Foto: Printscreen

Povratak?

Supergrupa Crosby, Stills, Nash & Young: revolucionari, vitezovi harmonije, proroci i neoromantičari

Predsednička kampanja Bernija Sandersa okupila je mnoge važne muzičare kao podršku. Među prvima, svoju javnu podršku Sandersu izrazili su Nil Jang i Dejvid Krozbi, nekadašnji saradnici u prvoj supergrupi "Crosby, Stills, Nash and Young". To je odmah kod njihovih poštovalaca izazvalo ideju o ponovnom ujedinjenju benda, koji je i sa višedecenijskom patinom, jedna od najvažnijih stvari koje su se ikada desile u rok muzici. Dejvid Krozbi je već odgovorio preko tvitera "Ja sam za" - čekaju se odgovori ostalih članova kvarteta.

Objavljeno: 28.02.2020. 09:30h > 12:39h

Povodom četrdesetogodišnjice Vudstoka (2008), sastav koji je obeležio sam centar ovog događaja ponovo se okupio i održao svetsku turneju. To je grupa koja je tog leta nastala na čuvenoj poljani, začeta u ambijentu dece cveća, a čije ime, ipak, više asocira na neku veliku advokatsku korporaciju. Oni su „Crosby, Stills & Nash“, prva supergrupa u istoriji popularne muzike.

foto: Printscreen
U novije vreme, popularnost ovog benda bledela je i bila održavana samo uz pomoć četvrtog, najmlađeg D’artanjana ove postave, Nila Janga. Mlađi slušaoci gotovo i da ne mogu da zamisle slavu ovog benda bez njihovog najuspešnijeg šegrta. Ali, istina je drugačija, a relativni zaborav ove trojke proističe iz njihove nevorovatne popularnosti krajem šezdesetih i prve polovine sedamdesetih. Ta slava doživela je takav i toliki vrhunac da je sa krajem liberalne ere, mogla samo da se pritaji i čeka svoj novi krug. Sa dolaskom svetske ekonomske krize, globalni talas „CSN“-a ponovo putuje globalnim lukama.

U čemu je istorijska veličina ovog komonveltskog muzičkog udruženja, sastavljenog od Dejvida Krozbija, sveže izbačenog iz „The Byrds“, Stivena Stilsa pozajmljenog iz „Buffalo Springfielda“ i Grejema Neša, Engleza koji je tim povodom napustio „The Hollies“ i odjedrio u Kaliforniju da na sunčanijem prostoru, nastavi tamo gde su Beatlesi stali.

„CSN“ su psihodeličnu revoluciju shvatili ozbiljnije od ostalih muzičara. Ne postoji bend koji je poetsku stilizaciju i politički angažman integrisao tako neraskidivo kao što su to oni učinili. Bend koji je toliko puta otvarao „vrata percepcije“ a istovremeno bio realni kritičar društva i vojne politike svoje države. Grupa različita od ljudi u crnom, a koja je videla toliko vanzemaljaca, bila toliko daleko od Vašingtona, a toliko blizu da raskrinka ubistvo Kenedija. Malo koja masovno popularno grupa je doživela da u sred svoje halucinacije bude shvaćena akademski; svojim načinom života toliko u psihodeličnoj avanturi, a svojom progresivnom svirkom i polifonim vokalima, virtuozno naslonjeni na klasičnu istoriju manirizma, renesanse, baroka i romantizma.
foto: Printscreen

„CSN“ kao trubaduri psihodelične vojske, i onda i sada, potvrđivali su svoj sistem vrednosti, grupe koja se ne prilagođava vremenu, koliko se vreme prilagođava njima. Pozicija dvorskih umetnika na zamišljenom dvoru učinila ih je zaboravljenim u poslednje tri decenije, zbog toga što je pojam alternativne muzike, koji je obeležio kulturu kraja dvadesetog veka, bio nepoznat ikonografiji njihovog prefinjenog liberalizma.

