SVOJIM OČIMA SAM GLEDALA KAKO MI NACISTI UBIJAJU MAJKU: Hana je preživela HOLOKAUST, ovo je njena POTRESNA ISPOVEST

Na stepenicama seoske kuće usred ledene poljske zime šestogodišnja Hana “u trenutku je odrasla”. Njena voljena majka Haja hladnokrvno je ubijena pred njenim očima, kao jedna od šest miliona jevrejskih žrtava ubilačkog režima Adolfa Hitlera.

Hana i njen otac Adam jedini su članovi porodice koji su preživeli genocid u Drugom svetskom ratu. Posle toga Hana je počela život iznova u Engleskoj, ali se vratila u Poljsku povodom obeležavanja godišnjice Holokausta.

Danas, u osamdeset drugoj godini, Hana Luis ispričala je za britanski “Metro” svoju tragičnu životnu priču.

Hana je bila jedino dete Adama i Haje, ali je živela okružena članovima šire porodice, među kojima su bili stric Šulka i “obožavani” brat od strica Šlomo, obojica gluvonemi. Bilo je to srećno detinjstvo, sve dok nije izbio rat, a Nemci okupirali Poljsku.

Hanin deda Jankel čuo je za logore u drugim krajevima zemlje i govorio je da treba da odu iz sela Vlodave, ali mu je supruga rekla da je "priziva zlo" i ostali su.

Počev od 1941. Nemci su sakupljali Jevreje u Vlodavi i slali ih ili u obližnji koncentracioni logor Sobibor, ili u radne logore. Sledeće godine Hana i njena porodica su naterani na marš u radni logor u Adampolu.

- Dali su nam sat vremena da se spakujemo. Sećam se da se otac bojao da deda neće izdržati put. Našao je baštenska kolica kako bi ga vozio u njima i tako je barem taj put preživeo - seća se Hana.

Stigli su u neku zabit, okruženu šumom i poljima.

- Strica Šulku su odmah odveli i više ga nikad nisam videla. Videli su da ima problema i odmah su ga likvidirali - kaže Hana.

Dedu su poslali kao radnu snagu ozloglašenim operativnim grupama, koje su bile zadužene za pogubljenja, ali nekako je uspeo da pobegne i pridružio se partizanima.

Hana je godinu dana radila u Adampolu zajedno sa Šlomom i majkom, koja je radila u kući seoskog starešne, na čijoj je zemlji podignut logor. Hana je prala stepenice, brinula o povrću, hranila živinu, donosila vodu.

- Kad sam bila uz majku, sve je bilo u redu. Imala sam majku i Šloma, koji mi je bio kao rođeni brat. Obožavala sam ga. Mislim da sam stvarno shvatila šta je rat kada sam njega izgubila - seća se Hana.

Jednog dana, deca su bila sama i Hana je čula operativne grupe kako na konjima stižu u selo. Pošto je Šlomo bio gluvonem, zgrabila ga je za ruku i otrčali su obližnji ambar da se sakriju. Boreći se sa suzama, Hana kaže:

- Bacila sam se u seno, ali njega nije bilo. Čula sam naciste ispred ambara i nisam znala šta da radim. Nisam mogla da ga pozovem, jer je bio gluv - kaže ona.

Kroz rupu u senu videla je da su kundacima razvalili vrata i uhvatili dečačića, koji se sakrio iza njih.

- Podigli su ga za okovratnik. Nije čak imao glasa da protestuje. Samo je mlatarao nogama i posle toga ga više nikad nisam videla.

U zimu 1944. Hana, koju su kod kuće zvali Henečka, teško se razbolela od tifusa. Starešina sela primio je Hanu i Haju na jednu noć kako bi se dete ogrejalo. Sutradan ujutro čuli su nacističke operativne grupe: džipovi, izvikivanje naređenja, psi koji laju.

- Odjednom su počeli da lupaju na vrata. Majka je klekla i uzela me u naručje. Zagrlila me je, poljubila, a zatim mirno otvorila vrata, izašla i zatvorila vrata za sobom - seća se Hana.

Devojčica je čula dreku i rešila da izađe i vidi šta je s majkom.

- Stajala sam na betonskim stepenicama i bilo je tako hladno da je led posiveo. A onda sam ugledala majku. Bila je s grupom drugih ljudi, koje su odvedli do bunara sa koga sam uvek donosila vodu - kaže Hana.

Pokušala je da uhvati majčin pogled, ali je ona nijednom nije pogledala.

- Stajala sam i razmišljala da li da odem kod nje i uhvatim je za ruku, kao što sam toliko puta uradila. Iznenada se neko prodrao i počeli su da pucaju. Videla sam je kako pada i krv na zemlji. U tom trenutku sam odrasla - kaže Hana.

Nakon što je zaspala na senu u štali starešine sela, probudila ju je njegova mlada rođaka koja ju je pojila toplim mlekom.

Hana je ozdravila, vratila se u glavni logor, gde je sledećih par meseci bila bez ikog svog.

Posle oslobođenja logora 1945, iznureni i tužni logoraši izmileli su napolje i vratili se onome što je ostalo od njihovih domova.

Ljudi su odlazili u šume da pokupe bližnje koji su bili u logoru, pa se jednog dana pojavio i Hanin otac.

- Mršav, prljav, ali moj otac. Sigurno je danima hodao da me nađe. Uhvatio me je, uzeo u naručje. Smejao se i plakao. Grlio me je i bilo je divno.

Hana je 2018. dobila priznanje Red Britanskog carstva za rad u školama i na univerzetima, gde govori o genocidu nad Jevrejima u Drugom svetskom ratu.

Danas opominje da se nikada ne zaboravi Holokaust:

- Ljudi koji su seli s Hitlerom i napravili plan za uništavanje Jevreja bili su lekari, zubari, advokati, nastavnici, industrijalci. Nisu to uradili iz besa, već iz hladnokrvnosti. To nije bila borba za opstanak. Jevreji nisu bili u ratu - kaže Hana.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/metro.co.uk)