VIKTOR KIŠ: Ideja za moje imenovanje potekla je od Marine Abramović (GLASANJE)

Nije se skoro desilo da neko imenovanje u kulturi izazove toliku buru kao što je to slučaj sa postavljenjem Viktora Kiša na mesto vršioca dužnosti direktora Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Od trenutka objave te vesti počele su da se nižu reakcije stručne javnosti (učesnici konkursa, stručni tim MSU, predsednik UO Nikola Šuica, AIKA, NK ICOM Srbija, NKSS, DIUS), a zamerke su se najpre ticale sleda koraka njegovog dolaska na to mesto. Podsetimo, Kiš je od Slobodana Nakarade, dosadašnjeg vršioca dužnosti, preuzeo upravljanje muzejom pre nekoliko dana i na tu poziciju došao je odlukom vlade od 30. januara i na predlog Ministarstva kulture i informisanja od 27. januara, ali mimo održanog javnog konkursa, koji je započet još u januaru prošle godine i okončan u martu, takođe prošle godine. Tada je Ministarstvo kulture i informisanja u Vladu Srbije poslalo predlog da novi direktor bude Vladislav Šćepanović, jedan od četiri učesnika na konkursu (Branislav Dimitrijević, Zoran Erić i Slobodan Nakarada).

Od tada pa do Kišovog imenovanja ni članovi UO i ni učesnici konkursa, kako kažu, nisu zvanično obavešteni ni o rezultatima konkursa niti da je on poništen, a ni do medija nije došla bilo kakva zvanična informacija o njegovoj sudbini. Kiš (1973), koji je završio Fakultet primenjenih umetnosti, odsek keramika i jedan je od pokretača umetničkog festivala „Devet”, po kojem je publici i najpoznatiji mimo svog skulptorskog rada, u svom prvom intervjuu za „Politiku” kaže da su kritike za njega u drugom planu i da je na to odavno navikao.

„Odrastao sam kao buntovnik i smučilo mi se politizovanje svega sa obe strane. Gde god se okreneš samo kritika, utemeljena ili ne svejedno, jer to je na kraju uzaludno trošenje energije ako se ne postižu nikakvi ciljevi. Ako se ne radi. Ako se ne stvara. Ne pada mi na pamet da trošim svoju dragocenu energiju i da glumim dedice sa balkona ’Mapet šoua’ jer na kraju krajeva i taj balkon postoji zbog bine ispred. Politika me ne interesuje i to se nikada neće promeniti. Prepoznat sam kao nezavisna ličnost, a ne kao marioneta, kako to neki sad misle. Ponosan sam na hiljade ljudi koji su me podržavali svih ovih godina i samo za njih imam poruku – ljudi, kolege, umetnici, daću sve od sebe da naša savremena umetnost bude vidljiva i podržana u društvu. Pa neka onda publika bira. Super mi je što su ljudi počeli da se obračunavaju sa mnom, a da me pre toga niko nije pitao šta je moja ideja, moj plan, moja vizija za ovu instituciju”, naglašava Kiš.

Kada sam vas u prvom našem razgovoru pitala zašto se niste javili na konkurs rekli ste mi da niste znali da je postojao. Mnogima to vaše objašnjenje ne deluje uverljivo, imate li neki komentar na to?

Imao sam svoj svet i svoja kulturna dešavanja i trudio se da se izolujem od dnevnopolitičkih situacija, vizionara prošlosti, okamenjenih pokretača. Nisam se gurao na javnu scenu. Moja svest je zaista donedavno bila samo u mom dvorištu. I sam sam bio zapanjen kad mi je pružena prilika da svojim radom, talentom i ugledom među mladim generacijama doprinesem i van svog dvorišta.

Ko je sa vama stupio u kontakt zarad razgovora o eventualnom postavljenju, od koga je potekla inicijativa i zašto ste odlučili da ponudu prihvatite? Smeta li vam to što vas neki od onih za koje je vaše imenovanje sporno dovode u vezu sa Savetom za kreativne industrije, savetodavnim telom za oblast kulture predsednice vlade Ane Brnabić?

Ministar kulture me je predložio, ali mislim da je neka vrsta ideje ili informacije o meni krenula od Marine Abramović i to nakon što je, pre dve godine, posetila „Ciglanu”. Upravo je Marinina izložba „Čistač” i postavila, da ne kažem, nametnula nove standarde muzejima u Srbiji. To se dešavalo i ranije, recimo, kada je italijanski ambasador Đuzepe Manco, a sada moj prijatelj, svojevremeno tadašnjem ministru kulture Ivanu Tasovcu skrenuo pažnju na moj rad. Znam da su me u političkim krugovima često pominjali. Prihvatio sam poziv jer mi se nikada nije dopadalo kako javne institucije kulture deluju u zatvorenim krugovima i nesvesno otuđuju publiku od umetnosti i umetnika, te sam sada video šansu da se to promeni. Ne kajem se zbog tog izbora.

I pre nego što ste preuzeli novu dužnost susreli ste se sa pomenutim negativnim komentarima u kojima se, između ostalog, ukazuje i na muzeološke standarde i međunarodne preporuke koje nisu poštovane prilikom vašeg izbora, a zameraju vam i da nemate iskustvo rukovođenja institucijom muzejskog kapaciteta. Da li smatrate da su kritike opravdane?

Da je veliki i ozbiljan izazov – jeste. Nekako sam siguran u sebe. Moje je da ih razuverim što, imajući u vidu početne pozicije, neće biti mnogo lako ali sam sigurniji u sebe nego u njih.

U međuvremenu je i Nikola Šuica, predsednik UO muzeja, podneo ostavku i napustio to telo. Kako gledate na to?

To je njegovo pravo. Kao što rekoh, institucionalni način rada UO se razlikuje od rada takvog tela na kakav sam ja navikao u vaninstitucionalnom sektoru. Sigurno postoji razlog za njegovo povlačenje. Ne bih ovaj put davao drugi komentar, jer ga realno nemam.

Suočavate se i sa otporom kolektiva, odnosno stručnog muzejskog tima. Mislite li da to može da bude prepreka za uspešnu saradnju?

Nije mi bilo svejedno prethodnih dana u odnosu sa njima, ali sam se trudio i vrlo lično, mogu čak reći i intimno, predstavio na sastanku svim šefovima odeljenja. I mislim da oni to prepoznaju. Nisam shvatao u početku njihov strah od stranog tela. Ovaj muzej ima vrhunske stručnjake na svim poljima, došao sam u njihovu kuću i ne pada mi na pamet da izvrćem stvari. Razgovarali smo otvoreno i iskreno i sada svi treba da upotrebimo svoje veštine kako bismo što bolje uradili posao koji je pred nama. Svi njihovi strahovi su meni razumljivo opravdani, a na meni je da što kraće živimo u strahu.

Izrazili ste i nameru da popularizujete umetnost, umetnika i njegov rad i dodali da će najveći izazov za vas i vaš tim biti motivacija „gerilske” publike da dolazi u MSU. Kako planirate to da ostvarite?

Kada pričamo o „gerili” ne govorimo o metodi nečijeg rada, već o sirovoj i nebrušenoj, pokretačkoj snazi nekih novih mladih umetnika i njihove publike. Njima su, nažalost, vrata institucija neretko zatvorena. A zašto smo svi tako gadljivi na gerilu? Umetnost mora biti dostupna svima, posebno mladima. U svakom slučaju, o konkretnim planovima ne želim da izlazim u javnost pre konsultacija sa svim članovima stručnog tima muzeja. Postoje zakoni i procedure, radićemo samo u okviru njih.

Rekli ste da ćete iskustva organizacije festivala „Devet” pokušati da iskoristite zarad unapređenja rada muzeja. Šta se to može primeniti iz tog domena vašeg dosadašnjeg iskustva a kada je reč o instituciji kao što je muzej?

U samom vašem pitanju oseća se doza strahopoštovanja prema instituciji kao što je muzej. To nije slučaj samo kod vas, već i kod većine ljudi. Mislim da je umetnost duhovna zabava, kreativni vrtlog izmešanih strasti, potreba, uživanje… Tu nema mesta za strahopoštovanje. Voleo bih da ni ne mora da se ide u muzej. Već da muzej bude ceo grad. Ne brinite – neću ga zapaliti.

Najava izložbe dela Vlade Veličkovića, koji je preminuo pre skoro pola godine, obradovala je publiku, posebno njegove poštovaoce. Kada bi mogli da očekujemo realizaciju te postavke?

Nikada nisam voleo kada zbog smrti neki umetnik dobije najviše pažnje. Ali to je u jednu ruku i normalno. Ova izložba mora biti organizovana u tesnoj saradnji sa njegovim sinom Vukom Vidorom. Trudićemo se da prevaziđemo standarde koje je retrospektivna izložba Veličkovića postavila u Francuskoj, jer je ovo ipak bila njegova kuća. O detaljima, nakon konsultacija sa stručnim, pravnim i finansijskim timom.

Bonus video:

espreso.co.rs/politika.rs