ONA JE JEHOVIN SVEDOK, BEZ KRVI, KREĆEMO! Porođaj je počeo kada su joj doktori rekli da...

Započeću s ovim rečima: iako je neverovatna privilegija nositi ljudski život, to nije moja omiljena stvar. Nikad se nisam osećala slatkom ili blistavom, osećala sam se debelo i znojavo. Leđa su me bolela, bilo mi je muka i uopšteno se nisam osećala dobro, započinje svoju priču Rejčel Holis iz Kanade za portal Lovewhatmatters.com.

Ona kaže da je stalno bila zabrinuta. Rejčel je pre te trudnoće imala pobačaj i “niz neobičnih oboljenja”, pa se najviše plašila da će neka od njih preneti na decu.

- U prvoj trudnoći dijagnostikovana mi je Grejvs-Bazedovljeva bolest i provela sam čitavu trudnoću u strahu da će mi dete biti bolesno. Osećala sam se neuspešno kao roditelj čak i pre nego što sam počela da to budem - navodi ona.

Na kraju je bolest zaista uticala na njeno prvo dete. Rejčel je takođe imala zastoj rasta ploda (IUGR), što znači da je njeno telo prestalo da hrani fetus. To je prošlo nedetektovano u njenoj trudnoći, a bebe su se srećom rodile ranije. U tim okolnostima često se dete rodi mrtvo.

- Porođaj je krenuo nakon 37 nedelja i tri dana trudnoće. Bio je dug i bolan. Osećala sam da nema šanse da nastavim i da će morati na silu da izvade bebu, a kad je izašla osećala sam se kao šampion. Sve je stalo, bol i čitav moj svet. U tom trenutku sam znala da želim to ponovo da uradim - priča Rejčel.

Sedam meseci kasnije Rejčel je osetila određene simptome i mislila je da ima grip. Primetila je da se njen pas ponaša čudno.

- Poslednji put se tako ponašao kad sam bila trudna. Želela sam još jednu bebu, ali ne tako brzo. Nisam spavala sedam meseci. Uspaničila sam se a onda su došle jutarnje mučnine – navodi ona.

Rejčel je tada bila osam nedelja trudna, a mučnine su je pratile sve do 22. nedelje. Otišla je kod specijaliste u Kalgariju, gde sam imala prvi porođaj.

- Odredili su da sam u visokorizičnoj trudnoći zbog IUGR koji sam imala u prvoj trudnoći i želeli su da ostanem u Kalgariju da me prate. Ultrazvuk i lekarske posete određene su na svake dve nedelje do poslednjeg meseca trudnoće, a onda su posete lekara pojačane na jedanput nedeljom - priča ona.

U 34. nedelji je smeštena u krevet i svakog dana je razgovarala sa medicinskom sestrom. Svakog drugog dana je imala sporedna testiranja radi praćenja trudnoće, uključujući provere da li ima kontrakcije i krvnog pritiska.

- Jedini simptom da imam preeklampsiju bio je povišeni krvni pritisak. Uzimala sam lekove za to kao i za Grejvsovu bolest, a nijedan od njih nije radio. Krvni pritisak je bio kritičan kad je bio visok. Tokom 10 dana imala sam kontrakcije na svakih 10 minuta po čitav dan i noć, bez znakova progresije i bez dilatacije – ističe Rejčel.

Nakon 35 nedelja i šest dana išla je kod lekara jednom nedeljno bez zakazanog ultrazvuka.

- Sećam se da sam tog jutra rekla da se beba i dalje kreće, ali ne isto. Usporila je, kao da čuva energiju. Instinkti su mi govorili da nešto nije u redu. Otišla sam kod lekara. Nisam zadobila težinu, niti je stomak narastao. Glava bebe se takođe još nije okrenula na dole. Rekla sam da želim ultrazvuk jer osećam da nešto nije u redu. Otkriveno je da beba nije narasla od poslednjeg ultrazvuka, što je značilo da je IUGR u punom zamahu i ako se beba ne rodi neće preživeti - seća se Rejčel.

Rečeno joj je da će porođaj biti indukovan, pa je otišla kući da se pripremi.

- Otišla sam po svoje stvari, videla svoje 14-mesečno dete i majku i otišla u bolnicu. Bila sam nervozna. Kod prve bebe nisam bila takva, već samo uzbuđena. Ovog puta nešto nije bilo kako treba i umesto da zagrlim svoje prvorođeno bila sam džangrizava. Do danas se mrzim zbog toga. To je mogao biti poslednji put da sam ga videla. Poslednja uspomena koju bi imao bila bi njegova džangrizava majka – navodi Rejčel.

