pOTROŠAČKA ARHEOLOGIJA
EI Niš, Rog Ljubljana, Vitasok... BIVŠA JUGA: NIKAD MANJE IZBORA, A MI NIKAD SREĆNIJI
Bratski narodi socijalističke Jugoslavije najlepše su živeli onda kada je izbor bio praktično nepostojeći.
Prokleta mogućnost izbora mora da postoji (Džoni Štulić, "Put za Katmandu").
Rođen sam u Jugoslaviji, velikoj ili lepoj, samoupravno-socijalističkoj, nesvrstanoj i bratstvo-jedinstvenoj, ali nisam jugonostalgičar. Jedna od stvari koje su mi najviše smetale u Jugoslaviji bio je nedostatak izbora i uniformisanost. Postoje ljudi koji smatraju da je to zapravo bila blagodat, to što smo svi bili ujednačeni i po standardu i po odeći i manje-više po svakom drugom pitanju. Kad sam bio tinejdžer, neverovatno mi je smetalo to što sam mogao da kupim samo najviše pet modela obuće u celom Beogradu - prodavnica je bilo isto koliko i sada, ali su pripadale istim firmama i prodavale su potpuno iste modele u svakoj svojoj prodavnici, koje su posle nosili svi. Bila je to kvalitetna obuća, najčešće pristojnog izgleda, ali čak i muškarcu počne da smeta kad vidi da svi imaju iste cipele kao on.
Od svega po dva
Nekakvog izbora je ipak bilo - od svega najčešće po dva vrlo slična brenda. Na TV-u dva programa, RTB 1 i RTB 2, kec do ponoći, dvojka otprilike do 22.30, onda čuješ himnu Beograda koju je komponovao Mihovil Logar i čekaš do jutra da puste Branka Kockicu i "Opstanak", u neverovatno kvalitetnom obrazovnom programu. Ko je imao jako dobru antenu u kombinaciji sa krovom okrenutim ka Fruškoj Gori mogao je da uhvati i TV Novi Sad i da gleda "Hirado" (TV dnevnik na mađarskom) i crtani film Gustav. Vege! ("kraj" na mađarskom, to je pisalo na odjavnoj špici "Gustava")
Šta je jednom klincu poput mene bilo važno? Na prvom mestu - bajs, naravno. Tada nije bilo siti bajkova, mauntin bajkova ni BMX-a, glavna fora bio je poni bicikl. Odvučeš roditelje na prevaru u robnu kuću Beograd jer ti šatro treba lampa za radni sto, a onda se ukopaš pored odeljenja sa bajsevima i ne popuštaš dok ćale ne odreši kesu za poniku. A izbor je bio Poni UNIS - Sarajevo ili Poni Rog Ljubljana. Slični kao jaje jajetu, sve na njima isto, isti izbor boja, ista cena. Dobio sam srebrni poni Rog Ljubljana i sve je bilo u redu dok nije došao moj brat od tetke iz Luksemburga i doneo poni Peugeot, koji nije bio mnogo bolji od Roga ili Unisa, ali - u celoj školi samo on je imao malo drugačiji bicikl, metalik crvene boje koja u SFRJ još nije stigla.
Nedugo nakon toga, tata je odlučio da smo dosta gledali crno-beli TV program, dolazi svetsko prvenstvo u fudbalu (Argentina 1978), red je da možemo da raspoznamo koje su boje čiji dresovi. Eto nas opet u robnoj kući Beograd, a tamo - bogat izbor televizora u boji: na volju ti, da li ćeš Gorenje ili Elektronsku industriju Niš. Oba su bili jako dobri, mi smo kupili Gorenje, a stric EI Niš Spectra Color, potrajali su do kraja osamdesetih i prvih Sony trinitronaca na rate preko sindikata.
EI Niš televizori imali su i ovo neverovatno čudo tehnike: analogno fino podešavanje kanala!
Uopšteno gledano, pokojna Elektronska industrija Niš imala je neka veoma originalna tehnička rešenja na svim uređajima koje je proizvodila i bila je iznenađujuće kvalitetna - i danas Hi-Fi zvučnici proizvedeni u fabrici EI Niš spadaju u višu srednju klasu, a lampe EI Niš preporučuju se za neka od najkvalitetnijih lampaških audio i gitarskih pojačala na forumima širom sveta.
No, da nastavimo priču. Položili smo pionirsku zakletvu i neki od nas počeli su da se bave muzikom. A u Muzičkom magazinu vodila se oštra tržišna borba između gitara Muzičke naklade Zagreb i Melodija Mengeš - Mengeš je gradić u Sloveniji za koji ne bih nikada ni čuo da nije imao fabriku gitara. Najpre sam gulio gitaru Muzičke naklade koju sam od milošte zvao Kanta, a tri godine kasnije sam napredovao i dobio nešto kvalitetniju Melodiju Mengeš - Megi. Obe su bile od malo lošije, odnosno malo bolje šper ploče, danas i najjeftinija kineska gitara bolje izgleda i bolje zvuči.
