RADIJE BISMO DA UMREMO U KUĆI, NEGO U KARANTINU: Jeziva ISPOVEST otkriva kako se zaista tretiraju bolesni u VUHANU

Venjun Vang je stanovnica Vuhana, kineskog grada u epicentru smrtonosne epidemije koronavirusa.

Vang, 33-godišnja domaćica, i njena porodica ostali su u gradu otkako je 23. januara sve zatvoreno. Od tada virus je zarazio više od 20.000 ljudi širom sveta, što je dovelo do najmanje 427 smrtnih slučajeva.

U retkom intervjuu iz unutrašnjosti Vuhana, Vang je ispričala za BBC o svojoj borbi za opstanak.

Prenosimo u celosti:

Od izbijanja koronavirusa moj ujak je već preminuo, moj otac je kritično bolestan, a moja mama i tetka su počele da pokazuju neke simptome.

CT pregledi pokazuju da su im pluća zaražena. I moj brat kašlje, i ima problema sa disanjem. Moj otac ima visoku temperaturu. Temperatura mu je juče bila 39,3 C (102F) i neprestano kašlja i ima problema sa disanjem.

Kod kuće smo dobili aparat za kiseonik i on se oslanja na tu mašinu dvadeset i četiri sedam.

Trenutno uzima i kineske i zapadnjačke lekove. Nema bolnice u koju može da ode jer njegov slučaj nije potvrđen zbog nedostatka kompleta za testiranje. Moja mama i tetka idu u bolnicu svaki dan u nadi da ću dobiti krevet za oca uprkos njihovoj zdravstvenoj situaciji. Ali nijedna bolnica ih neće uzeti.

U Vuhanu postoji mnogo karantinskih pultova za smeštaj pacijenata koji imaju neznatne simptome ili su još uvek u inkubacijskom periodu. Zgrade su dosta proste. Ali za ljude koji su kritično bolesni poput mog oca, nema kreveta za njih.

Moj stric je u stvari umro u jednoj od karantinskih pultova jer ne postoje medicinske ustanove za ljude sa teškim simptomima. Zaista se nadam da moj otac može dobiti neki pravilan tretman, ali trenutno niko nije u kontaktu s nama niti nam pomaže. Nekoliko puta sam kontaktirala sa radnicima u pultovima, ali odgovor koji sam dobila je da nema šanse da dobijemo krevet u bolnici.

Mislili smo da je karanttin u koji su moj otac i stric otišli ​​u bolnica na početku, ali ispostavilo se da je hotel. Nije bilo medicinske sestre ili lekara i nije bilo grejača. Otišli ​​su popodne, a tamošnje osoblje poslužilo im je hladnu večeru. Moj stric je tada bio jako bolestan, sa teškim respiratornim simptomima i počeo je gubiti svest. Nijedan doktor nije došao da ga leči. On i moj otac ostali su u odvojenim prostorijama, a kada ga je tata otišao u 06:30 ujutro, već je preminuo.

Nove bolnice koje se grade namenjene su ljudima koji su u ovom trenutku već u drugim bolnicama. Prebaciće ih na nove.

Ali za ljude poput nas, sada ne možemo ni da dobijemo krevet, a kamoli da ga nabavimo u novim bolnicama.

Ako sledimo vladine smernice, jedino mesto na koje sada možemo ići su ti karantinski pultovi. Ali ako bismo otišli, ono što se dogodilo s mojim ujakom dogodilo bi se i s tatom. Pa bismo radije umrli kod kuće.

Mnogo je porodica poput nas, a sve se suočavaju sa istim poteškoćama. Oca mog prijatelja je čak i odbilo osoblje u karantinskim mestima jer je imao visoku temperaturu.

Resursi su ograničeni, ali je zaražena populacija ogromna. Bojimo se, ne znamo šta će se dalje dešavati.

Ono što želim reći je da sam znala da će 23. januara grad zatvoriti, definitivno bih izvela čitavu porodicu, jer ovde nema pomoći. Da smo negde drugde, možda postoji nada. Ne znam da li su ljudi poput nas, koji su slušali vladu i boravili u Vuhanu, doneli pravu odluku ili ne.

Ali mislim da je smrt mog ujaka odgovorila na to pitanje.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/BBC)