teško joj
KAKAV UŽAS, NAKON 23 GODINE UŽIVANCIJE U TAKSIJU, MORALA SAM DA SE VRATIM U GSP! Ispovest SRPSKE političarke
Branka se u javnosti se predstavlja kao i lingvista i astrolog, a zato je često i na meti kritike
Poslanica Dosta je bilo u Skupštini Srbije Branka Stamenković, objavila je ranije blog, koji je i danas veoma aktuelan, kako zbog komentara koji i dalje stižu, tako i zbog stvari koje je rešila da iznese u javnost.
Naime, ona je pisala o finansijskoj krizi, ali i o nestajanju života na koji je navikla u blogu koji je pisala 2015. godine pod nadimkom, "Krugolina Borup".
Ona je u blogu osvrnula na novčanu krizu u koju je upala i koja je dostigla tolike mere, da je počela da se "zajmi", ali i na second-hend šopove koje je počela da posećuje. Takođe je pisala o tome koliko joj je teško palo da se "prebaci" iz automobila u gradski autobus napominjući da se od tačke A do tačke B bar jednom zaplače.
Podsećamo, Branka se u javnosti predstavlja kao i lingvista i astrolog, a zato je često i na meti kritike.
Njen blog vam prenosimo u celosti:
- Nakon decenije ličnog blagostanja i lepog života upadnem u strašnu finansijsku krizu. Čovek koji me je razmazio mi se ozbiljno razboli, ne može više da radi. Njegova ga država Danska zbrine kao najmilijeg, ali za mene ne pretiče. Rezonuje: imam si ja svoju državu, valjda, da o meni brine.
Jurcam ko muva bez glave na relaciji Beograd-Kopenhagen, spavam po danskim bolnicama gde me sestre švercuju kad god ima prazan krevet i proučavam njihov zdravstveni sistem iznutra, iz prve ruke. I svaka im je sestra divna. Možemo da pričamo o gradacijama na liniji divna-divnija-najdivnija, ali za nadžak-babe našeg tipa nisu čuli. A doktori ko doktori... viđamo ih povremeno. Snaga danskog zdravstvenog sistema - a valjda i svakog drugog jakog sistema - jesu medicinske sestre. Pacijenti, takođe, ko pacijenti. Kad ih sretnem na puš pauzi u dvorištu - ogovaraju doktore i sestre i kukaju kako im zdravstveni sistem ništa ne valja. Nemaju s čim da uporede, nesrećnici. Blaženo je neznanje.
I tako iz meseca u mesec počnem finansijski da tonem sve dublje i dublje. Počnem prvo da kasnim s uplatom rente, al' me gazde istrpe nekako - šta će drugo? Pa naleti neki posao, odradim, nadoknadim zaostatak, zajmim, presipam iz šupljeg u prazno i uglavnom uspevam da platim i struju i telefon. (Ali, kad mi dođe onaj Infostan - oćuseubijem! Crko dabogda!) Pređem na jeftiniji internet paket. Prestanem da bacam 'leba. Krenem da uključujem veš-mašinu posle ponoći. Počnem da gasim svetla po kući ko blesava. Počnem da krpim odeću, a obuću nosim kod obućara. Otkrijem second-hand šopove. Dečije troškove prebacim na oca mu, blagosloven da je.
Sve to i nekako, ali najdublju krizu i svako slovo one stare narodne "Dabogda imao pa nemao" doživim kada shvatim da posle 23 godine uživancije u kolima i taksijima moram da se vratim u javni prevoz. Od momenta u kome izađem iz kuće do momenta u kome autobusom stignem gde sam krenula - zaplačem se bar jednom.
Pa n'umem da potrefim liniju. Sve izmenjali od 1992. godine naovamo. Visinske pripreme pred izlazak iz kuće. Odem na sajt GSP-a, proučavam onu njihovu mapu, al' n'umem da zapamtim. Svaki put moram da je gledam ispočetka.
Pa n'umem te kartice i validatore nikako d'ukapiram. Rešim da - za početak - kupujem kartu kod vozača, sve se tešeći da kriza neće potrajati i da ću čim prije opet moći na taksi. Dosta su mi jedan par cipela i jedna tašna, ne treba mi više. Samo da mogu opet u taksi.
I onda počne da mi se dešava ono o čemu, u stvari, hoću da pišem.
Nakon samo nedelju dana vožnje GSP-om shvatim da je kupovina karte kod vozača jeftinija varijanta gradskog prevoza od tih nekih pretplata i validatora. Na prvi pogled - ne bi čovek rek'o. S validatorima - vožnja je 90 dinara; kod vozača - 150 dinara. Očigledno je karta kod vozača skuplja, ne? Jes', al' u Danskoj. Kod nas matematika ide ovako:
U ponedeljak sam se vozila tri puta - platila sam jednu kartu.
U utorak sam se vozila dva puta - platila sam dve karte.
U sredu sam se vozila dva puta, platila sam jednu kartu.
U četvrtak sam se vozila dva puta, nisam platila nijednu kartu.
U petak sam se vozila dva puta - platila sam jednu kartu.
Jedanaest vožnji - pet karata. Umesto da sam validatoru dala 990,00 dinara, vozači su mi uzeli 750,00 dinara. Ušteda od oko 25%. Malo li je na ovu skupoću?
Odmah da se razumemo: NISAM SE ŠVERCOVALA!!! Apsolutno svaki put kad uđem u vozilo ja u ruci imam 150,00 dinara SITNO - pripremljeno za kartu. Ali, neće čovek da uzme. Kao, ne radi štampač, ovo-ono, trte-mrte.
Nije mi uopšte bilo jasno. Hoću da im dam pare - oni neće da ih uzmu. Kukaju da firma nema pare, a neće da uzmu pare. Pa sam prvo mislila da ih mrzi da se time bakću i da zato neće da mi uzmu pare, pošto njima ni iz džepa ni u džep, svakog prvog plata, šta ih briga - pa sam se nervirala kako nemaju osećaj za tu firmu u kojoj rade? Onda juče slučajno upoznam čoveka koji je radio u GSP-u koji mi kaže da vozači čak imaju procenat od svake prodate karte. Moja teorija "ni iz džepa ni u džep " padne u vodu i tek onda mi ništa nije bilo jasno.
Od juče, pak, imam novu tezu.
Juče mi se desi da uđem u autobus i s osmehom na licu vozaču predam sitnih 150,00 dinara uz ljubazno "Jednu kartu, molim Vas". On uzme onih 150,00 dinara od mene, drži ih u ruci, zagleda, pa digne pogled i s osmehom mi kaže: "A dokle idete?" Kažem ja dokle idem, a on tada počne meni da pruža nazad tih 150,00 dinara i uz značajan osmeh kaže: "Nemam sitno." Pa podigne obrvu i doda: "Budite tu negde blizu."
Sednem odmah iza njega da može da me vidi u ogledalu, i mislim se: šta sad ovo bi? Da mi se ne nabacuje? Ma jok, on na mene ni ne gleda - priča s nekim svojim prijateljem. To me opseti da sam žena u godinama i da su male šanse da mi se iko nabacuje, te mi i ta teorija padne u vodu.
Onda mi se prilikom povratne vožnje desi potpuno ista stvar. Osmeh / "Dokle idete?" / "Budite tu negde blizu." Pa jutros - opet, treći put.
I sad sam ja mrtva ubeđena da vozači brinu o meni.
Ono: kao što država Danska brine o mom čoveku, tako vozači GSP-a brinu o meni. I ne samo o meni - uverena sam. Nemoguće je da se ovo samo meni dešava. I uverena sam da brinu zato što nemamo državu koja će da brine, pa smo navikli da brinemo jedni o drugima. I on je u nekom čabru, kao i ja što sam - i sigurno neko negde i o njemu brine na sličan način. Meni, u ovoj situaciji u koju sam upala, odjednom tih ušteđenih 150,00 dinara deluju k'o kuća! Sigurno i njemu neko negde štedi nekih 150,00 dinara koji su njemu kao neka kuća.
I znam da se sve ovo, u stvari, svodi na "Šta je starije, kokoška ili jaje?", pošto - u teoriji bar - kad ne bismo na ovakav način jedni o drugima brinuli, možda bi država imala čime da o nama brine. Ali, od teorije do prakse - mnogo dug put. Evo nas na njemu već 25 godina i još oni koji vodiše i vode državu nisu uspeli da nas uvere da bi bili u stanju da brinu o nama ako bismo samo prestali na ovaj način da brinemo jedni o drugima. Mrtvi smo uvereni da ti što vodiše i vode državu mogu da brinu samo o sebi.
I dok je tako - dotle nam nema druge do da ovako jedni od drugima brinemo, ili nas neće biti.
I dok je tako - blagosloveni da su vozači GSP-a koji brinu o meni.
PS: Ako neko ima da mi nabaci neki prevodilački posao, javite se. Da platim vražji Infostan, crko dabogda!
Bonus video:
(Espreso.co.rs)