Sem Firstenberg: Rad na akcionom filmu je kao rad na nemom filmu (1. deo)

Možda je baš sada, kada kada je i šire dostupan veoma zanimljivi i informativni dokumentarac In Search of the Last Action Hero, kucnuo pravi čas za razgovor sa nedavnim gostom Beograda. Sem Firstenberg nedavno je gostovao na ovdašnjem Festivalu srpskog filma fantastike. Podsećamo, reč je o znamenitom reditelju hit-filmova iz zlatnih dana VHS ere: Osveta nindže, Nindža III, Brejkdens 2, Američki nindža, Osvetnička sila, Američki nindža 2, Riverbend, Američki samuraj...

Da li ste tužni što se VHS era okončala i da li mislite da će ona, poput, recimo, vinila, ikada moći da se vrati u nekom obliku i obimu?

Lično nemam razloga da žalim što je nešto takvo nestalo, jer je ista ta VHS era za mene bila dobra – dala mi je priliku da stvaram. Bio sam pravi čovek u pravo vreme, i na pravom mestu, i VHS era mi je dala priliku da pravim filmove srednjeg budžeta tokom osamdesetih godina prošlog veka. To su bili filmovi budžeta od dva, dva i po, tri, četiri, čak i pet miliona dolara, što su bili izdašni uslovi da se napravi film pristojnog izgleda i sadržaja tokom osam sedmica snimanja. I sve to je trajalo gotovo petnaest godina. I završilo se samo od sebe. To je jedan zanimljiv period u istoriji Holivuda, period koji se dogodio, koji je trajao i koji se okončao, jer su veliki studiji preuzeli sve, procenivši da im je to dobra prilika da zarade novac i oni su krenuli da prave takve filmove. A što se tiče drugog dela vašeg pitanja, ne, ne mislim da će se VHS era, poput vinila, ikada vratiti na scenu.

A da li ima šanse da nam se u značajnijoj meri vrate filmovi koje odlikuje stil kakakav pamtimo iz akcionih filmova tog razdoblja VHS vladavine?

Ne, jer mislim da su današnji filmovi toliko spektakularni, tako divno snimljeni, specijalni efekti su očaravajući, a stil tih filmova je zasnovan više na video-igrama. Mislim da mlada publika danas više nije kadra da „kupi“ ideju i taj stil filmova iz osamdesetih, jer ti filmovi u poređenju sa današnjim spektaklima izgledaju prilično sirotinjski.

Da li je i vama zanimljiva činjenica da sada na bioskopskim repertoarima zapravo postoji samo jedan jedini uspešan akcioni serijal sa, nazovimo to tako, fizičkom akcijom, poslednjih godina – Džon Vik?

Teško je odrediti zašto je jedan žanr ili jedan tip ili jedan serijal postojano uspešan u bioskopima, ali, evo, ovde sa vama mogu da podelim jedno svoje viđenje tamošnjeg stanja stvari – Holivud danas ne vode kreativci ili kreativni producenti, već ljudi sa Vol Strita. Njima je, naravno, prvenstveno novac na umu, i oni su nekako izumili formulu kako da zarade ogroman novac – kao, na primer, u slučaju serijala Osvetnici. I oni onda samo iznova i iznova vrte istu tu formulu, jer su ubeđeni da će im to doneti novac, te nisu spremni da riskiraju. S druge strane, oni uporno prave rimejk za rimejkom, čini se da ni ne mogu da se zaustave na tom putu, jer, budući da nisu kreativne prirode, boje se da se oprobaju u nečemu drugačijem. I ta pomenuta formula predstavlja suštinu i svojevrsnu zlatnu žilu filmskog biznisa u Holivudu ovih poslednjih nekoliko godina.

A da li su, sa Vaše tačke gledište i na uzorku Vaše saradnje sa njima na hitovima koje ste u to vreme zajedno stvorili i proizveli, Joram Globus i Menahem Golan bili kreativni producenti?

Oni su bili dinamični dvojac, a, uz to, i rođaci, i jedan od nih je bio kreativac, dok je drugi bio onaj koji stvara i donosi novac. Golan je bio reditelj, pripovedač, režirao je filmove, pisao scenarija, i obožavao je pripovedanje, i zaista je voleo da se anagažuje u tom procesu pripovedanja priče tokom rada na nekom od filmova. A njegov rođak, Joram Globus, bio je čovek finansija. Njega je zanimalo prikupljanje novca, kao i distribucija gotovih filmova, prodaja filmova, i to je bila dobra formula, jer njih dvojica su zaista odlično sarađivali.

