ISPOVEST JEDNE NARKOMANKE: Kako sam postala belo roblje i spavala sa beskućnicima DA BIH DOŠLA DO GRAMA TIHOG UBICE

Kako to obično biva, u pubertetu hormoni divljaju. Znam, nije to opravdanje za sve ovo što sledi u nastavku moje ispovesti, ali možda će priča nekome nekada biti poučna, a namenjena je svoj deci, tinejdžerima, ali roditeljima.

Evo kako se postaje narkoman, a mislite da to ne može da se desi vama.

I što bi Bora Čorba rekao, a tako je i počelo: "S dvanaes sam popušio prvu pljugu"... Sada kada vodim ovaj dnevnik i dok mi rukopis postaje jasniji i čitljivi, kada su prošle one najgore krize, mogu da vidim onu ogavnu sebe.

Na lečenju sam u jednoj ustanovi i prošlo je skoro deset meseci, a iza sebe imam staž narkomanke od 14 dugih i haotičnih godina.

Kada porodica nema kontrolu, kada pomislite da ste samostalni i dovoljno zreli i kada društvo mislite da fascinirate nekim suludim potezima, onda ste dobra meta uličnih dilera.

Propušila sam sa dvanaest, kako sam rekla, vrlo brzo ni opijanje alkoholom mi nije bilo strano, i dok sam se kroz školu teturajući vukla, mislila sam da sam baš cool, a nesvesna da me drugi gledaju s zgražavanjem. Oni su bili za mene beznadežni slučajevi i glupi štreberi.

Sa ostvarenim prosekom, na kraju osnovnog obrazovanja, nisam imala baš lepezu izbora srednje škole, pa sam se zadesila tamo gde je većina onih koji ne vole knjigu.

Tako je počelo, miris džointa širio se školskim dvorištem, a vrlo se brzo uvežeš sa ljudima koji ti ponude i nešto jače.

Heroin sam s početka ušmrkavala i smatrala sam narkomane koji se bodu žešćim budalama koje su sebi to dozvolile, a nisam bila svesna da već nakon prvog uzimanja postaješ zavisnik. I neka vas ne lažu da je drugačije.

Svaki put bi mi trebalo više doze i češće upotrebe. I eto mene na igli. Ubrizgavala sam heroin u venu, a osećaj koji mi je davao bila je iluzija i bežanje od same sebe. Sve više je prestajao da biva zadovoljstvo, on je postao potreba kako bih mogla funkcionisati.

Postala sam belo roblje, spavala sam sa dilerima, beskućnicima, mračnim silama, samo da bih došla do kojeg grama svog tihog ubice. Roditelji su me se odrekli, bežala sam od kuće, imala sam seks po javnim veceima, moje telo mi više nije ništa značilo...

Bila sam osoba bez identiteta, bez prijatelja, bila sam niko, bila sam narkoman!

Suočena s činjenicom da više nikome ne pripadam i da me niko neće, da nemam novac ni da se prehranim, da samo donosim nesreću, da ljudi beže od mene, došla sam na lečenje u jednu ustanovu za koju sam nekada od nekoga čula ko je bio zadnji trzaj dobronamernosti.

Priznala sam, ja sam bolesna, ja sam heroinski zavisnik. To je bio jedini ispravan korak da se otrgnem iz kandži propasti, ali i poslednja šansa da se spasim.

Sada sam na klinici za bolesti zavisnosti, osećam da je svo zlo iza mene, da sam počela da udišem kiseonik, osećam se slobodno, plaši me izlazak u svet i suočavanje s realnošću. Za koji mesec napustiću ovaj objekat, a za dalje ne znam ništa, osim da ću morati da se borim i suočavam sa sopstvenim duhovima prošlosti.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Alo.rs)