Savremeni politički jezik, a i umetnički jezik takođe, mnogo duguju „CSN“u. Oni koji su uticali na tezu da umetnička svest ne može da bude stanje, već kretanje duha, pratili su talas socijalne nepravde nanete čupavim frikovima celog sveta, možda i veće od one nanete drugim subkulturama nastalim pre ili posle Woodstoka.
foto: Printscreen
Za razliku od panka i grandž pokreta, kojima se prilagodio pozni rad Neila Younga, ničeg podzemnog nije bilo u stavu „CSN“ -a. „Mi smo vlast“, a ne vojska i policija - kao da poručuju, i ta poruka se sve više pokazuje aktuelnom. Svetske vlasti su se menjale rušeći jedna drugu, a tema Deja vu ostaje da podseća kako se, ipak, barem što se Amerike tiče ništa nije promenilo - lažni ekonomski interesi na čelu sa trgovinom oružja čine kapitalistički sistem protivurečnim, jer pod izgovorom slobodnog tržišta, takav sistem uslovljava korporativni monopol, političku samovolju koja ishodi u sumnjive spoljnopolitičke intervencije.
foto: Printscreen

Ali, ako je slobodno i ravnopravno tržište nedostižno, to ne znači da ne postoje heroji borbe za političku slobodu. Kao što Kolumbo nije otkrio Indiju, tako i Woodstock festival - blatnjav, dekadentan i toksikomanski, nije zauvek ostao simbol političke slobode, ali jeste postao primer društvenog viktorijanizma. To je pobeda dece koja su izgledala besprizorno, a pokazala se pametnijom i moralnijom od učitelja.

Pojmovi kao što su tradicija, moral i svest, za ta tri dana pripali su borcima protiv svekolikih generacijskih autoriteta, bioloških i ideoloških. „CSN“ su dokazali da sumnja u sopstvenu stvarnost oblikuje pojedinca i kada srušimo stereotipe svakodnevnog društvenog jezika možda otkrijemo da su najprimerniji oni koji su za besprizornost prvi optuženi.

foto: Printscreen

I zato u muzici „CSN“ čujemo uticaj Rimske škole, firentinsku kameratu, keltskog folka, indijanskog ritma, Mocarta i Baha, a u njihovim stihovima Blejka, Bodlera, Mičel i Dilana. Čupavci u blatu 1969. doneli su publici muzičko obrazovanje koje paterfamilijasi za nedeljnim ručkom nisu uspeli. Tada je raskrinkan lažni moralizam društvenih autoriteta i seme te pobede se oplodilo u savremenu umetnost, nauku i političku teoriju.

foto: Printscreen
U Jugoslaviji su pak, hipici uvek bili lutajuća, režirana bezopasnost. Bili su upravo suprotno od uloge koje su imali u svom kalifornijskom zemljotresu. Tamo su u tektonskim pomeranjima učestvovali svi heroji i antiheroji Divljeg zapada (Anđeli pakla, Crni panteri, beli radikali i profesori sa Berklija), a ovde takve revolucije zapravo nikada nije bilo. U Srbiji su pobeđivali i pobeđuju loši vaspitači: neodgovorni konzervativci, neobrazovani tradicionalisti, nekreativni roditelji, srednja klasa sa slabim poznavanjem engleskog jezika i ostali organi za biološku reprodukciju i krađu tuđih autorskih prava. Oni koji teraju decu da se šišaju, tvrdeći da ih time izvode na pravi put, a zapravo sebe, baš kao odnos Salijerija prema Mocartu, lažnom vrlinom samoimenovanih gospodara, opsesivno štite od mogučnosti da u njihovoj blizini neko postane genijalno razbarušen i tako ugrozi svrhu njihovih makaza i farbanih razgovora kod frizera.
Nevažno je kakvog će kvaliteta biti novi rad „Crosby, Stills i Nash“. Svaka njihova novost, kao i svaka njihova životna godina, svedočanstvo je o onome šta su radili pre, o vremenu kada su ponekad bili i u životnoj opasnosti, a neki od njih i njihovih prijatelja, privodjeni i hapšeni. Apostoli njihove stare slave imaju prednost u novom vremenu.

Bonus video:

espreso.co.rs/markokostic.com

Ostale vesti iz rubrike