Da li ste imali dovoljno kreativne kontrole nad filmovima koje ste uradili za njih i sa njima?

Konačni vid kreativne kontrole uvek je bio u rukama Menahema Golana. Ali tokom pripreme i samog rada on mi je uvek davao potpuno odrešene ruke, i kada bi mi on dao početne smernice, kada bi mi ukazao na to šta on tu želi da uradimo, ja ga više ne bih ni video, niti bih se čuo sa njim sve do same završne faze montaže. A zanimljivo je, eto, to što je tokom montaže voleo da tu i tamo pogleda snimljeni materijal, ali uz muziku – rekao bi mi: „Seme, možeš li da mi prikažeš nekoliko scena, ali obavezno dodajte muziku...“, jer nikako nije voleo da gleda filmski materijal bez muzike. Naravno, on bi uvek pogledao i odobrio završnu montažu filmu, ali ja sam uvek bio uveren da imam potpuno odrešene ruke da radim ono što mi je volja. Nikada me nije gnjavio, iako je bio veoma angažovan i veoma vezan za filmove koje je producirao. Doduše, iz nekog razloga bio je veoma emotivno vezan za film Brejkdens 2, često smo se čuli, iz sedmice u sedmice tokom snimanja i rada na tom filmu, ali, osim toga, nikada me nije kontrolisao i pratio tokom snimanja svih tih naših zajedničkih filmova.

A da li ste bili zbunjeni pravcem kojim je krenula vaša karijera na samom početku?

Da, prilično. Nisam ušao u svet filma sa idejom da ću biti reditelj tih ljutih akcijaša, naprotiv. Što ne znači da nisam voleo akcione filmove, posebno tokom svog odrastanja, veoma sam voleo vesterne, filmove o Džejmsu Bondu, kriminalističke filmove, ali, eto, nisam pogledao nijedan kung fu film pre nego što sam počeo da snimam akciona ostvarenja. Dakle, nije bila moja namera da postanem reditelj tog tipa – video sam sebe kao reditelja društveno angažovanih drama, i takav je i bio prvi film koji sam režirao (One More Chance). Iz nekog razloga, ispostavilo se da imam dara da snimim i sastavim i akcioni film. A šansa za tako nešto mi se ukazala već na drugom filmu. Producentska kuća me je angažovala, ponudila mi je da uradim upravo akcioni film. Nisam mrzeo akcione filmove ni tada, a brzo sam uvideo da imam priliku da radim na zanimljivom materijalu, jer deo rada na akcionom segmentu akcionog filma je dosta nalik nemom filmu, to je film u svom čistom vidu, tu pripovedate priču bez reči, i to mi se odmah izrazito dopalo. I to mi je kasnije predstavljalo snažan izazov – kako unutar filma ispričati, stvoriti mini-film u kome imate početak, sredinu i kraj, a da se ne izgovori nijedna reč. Zapravo, i nisam bio zbunjen, jer sam skočio u tu vodu i odmah zaplivao, poput ribe.

Ima li ipak nekakvog žala zbog filmova koje ipak niste stigli da napravite?

Jedino žalim što nisam uskočio u svet studijskog filma, što bi bio naredni stepenik, gde bih umesto filmova sa budžetom od četiri miliona pravio filmove od četrdeset miliona. Mislim da bih se tu dobro snašao, jer ja naprosto volim velike scene. U filmu Brejkdens 2 imao sam scenu sa četiri hiljade statista, u "Osvetničkoj sili" imao sam baš velike scene, a ja sam uvek želeo da ih učinim još većim. Nisam želeo da radim sa pet, već sa dvadeset kaskadera. I osećao sam da bih se dobro pokazao i u slučaju visokobudžetskih filmova, ne nužno filmova sa mnogo specijalnih efekata, ali velikih akcionih filmova, poput filmova o Bondu. Neka to bude uzorak. Da bih bio u poziciji da to radim, morao bih da stavim tačku na svoju karijeru u svetu niskobudžetskih ostvarenja, i da onda možda radim jedan film na svakih šest filmova, a ja sam tada radio film godišnje.

Bonus video: