BIO SAM NA MITINGU NA KOME JE MILOŠEVIĆ TRAŽIO HAPŠENJE VLASIJA 1988. GODINE: Pobegli smo iz škole i slušali Dugme

Tog 2. marta 1988. godine bio sam treći razred srednje škole. Kao i većinu mojih ispisnika, politika me nije mnogo zanimala. Bilo je očigledno da su počela neka veća previranja u državi u kojoj smo odrastali, ali još uvek nije delovala da bi moglo da dođe do nekih većih potresa. Krupne odluke i dalje su se donosile iza tapaciranih vrata na sastancima Komunističke partije, a mi smo o njima obaveštavani kroz monotone izveštaje u Dnevniku kojima su dominirale fraze "jedinstvo naroda" i "očuvanje ustavnog poretka", a za sve probleme bili su krivi "spoljni alementi koji da nas pocepaju".

Jedini događa koji je u to vreme, ako izuzmemo netrpeljivost koja je vladala na tribinama tokom utakmica između beogradske dvoje, Zvezde i Partizana, sa hrvatskim timovima - Dinamom i Hajdukom, desio se 1987. godine kada je Slobodan Milošević posetio Srbe na Kosovu i, kažu spontano, izgovorio, pred kamerama, sad već kultnu rečenicu: "Niko ne sme da vas bije".

E, sad, ti što niko ne sme da ih bije, dakle Srbi sa Kosova, došli su ispred Skupštine u Beogradu da se žale kako ih, uprkos Slobinom obećanju, i dalje biju i ugrožavaju, zahtevajući da se odgovorni kazne. Čini mi se da se ovaj skup, iako se kasnije često pričalo da ga je režirala Miloševićeva ekipa, desio spontano, makar u smislu brojnosti. Neko je zaista stajao iza njegove organizacije ili bar inicijacije, ali izgleda da ni oni koji su ga tajno organizovali nisu očekivali da će dobiti te razmere. Ili meni barem tako izgleda.

Prolećne jakne su idealne za miting

Sećam se, već smo počeli da nosimo prolećne jakne, a dan je bio sunčan i lep, slično kao ovaj današnji, a u školu smo došli bez ikakvih saznanja da se dešava nešto neuobičajeno. Na velikom odmoru su krenule priče kako se održava neki miting ispred Skupštine i kako sve više Beograđana dolazi da podrži Kosovare čija su prava u južnoj pokrajini sve više ugrožena. Albanci ih presreću i maltretiraju, tuče su sve češće, a ima i napada noževima i ponekim pištoljem. Bezbednost Srba na Kosovu je užasnom nivou, pričali su neki klinci koji su izgleda gledali neki drugi Dnevnik, odnosno slušali drugačije priče od onih većinskih.

Napaljeni kao i svi klinci tog uzrasta, skupili smo se u veliku grupu koja nije htela da se vrati na časove i koja je zahtevala od profesora da ih povedu na miting. Grupa je počela da se uvećava, a onda je par opasnijih likova stalo na vrata i nije dozvolilo nikome da uđe u školu, tako da su učenici svih razreda ostali u dvorištu, pa je došlo do formiranja onoga što bi se moglo nazvati "kritična masa". Nekoliko profesora je izašlo ispred škole da nas natera da se vratimo na časove, a među njima je bio i jedan stariji profa, za kojeg se pričalo da je Srbin sa Kosova, što će biti presudno za dalji razvoj situacije. Umesto da pokleknemo, mi smo istrajali u odluci da idemo na miting i čak počeli da skandiramo nešto u stilu: "Idemo na miting! Idemo na miting!".

Realno, meni je cela ova situacija delovala groteskno, celo to populističko loženje bez realnog utemeljenja, uz mnogo vulgarnog folklora, ali ideja da me odlazak na miting spasava sedenja u klupi i još jednog smaračkog dana provedenog na časovima, dovela je do toga da zdušno podržim protest. Pa ako treba i da vičem: "Idemo na miting!".

Videvši da nas neće vratiti na časove ni pod pretnjom neopravdanima i smanjenjem ocene iz vladanja, profesori su se zatvorili u zbornicu i neko vreme većali šta da urade, a među nama, đacima, već su počele da kruže flaše sa žestokim pićem koje su neki pokupili iz obližnjih prodavnica (neke su i platili).

Spontane kolone na Bulevaru

Ne sećam se koliko je vremena prošlo dok smo čekali da profesori odluče šta će sa nama, tek u jednom trenutku se pojavio onaj profesor što je bio Srbin sa Kosova i kazao nam: "Krenite za mnom, ali bez glupiranja", pa poveo kolonu niz Bulevar Revolucije (današnji Bulevar kralja Aleksandra). Taj je profesor, normalno, postao naš vođa, pa smo mu neko vreme klicali ime, jer u to vreme, cvetajućeg populizma, nije bilo teško postati vođa i heroj, makar i u uskim krugovima falovera.

Usput su neki vispreni tipovi skoknuli do Centroproma i maznuli jugoslovensku trobojku i Titovu sliku, tako da smo bili kolona opremljena u fulu, a počele su i pesme širokog spektra - od Bijelog dugmeta (koje je u to vreme imalo novi album - "Ćiribiribela" na kojem je bio famozni "Đurđevdan") preko "Tamo daleko" do nekih aktuelnih narodnjaka kojih se više, da me ubijete, ne sećam.

Negde na polovini Bulevara postalo mi je jasno da, po svemu sudeći, onaj naš spontatni skup ispred škole zapravo i nije bio spontan. Naša kolona ulila se u još par "spontanih" kolona iz drugih škola na tom potezu, a pridruživale su nam se i kolone sa radnicima pojedinih preduzeća. Tako je ubrzo ceo Bulevar bio ispunjen kolonama koje su već počele da se broje u hiljadama ljudi. Znali smo gde smo krenuli

Zvanično, to je izgledalo ovako:

Pedesetak hiljada mitingaša (TV Beograd je prezentovala cifru od 300.000), mahom studenata, srednjoškolaca, radnika i Srba pristiglih sa Kosova i Metohije mitingovalo je ceo dan. Studentima iz Studentskog grada, koji su se tokom noći okupili ispred Skupštine Jugoslavije, zahtevajući energičan obračun sa kosovskim rukovodstvom, masovno su se pridružili radnici koje su aktivisti režima dovodili iz fabrika. Neki su pevali:

"Sad se narod uveliko pita ko će nama da zameni Tita, sad se zna ko je drugi Tito, Slobodan je ime plemenito".

Studenti, njih oko 5.000, tokom noći krenuli su ka Skupštini SFRJ a kolonu su predvodili rektor Univerziteta Slobodan Unković i predsednik Univerzitetske konferencije SKJ Petar Škundrić. Obojica kasnije postaju visoki funkcioneri Socijalističke partije Srbije. Studentima se ujutru organizovano priključuju radnici iz Rakovice i cele Srbije. Istog dana održana je sednica Predsedništva SFRJ o tome kako smiriti ovaj miting i donosi se odluka da im se obrati Raif Dizdarević, predsednik Predsedništva SFRJ.

Bregović je odsvirao kraj

Sad kad razmislim, bio je to početak onoga što će se kasnije, zvanično, ali i posprdno, nazivati - događanje naroda, odnosno "spontanih mitinga" koji će se dešavati svuda gde je Milošević i ljudi bliski njemu želeo da učvrsti vlast i dovede svoje ljude pod izgovorom borbe "protiv partijskih i državnih birokrata i protiv takozvanih autonomaša i foteljaša".

Mene ta kolona čiji sam vrlo mali deo bio, nesvestan "višeg cilja", takođe podseća i na par vrlo jasnih stvari zbog kojih organski ne podnosim pomenuti album Bijelog dugmeta "Ćiribiribela":

- Zato što je glup do besvesti i predstavlja definitivni diskografski kraj ovog benda;

- Zato što su zahvaljujući njemu narodnjaci pomislili da omraženi im rokenrol i nije loš ako tako zvuči;

- Zato što asocira na uvod u mračno doba koje kao da je perfektno opevano vokalom Alena Islamovića koji zvuči kao koitus Hanke Paldum i Milića Vukašinovića;

- Zato što je Bregović s njim dokazao svu raskoš svog talenta da proda masama sr*nje u šarenom papiru;

- Zato što je Bajaga te godine objavio "Prodavnicu tajni" s "Plavim safirom". "Ruskim vozom" i "Tišinom".

Kad smo konačno stigli u blizinu Skupštine shvatili smo da su ti mitinzi zapravo jako dosadna stvar i da ustvari nemamo pojma ni zašto smo došli, još manje šta čekamo. Flaše su kružile okolo, ljudi su svašta pričali, neki bi nešto i dreknuli, bilo je različitih zastava, uglavnom Jugoslovenskih sa petokrakom, Titovih slika, pričalo se da se čeka dolazak Miloševića...

Gde se Sloba zagubio?

Zvanično, to je izgledalo ovako:

Oko podne, pred Skupštinom SFRJ, pojavljuje se Dragan Tomić, predsednik Gradskog odbora Socijalističkog saveza Beograda, koji traži preispitivanje odgovornosti Stipe Šuvara i Štefana Korošeca, čelnika CK SKJ.