Do sada smo govorili mahom o skupljim stvarima, ali ni kod sitnije robe široke potrošnje često nije bilo većeg izbora.
Krenimo od, recimo, paste za zube. Cela Jugoslavija prala je zube jednom pastom za zube - Kolynos, koja se licencno proizvodila u Leskovcu. Kada se baš desi da u prodavnici nema Kolynosa, obično je broj 2 bila Azulyn. Konac za zube bio je onaj za šivenje, iz mamine fijoke.
Sokova je bilo raznih, ali broj jedan je svakako bio Fructal, sa neobičnim pakovanjem oblika zaobljenog kvadra koje bi bilo i danas privlačno da se pojavi bilo gde u svetu - čini se da je to bilo neko unikatno rešenje jugoslovenskog industrijskog dizajna. Sok se otvarao bušenjem metalne folije na vrhu i onda ste mogli ovaj soliter od voćnog soka da pijete slamčicom ili kako god želite. Ako u nekoj prodavnici nije bilo Fructala, dobar, štaviše odličan bio je i PKB-ov Vitasok u staklenoj flašici.
Jedno, kao nijedno
Bilo je i brendova koji su bili apsolutno jedini na tržištu, počevši od Saveza komunista Jugoslavije, popularne Partije. Člansku kartu partije mogli ste da imate samo jednu, nije bilo preletanja i garantovala je zaposlenje - ako biste na konkursu za bilo koji posao na pitanje "Da li ste član Partije" odgovorili "Da", izbijali ste na vrh rang liste automatski, pa makar pored vas konkurisao i Nikola Tesla lično. SFRJ je bila raj za botove i sendvičare.
Jedan od takvih brendova bez prave konkurencije bio je after shave losion Brion, koji se proizvodi i dalje u zemunskoj fabrici Dahlia. Mogli ste uz malo sreće da nađete i uvozni Pino Silvestre, ali to je bilo za crvene buržuje. Brion je pekao obrijano muško lice kao rudarska šamarčina, ali ste zato sledećih pet dana mirisali kao najveći plejboj omladinske radne akcije Brčko-Banovići 61'. Čačkalica u zubima se podrazumeva.
Jedan od takvih brendova bile su i muške Speedo kupaće gaće. Devojke su i tada imale više izbora, ali momak, dečak ili stariji muškarac mogao je da kupi samo Speedo kupaće gaće "tarzanke" plave, crne ili crvene boje. Šile su se negde u Jugoslaviji po stranoj licenci. Tek po raspadu Jugoslavije pojavili su se i drugi modeli i brendovi.
Danas je velika muka i psihički napor odabrati telefon koji ćemo koristiti otprilike dve godine i zameniti novim - moramo da čitamo recenzije, upoređujemo, pitamo prijatelje, proveravamo uslove kupovine i ugovora sa operaterima. U Jugoslaviji je postojao samo jedan brend telefona koji ste mogli da kupite, i bio je veoma dobar - Iskra iz Kranja. Ako ste bili staromodni imali ste starinsku crnu Iskru od bakelita, ako ste bili moderniji mogli ste da birate između dva modernija modela. Svi su radili otprilike zauvek, bez greške. Trajali bi i sada da nisu centrale fiksne telefonije prešle na digitalnu tehnologiju. Model sasvim desno na fotografiji, ETA 81 dobio je brojne međunarodne nagrade za industrijski dizajn.
Danas je velika muka odabrati kompjuter - slično kao sa telefonom, samo još intenzivnije jer je investicija veća i važnija: čitamo recenzije, pitamo prijatelje, raspitujemo se na sto strana i na kraju kupimo sredstvo za rad, zabavu, možda i prestiž. Malo ljudi danas zna da je Jugoslavija bila među prvim zemljama sveta koja je osvojila kompjutersku tehnologiju i proizvela svoje kompjutere. Jugoslovenski odgovor na prve personalne računare Apple, ZX Spectrum i Commodore 64 proizvodio se u Beogradu i zvao se Galaksija. Konstruisao ga je naš inženjer Voja Antonić, a proizvodio se u preduzeću Elektronika Inženjering iz Zemuna. Na njemu je mogla da se igra igrica Zamak koju je takođe stvorio Antonić.
A bilo je i ponečeg jedinstvenog što je samo Jugoslavija imala i izvozila ostalima. Takav brend, jedinstven u svetu, bila je Muška voda, sa izvora u gradiću Kladanj, u Bosni i Hercegovini - bosanska viagra pre viagre. Nakon velikog buma koji je napravila na evropskom tržištu krajem šezdesetih, Muška voda je završila neslavno - prilikom laboratorijske analize u Nemačkoj otkriveno je da je bila puna bakterija. To je bio kraj ovog brenda.
Bonus video: