostane u Jugoslaviji. Milošević je tvrdio da ako ne osporava ni jednom narodu da se odvoji od Jugoslavije, onda ne sme da osporava ni jednom narodu da ostane u svojoj državi, Jugoslaviji.

Srbi u SR Hrvatskoj su počeli da organizuju sopstvenu autonomiju — Srpsku autonomnu oblast Krajinu, kao odgovor na brisanje Srba kao konstitutivnog naroda iz Ustava Hrvatske, koje je izvršio Tuđmanov režim decembra 1990. 31. marta 1991. desili su se prvi sukobi između hrvatske policije i Srba u SAO Krajini, koji su u leto iste godine prerasli u rat u koji se ubrzo uključila i JNA. Za vreme ovog rata, koji je trajao do avgusta 1995. (završno sa Operacijom Oluja), iako nije učestvovao u sukobima, Miloševićev režim je aktivno pomagao vlastima Republike Srpske Krajine.

Nakon proglašenja nezavisnosti Slovenije u junu 1991. dolazi do kratkotrajnog rata između JNA i slovenačke teritorijalne odbrane, nakon čega se JNA povlači iz Slovenije.

Septembra 1991. SR Makedonija se, nakon referenduma, mirnim putem otcepila od SFRJ. 27. marta 1992. poslednje jedinice JNA napuštaju BJR Makedoniju.

Septembra 1991. kosovski Albanci organizuju referendum za otcepljenje od SFRJ i SR Srbije, koje su vlasti u SR Srbiji proglasile ilegalnim, ali nisu ometale održavanje referenduma. Nakon glasanja je proglašena nezavisnost, koju nije priznala ni jedna država članica OUN osim Albanije.

Godine 1992, hrvatski i muslimanski politički predstavnici u SR BiH preglasavaju Srbe, koji čine 31% stanovništva u SR BiH i proglašavaju otcepljenje od SFRJ, negirajući konstitutivnom srpskom narodu pravo da bira da li želi da ostane u SFRJ, što je dovelo do rata u BiH. Prvi zločin kojim je otpočeo rat, desio se u Sarajevu, kada su muslimanski fanatici ubili starog svata na srpskoj svadbi. JNA se u maju 1992. u potpunosti povlači iz BiH u Srbiju i Crnu Goru, nakon čega je preimenovana u Vojsku Jugoslavije. Prethodno su sve jedinice JNA povučene i iz Hrvatske i BJR Makedonije.

U odbrani Jugoslavije, Slobodan Milošević je početkom devedesetih 20. veka dobijao pomoć iz Crne Gore, a 1. marta 1992. SR Crna Gora je organizovala referendum za otcepljenje od SFRJ i SR Srbije na kome se ogromna većina izašlih glasača izjasnila da je protiv otcepljenja. Ishod ovog referenduma doveo je do formiranja Savezne Republike Jugoslavije (SRJ).

Nakon priznanja nezavisnosti Hrvatske i BiH od strane međunarodne zajednice, Savezna skupština SFRJ 27. aprila 1992. proglasila je Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ), u čiji su sastav ušle Republika Srbija i Republika Crna Gora. Nakon ovoga SFRJ je i formalno prestala da postoji. U maju 1992. Ujedinjene nacije uvode sankcije SR Jugoslaviji zbog optužbi za učešće u ratu u Bosni i Hercegovini.

U decembru 1992. održani su savezne parlamentarne i republički predsednički izbori. Miloševiću se kao protivkandidat suprotstavio Milan Panić, koji se sa mesta saveznog premijera kandidovao za predsednika Srbije. Milošević pobeđuje u prvom krugu, a njegova partija pobeđuje na parlamentarnim izborima.

U decembru 1993. održani su vanredni parlamentarni izbori u Srbiji. Posle ekonomskog sloma i hiperinflacije, suočen sa mogućnošću pada vlade Nikole Šainovića, kad je prestala podrška koju je manjinska vlada imala od poslanika Srpska radikalna stranka, Milošević je raspisao izbore „zbog blokiranja mehanizma odlučivanja“. Socijalistička partija ostvaruje relativnu većinu i formira vladu zahvaljujući poslanicima Nove demokratije.

Novembra 1995. godine, Milošević je otputovao u Dejton (država Ohajo u SAD) u ime Republike Srpske (zajedno sa Franjom Tuđmanom ispred bosanskih Hrvata i Alijom Izetbegovićem ispred Republike Bosne i Hercegovine) i tamo potpisao Dejtonski sporazum, kojim je završen rat u Bosni i Hercegovini. Nakin toga, Zapad je proglasio Miloševića za jednog od „glavnih faktora mira i stabilnosti Balkanu“.

U maju 1998. godine predsednik SRJ Slobodan Milošević imenuje Momira Bulatovića za saveznog premijera, nekoliko meseci nakon što je Momir Bulatović poražen od Mila Đukanovića, na predsedničkim izborima u Crnoj Gori.

Oružane akcije albanskih terorističkih grupa i protivakcije srpske policije i Vojske Jugoslavije na AP Kosovu i Metohiji kulminirale su 1998. godine. Međunarodna zajednica (prvenstveno SAD i EU) zahteva otpočinjanje bezuslovnog dijaloga uz međunarodno posredovanje, što Milošević odbija i raspisuje referendum na kojem građani potvrđuju ovu odluku. Posle dodatnih pritisaka i pregovora sa Ričardom Holbrukom, Milošević u oktobru 1998. postiže sporazum o povlačenju dela vojnih i policijskih snaga sa Kosmeta i dolasku međunarodne posmatračke misije.

Sredinom marta 1999. godine, u Rambujeu, srpska delegacija, koju je formalno predvodio potpredsednik vlade SRJ Ratko Marković, odbija ponuđeni sporazum, koji su Albanci prihvatili.

Koristeći kao opravdanje srpsko odbijanje ovog kontroverznog sporazuma, čiji sadržaj nije poznat široj javnosti, ali i takođe kontroverzni događaj poznat kao Slučaj Račak, NATO pakt bez saglasnosti Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija započinje bombardovanje SR Jugoslavije 24. marta 1999. godine.

Dana 27. maja 1999, u jeku agresije NATO na SRJ, Luiz Arbur, tužilac Haškog tribunala, saopštava da je Milošević optužen za zločine protiv čovečnosti na Kosovu i Metohiji. Pored Miloševića, optuženi su i drugi najviši državni zvaničnici: Nikola Šainović, Milan Milutinović, Vlajko Stojiljković i Dragoljub Ojdanić.

Nakon podizanja optužnice protiv Miloševića, za njim je raspisana međunarodna poternica. Zbog toga Slobodan Milošević više nije putovao u inostranstvo, kako bi izbegao hapšenje i izručenje Haškom tribunalu.

Početkom juna 1999, Milošević se u cilju postizanja mirovnog sporazuma, u Beogradu sastaje sa predstavnicima Kontakt grupe: Martijem Ahtisarijem (izaslanikom EU), Viktorom Černomirdinom (izaslanikom Rusije) i Strobom Talbotom (izaslanikom SAD). Nakon dvodnevnih pregovora, Milošević prihvata plan Kontakt grupe za okončanje rata, koji je nakon toga usvojila i Skupština Srbije.

Dana 10. juna 1999. godine je završeno NATO bombardovanje SRJ, nakon potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu, između Vojske Jugoslavije i NATO pakta i usvajanja Rezolucije 1244 u Savetu bezbednosti UN, kojima je predviđeno povlačenje svih oružanih snaga Srbije i SR Jugoslavije sa AP Kosova i Metohije i raspoređivanje međunarodnih snaga pod kontrolom Ujedinjenih nacija.

Međunarodne snage su bile sastavljene uglavnom od vojnika iz zemalja NATO-a. Slobodan Milošević je „čestitao mir“ svom narodu, najavio obnovu zemlje i obećao objavljivanje imena svih poginulih. Milošević je naredio da se povuku vojska i policija sa Kosova i Metohije.

Milošević potpisuje 24. jula 2000. godine Zakon o izboru predsednika SRJ, a 27.7.2000 raspisani su izbore za predsednika i Skupštinu SRJ.Prema zakonu, na izborima pobeđuje kandidat koji osvoji većinu glasova birača koji su glasali. Kada nijedan kandidat ne dobije tu većinu, u roku od dve sedmice održavaju se ponovni izbori sa samo dvojicom prvoplasiranih kandidata na listi. Ovome su prethodile promene Ustava SRJ koje su početkom jula izvršene na inicijativu SPS-a. Tim promenama saveznog ustava je omogućeno da se predsednik bira na direktnim izborima umesto u skupštini.

Protiv Miloševića se na predsedničkim izborima 2000. kandidovao predsednik Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica kao kandidat Demokratske opozicije Srbije (DOS). Izbori su održani 24. septembra i po prvim preliminarnim zvaničnim rezultatima Savezne izborne komisije, Koštunica je osvojio 48,22%, a Milošević 40,23% glasova. U izbornom štabu DOS objavljeno je da je Koštunica pobedio sa preko 50%.

Između dva izborna kruga izbora, Slobodan Milošević se obratio javnosti, govorom 2. oktobra 2000. godine.

Nakon protesta 5. oktobra Savezna izborna komisija saopštila je konačne rezultate, po kojima je odnos glasova između ove dvojice kandidata na izborima bio 50,24% prema 37,15%, odnosno da je Koštunica pobedio u prvom krugu izbora.

Milošević je uhapšen 1. aprila 2001. pod optužbom za finansijske malverzacije povezane s carinom, ali taj proces nije vođen, pošto je na Vidovdan 28. jula 2001. izručen Haškom tribunalu.

Pred Haškim tribunalom je 27. maja 1999. optužen, zajedno sa još četvoricom visokih funkcionera SRJ i Srbije, za zločine protiv čovečnosti i ratne zločine počinjene na Kosovu.

Novu optužnicu protiv Miloševića Haški tribunal podigao je 9. oktobra 2001. za ratne zločine u Hrvatskoj, a 23. novembra za genocid nad Muslimanima i Hrvatima u BiH.

Suđenje Miloševiću u Hagu počelo je 12. februara 2002. godine.

Umro je 11. marta 2006. od infarkta, u svojoj ćeliji u pritvoru Haškog tribunala. Zbog njegove smrti proces protiv njega obustavljen je 14. marta 2006.

Njegovi posmrtni ostaci dopremljeni su iz Haga u Beograd četiri dana posle smrti, da bi njegovo telo 16. marta bilo izloženo u holu zgrade Muzeja "25. maj" u okviru muzejskog kompleksa na Dedinju.

Sahranjen je, po sopstvenoj želji, ispod lipe, u dvorištu porodične kuće u Požarevcu, 18. marta 2006.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)