Bila je toliko nervozna da je rekla majci da treba da joj podvežu jajnike ako dođe do carskog reza. Konačno je krenuo porođaj, u 23.00 uveče. Pratili su bebu preko ultrazvuka, kao i njen krvni pritisak. Prvo su pokušali da izazovu porođaj i probuše vodenjak. Pokušali su nekoliko puta ali bez uspeha.

- Jedva da sam se otvorila, a beba se nije spustila dovoljno da bi mogli da je dohvate – ističe Rejčel.

Počeli su da joj daju “okitocin” oko ponoći. Njen muž Kori stigao je tada u bolnicu. Kontrakcije su počele 20 minuta kasnije, a Rejčel je osetila bol u gornjem abdomen koji nije prolazio.

- Nije bio kao kontrakcija i nije dolazilo u talasima, već je bio konstantan. Požalila sam se, a bol se postepeno povećavao. Moja majka je znala da nešto nije u redu. Videla sam da sestra misli da sam slabić i da ne shvata čitavu stvar ozbiljno. Dala mi je “fentanil”, nije pomoglo, preporučila je epidural. Pristala sam i sećam se da sam pomislila da to treba sada da urade jer sam bila sigurna da ćemo svakako obaviti carski rez. U tom trenutku sam bila sigurna da nešto nije kako treba – navodi Rejčel.

Anesteziolog joj je dao epidural, pročitao njen karton i ona je primetila da uozbiljio, a potom tiho rekao sestri da pozove lekara. Došlo je njih troje.

- Pogledala sam u doktorku koja je pokušala da probuši moj vodenjak i rekla joj da mora da izvadi bebu iz mene. Ona mi je odogvorila da će upravo to i da uradi. Potom je rekla glasno: “Ona je Jehovin svedok, bez krvi, krećemo” – seća se Rejčel.

Jehovini svedoci ne primaju transfuzije krvi. Anesteziolog se uozbiljio kad je to pročitao u Rejčelinom kartonu i tvrdio da nije znao za to.

- Uneo mi se u lice i rekao mi da ostavljam svoju decu bez majke, da ću umreti na tom stolu. Pitao me je da li sam sigurna da je to moj izbor. Znala sam da moram biti smirena ako želim da mi poveruje. Osetila sam smirenost kao nikad pre, rekla mu da razumem i da sam sigurna da je to moj izbor. Otišao je kod moje majke i održao joj isti govor. I ona je ostala smirena poput mene – priča Rejčel.

Porođaj je počeo.

- Anesteziolog mi je rekao da me ne može uspavati jer ako se moj mozak preda i telo će. Rekao mi je da će ovo biti veoma bolno i sve što može da uradi je da smanji bol. Nastavio je da mi priča i da me drži budnom. Osećala sam kako me režu. Osećala sam se kao da koriste usijani nož, kao da me otvaraju progorevanjem. Osetila sam povlačenje i pritisak a onda je uplakani Kori stao pored mene. Anesteziolog mu je rekao da mi priča. Osetila sam trzaj i znala sam da je beba izašla. U panici sam upitala da li diše i potom čula najjači plač ikad. Znala sam da bar diše – navela je Rejčel.

Kad ju je suprug upitao kako želi da nazove svog drugog sina, ona je rekla: “Salivan”. Dok su ga lekari pregledali Rejčel je tražila od muža da ne ispušta be biz vida kako bi znala da je sve u redu.

- Stigao me je bol i umor, osetila sam želju da samo spavam ili umrem. Anesteziolog me je stalno nešto ispitivao, a ja sam mislila da nema načina da ljudsko telo preživi toliko bola – priča Rejčel.

Međutim, čitava situacija se odvila u svega 10 minuta, između epiduralne injekcije i carskog reza. Nakon što su je zašili, odveli su je na ultrazvuk da pregledaju njenu jetru, a potom su je stavili na odeljenje uz 24-satni nadzor. Sledećeg jutra su joj ponovo proverili jetru i pluća.

- Imala sam vere. Da se Salivan nije rodio kad jeste, pocepala bi mi se jetra i iskrvarila bih, mogla sam pretrpeti srčani udar, moždani udar, krvarenje mozga i zastoj bubrega. Imala sam sreću što se ništa od toga nije dogodilo. Moja posteljica je izašla baš u trenutku porođaja pa su uspeli da spreče veliko krvarenje. Do dan danas se pitam kako smo uspeli da izbegnemo toliko ludih stvari i preživimo – navela je Rejčel, dodajući da njena beba nije došla u opasnost i da je zahvalna zbog toga.

Rejčel veruje da je preživela uveliko zahvaljujući svom odbijanju da pusti svoje telo da odustane, preneo je Lovewhatmatters.com.

- Bila sam odlučna da zagrlim svoje bebe – zaključila je ona, dodajući da je materinstvo “najlepša frustrirajuća stvar” kroz koju je ikad prošla.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Blic)