Raif Dizdarević, tadašnji predsednik SFRJ, se oko 14 časova obraća masi pred Skupštinom, ali biva ispraćen povicima: "Ništa nisi rekao".

Vreme je teklo, ništa se nije dešavalo, osim tih pijanih ljudi okolo koji nešto bulazne, pa sam shvatio da je bolje da idem kući i ostatak dana privedem čitajući knjigu koja me u to vreme obuzela - "Jarčevu obratnicu" Henrija Milera, koja zapravo najbolje opisuje besmislenost ovih dešavanja naroda, odnosno besmisao kompletne civilizacije kojoj pripadamo. Mada nije iz ove knjige, evo jednog Milerovog citata koji je podesan za ovu priču: "Svako piše svoju vlastitu istoriju svetskih događaja. Kada bi bilo moguće uporediti informacije, bili bismo obeshrabreni otkrićem da istorija nema ni stvarnosti, ni autentičnosti, da je prošlost, privatna ili univerzalna, neprohodna džungla“.

Elem, dok sam ja otkrivao svet uz pomoć Milera, već i zaboravljajući miting koji, za mene, nije predstavljao ništa više nego totalni promašaj, Milošević se ipak pojavio na mitingu kao gol u nadoknadi vremena:

Kasno, u 22 i 30 Slobodan Milošević stupa na binu i poručuje - da će svi krivci za stanje na Kosovu biti "kažnjeni i uhapšeni" uz ono: "Ne čujem dobro…" .

Iz mase se čulo "Uhapsite Vlasija!", a Slobodan Milošević je na to uzvratio: "Ne čujem dobro, ali uhapsiću".

Sutradan, uhapšen je Azem Vlasi, omladinski pa zatim partijski funkcioner sa Kosova. Neki kažu da je u Beogradu, ispred Skupštine SFRJ, umrla avnojevska Jugoslavija. Milošević je tada bio na početku "osvajanja Srbije", u niskom startu za dobijanje titule novog srpskog vožda. Okupljenima je saopštio: "Uskoro će biti objavljena sva imena i želim da vam kažem da će oni koji su se poslužili ljudima da manipulišu, radi ostvarenja političkih ciljeva protiv Jugoslavije, biti kažnjeni i biti uhapšeni".

Mnogo godina kasnije i Raif Dizdarević, predsednik Predsedništva bivše Jugoslavije, u jednom intervjuu ispričao je svoje viđenje tog 2. marta 1988. godine.

- Poslepodne je bila sednica partijskog predsedništva. Ja sam tada na toj sednici i rekao Miloševiću pred svima da smo u Predsedništvu u više navrata tog dana rekli, čak i uoči mog odlaska na miting, da Slobodan Milošević treba da ide na miting jer ga traže. I njemu sam se tu obratio, na sednici, i rekao: "Tebe, Slobodane, traže na mitingu i ti treba da ideš. Mene su tražili, i kad su me tražili ja sam otišao." On je, naravno, to izbegao odgovorom: "Molim vas, da se razumemo, u ime rukovodstva Srbije otišao je drug Trifunović i obavestio miting i to je sasvim u redu." Miting je Trifunovića izviždao. Ja sam bio zadovoljan, uz sve to sa čime sam bio suočen i šta sam morao učiniti. Meni su mnogi prigovarali što sam išao na taj miting, bilo je kasnije priča da smo bili zajedno na mitingu ja i Milošević. Milošević nije hteo i nije smeo da izađe na miting. Međutim, ono što je za mene bila satisfakcija je da se miting počeo osipati. I, negde do predveče, ta je masa od miliona spala na desetinu možda. A na toj sednici Predsedništva Milošević je neprekidno insistirao da jedan od zaključaka bude da će biti gonjeni svi oni koji su učestvovali u organizovanju novembarskih i februarskih događaja na Kosovu. Predsedništvo Partije je učinilo ustupak i prihvatilo taj zaključak. Milošević je, čim je to Predsedništvo Partije prihvatilo, ustao i otišao na miting i obećao hapšenje - ispričao je Dizdarević.

Dakle, iako se narod na mitingu "osuo" ipak se "dogodio". Da li je ovaj miting bio jedan od uvoda u potonji raspad Jugoslavije? O tome može da se spekuliše, ali ništa više od toga. Što se mene tiče, ja sam već tada, u trećem razredu srednje škole, na praktičan način, shvatio šta znači reč "spontano" kad se koristi u dnevnopolitičke svrhe.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)