SRBIJOM JE HARAO VIRUS 100 PUTA GORI OD KORONE Doktor Živko se probudio uz bolest od koje je umiralo 90 posto ljudi

Drugog septembra 1967. godine doktor Živko Stefanović probudio se s visokom temperaturom. Nije znao, ali dok je spavao u njemu je nešto strašno počelo da se budi. Kada se malaksao probudio, primetio je osip na koži, drhtavicu i jaku dijareju. Bili su to prvi simptomi virusa dželata, Marburg hemoragijske groznice, najopasnijeg virusa na planeti zemlji.

Svet danas drhti pred koronavirusom čija se stopa smrtnosti trenutno procenjuje na oko dva odsto, a tog jutra u Beogradu probudio se virus opasniji od ebole, čija smrtnost iznosi i do 90 odsto.

Dok se stanje našeg doktora rapidno pogoršavalo telefon mu je zazvonio. Bile su to njegove kolege.

Naučnici iz Frankfurta hitno su zvali laboratoriju Instituta „Torlak“ u Beogradu. Virus koji tada još uvek nije imao ime – dobio je prve žrtve. Nekoliko stručnjaka s instituta u nemačkim gradovima Marburg i Frankfurt dobili su iste simptome kao doktor Stefanović. Do tada nepoznati virus nekoliko njih je već pokosio. Samo početni simptomi Marburg virusa gori su od poodmaklih stadijuma mnogih bolesti.

Pacijent bi prvo dobio visoku temperaturu praćenu karakterističnim osipom na stomaku, grudima i leđima. Usledila bi nezaustavljiva dijareja, upala pankreasa, drastičan gubitak telesne mase, otkazivanje jetre, šok, teško krvarenje iz nosa, desni i genitalija, delirijum i kolaps vitalnih organa. Uskoro će našem doktoru, ali i svetu postati jasne razmere užasa pred kojim se našao. Otkriveno je kako se zarazio.

Stefanović je tada imao 44 godine i radio je na spravljanju vakcine za dečju paralizu. U tu svrhu je Institut „Torlak“, baš kao i nemački instituti u Frankfurtu i Marburgu, naručio zelene majmune iz Ugande. Kada su majmuni počeli da umiru, doktor Stefanović je uradio obdukciju.

- Možda sam, kada sam skidao rukavice posle obavljenog posla, noktom zagrebao kožu. Tom prilikom kap krvi s rukavice došla je u dodir s mojom ogrebotinom. Kasnije sam majmunsku krv nesvesno utrljao - pričao je kasnije te godine dr Stefanović.

Našeg doktora čekala je najgora noćna mora svakog epidemiologa. Ne samo što je među prvima zaražen nepoznatom bolešću, ne znajući koliko je opasan virus koji još nije imao ni ime – doktor je nehotice zarazio svoju ženu.

Kako je tada pisao „Blic“ dva - tri dana posle prvih simptoma, a po nalogu infektologa dr Koste Todorovića, dr Stefanović je upućen na Infektivnu kliniku, gde je celo jedno odeljenje ispražnjeno, kako ne bi dolazio u kontakt sa drugim pacijentima. Osam dana kasnije na odeljenju mu se pridružila i supruga Radmila, koja je u međuvremenu takođe obolela.

Njeno stanje, srećom nije bilo tako teško, ali je način na koji se zarazila bio banalan. Ona je, naime, još dok joj muž nije prebačen u bolnicu, ne znajući kakvoj se opasnosti izlaže, golim prstima nosila tufer, kojim je prethodno obrisana igla kojom je njenom suprugu vađena krv za analize.

- Tih se dana ne sećam toliko dobro. Imao sam 13 godina i odveli su me kod bake. Znam samo da je tata, kada se posle skoro mesec dana vratio kući, bio bukvalo prepolovljen - seća se danas Živkov i Radmilin sin dr Dejan Stefanović, koji je i sam postao lekar.

Stanje doktora Stefanovića bilo je neizvesno sve do kraja septembra, kada su konačno uočeni prvi znaci poboljšanja. Dobrim delom to je bila posledica i toga što su primili plazmu rekonvalescenata iz Nemačke, koji su takođe bili inficirani ovim virusom, a koju su u Beograd doneli nemački lekari iz Frankfurta.

Oporavak Stefanovića trajao je potom dugo. Na Torlaku su ga posle ovog događaja zvali “doktor neuništivi”. A kako su ovaj virus još krstili i “majmunska bolest”, jer su ovi primati bili prenosioci, od jednog kolege koji je došao da ga poseti, prema sećanju dr Dejana Stefanovića, dobio punu veliku kesu banana.

Virus je te godine zarazio 31 osobu. Od zaraze je umrlo 7 osoba. U Marburgu i Beogradu, kao i u Frankfurtu, bolešću su bile zahvaćene osobe koje su u laboratorijama radile na identifikaciji Marburg virusa. Ova opasna zaraza od tada je imala nekoliko zabeleženih epidemija u Ugandi, Keniji, Angoli i Kongu, a prosečna smrtnost iznosi 50 odsto, dok je u nekim slučajevima i 90 odsto.

Brzom reakcijom kolega i uz velike napore nauke srpski doktor i njegova žena su preživeli, a Beograd je, uprkos svakoj verovatnoći, uz Frankfurt i Marburg postao prva prestonica u kojoj je zabeležen slučaj najopasnijeg virusa na svetu.

Zanimljivo je koliko brzo zaboravljamo.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Blic)