POSLEDNJA ISPOVEST POSLEDNJEG BEOGRADSKOG GOSPODINA: Boba Bojović upoznao je Rokfelera! (VIDEO)

Slobodan Boba Bojović (95) je bio svedok ne jedne, nego nekoliko epoha, na dva kontinenta, evropskom i američkom. Dečak odrastao na Topčideru svoje prve korake napravio je u komšiluku velikog Arčibalda Rajsa, u čijem će se dvorištu igrati kao dete. Ranu mladost pamtiće po političkim previranjima, ratovima, ali i duhu urbanog Beograda koji se tek rađao – prvim klubovima, žurkama, svirkama, druženju sa mladim kraljem Petrom, piše Serbiantimes.info.

Boba Bajović nas je pre dva meseca napustio, ali je za njim, kao svedočanstvo jednog vremena, ostao dokumentarni film iz tri dela koji je snimio njegov prijatelj, režiser Živojin Žika Petrović.

U trećem, poslednjem nastavku filma-ispovesti, čije delove ekskluzivno prenosimo, Boba govori o tome kako su ga sudbina, a pomalo i avanturistiički duh, odveli u Ameriku, u Čikago, u kome će provesti drugu polovinu svoga burnog, filmskog života. Pre toga, on se priseća prvih dana posle oslobođenja zemlje:

- Rat se završio a ja sam iz jedinice u kojoj sam bio premešten u komandu Grada Beograda, da budem pomoćnik ekonoma, što je bio vrlo dobar položaj. Najbolje od svega je bilo što sam dobijao cigarete, kojih tada nigde nije bilo. Jedina cigareta koja se proizvodila zvala se “Partizan”. I nije bilo pakovanja od 20 ,nego samo od 100. Svi su mi ih tražili, pogotovo Rusi. “Papiroške”, kako su ih oni zvali. A neki njihov kapetan je bio baš uporan. Ja sam tada imao strast, voleo sam revolvere i skupljao ih. Naročito mi se sviđao “walter PPQ”… I ja tom Rusu kažem: Donesi mi “walter” i daću ti cigarete. Kad sutradan, buka u hodniku. Pred mojim vratima kapetan, za njim idu dva ruska vojnika i nose sanduk pun pištolja. “Davaj papiroške!”, kaže, dok sam ja pokušavao da objasnim kako mi treba samo jedan pištolj.

Najtežih 48 sati u životu Boba je proveo u jednoj improvizovanoj ćeliji na obali Dunava. Razlog – nije hteo da se ošiša na nularicu, što je bila zapoved pretpostavljenog.

-Za komesara je došao jedan potporučnik koji me nije voleo od prvog dana, valjda zato što sam bio jedini školovan. Jednom mi kaže: “Moraš da se šišaš do glave!”. Ja sam odbio, a on me je kaznio – zatvorom. Mi nismo imali zatvor, ali je pored Dunava, ispod jedne prostorije, bio neki podrum, koji bi bio poplavljen kada je vodostaj bio visok. Čuo sam ranije da su tu zatvarali nemačke oficire koji nisu hteli da rade. Sad je meni zapalo da robijam. Jedan prijatelj me je upozorio da dole ima mnogo pacova i poučio kako da se zaštitim od njih. Kako da šajkačom/titovkom zaštitim uši, podvežem pertlama nogavice da mi ne bi ušli u pantalone, legnem na stomak i pokrijem lice da mi ga ne bi izgrizli. Takođe, rekao mi je da ne jedem vojnički hleb koji dobijem, već da ga ostavim pacovima. Kada sam sišao dole, u jednom trenutku se skupilo na stotine pacova, koji su gmizali preko mene, toliko cičali da je bilo neprijatno. Ali me je spasao hleb, koga su pojeli umesto mene.

Boba je svoju suprugu Mariju upoznao sasvim slučajno, tako što mu je prišla na ulici – nasred Terazija.

-Jednog letnjeg dana 1962.godine na Terazijama mi priđe devojka, koja se predstavi kao Marija Oreščanin, kaže da je balerina i da me je videla kako plešem u kafeu Terazije i poželela da me upozna. Mlada, zgodna, vitka. Videli smo se nekoliko puta, ali ja sam tada imao i druge devojke i nisam to toliko ozbiljno shvatao, za razliku od nje. Desilo se da nisam došao na jedan sastanak jer sam otputovao za Rim. Ona je u međuvremenu otputovala sa baletom u Francusku, Pariz, gde je zatražila azil i nije se vratila u Beograd. Odatle je otišla za Čikago i tamo našla posao u klubu “Gaslight“, kaže Boba, koji nije ni pretpostavljao da će upornost jedne balerine biti razlog zbog koga će promeniti klimu, grad i kontinent.

-Ona je po odlasku u Čikago nastavila da mi piše, zvala me je telefonom i ja sam joj se u jednom trenutku požalio kako ne mogu više da radim moj posao u Jugoslaviji jer me je UDBA opomenula da suviše zarašujem, tako da jedan period nisam uopšte radio. Ona mi je na to rekla: “Poslaću ti garantno pismo i avionsku kartu, dođi kod mene u Čikago.” I tako je i bilo…Stigao sam u Čikago, a vlasnik “Gaslight”-a, gde je moja, ispostaviće se, buduća žena radila, je napravio parti. Naravno, povela je i mene, upoznao sam vlasnika koji se zvao Bert Braun. Dopao sam mu se i on me je pitao da radim za njega, što sam ja oberučke prihvatio. “Gaslight” je bio ekskluzivni, privatni klub, gde su dolazili samo biznismeni. Morali ste da imate korporaciju, da finansijski dobro stojite da biste bili član.

Bio je smešten u velikim kućama, u kojima je bilo više soba za zabavu, ali i za jelo. Ideja je bila da, kada tu uđete, ne treba nigde drugde da idete te noći. Svaki klub je imao 40-50 devojaka, koje su morale da budu veoma talentovane, da znaju da igraju i pevaju, jer je u svakoj sobi bila neka vrsta entrtejmenta. U jednoj sobi bio je klavir, devojke su se smenjivale, pevale, u drugoj ste imali najbolje stejkove, u trećem, zvanom”Last chance Saloon” je bilo sve kao na Divljem zapadu, devojke su bile obučene u tom stilu, naravno bio je tu i neizbežni šerif, a iznad klavira je pisalo “Ne pucajte u pijanistu”. Ipak, najpopularniji je bio “Speak easy Room”, koji je evocirao doba prohibicije i tamo je bila najbolja zabava. U taj deo se ulazilo kroz jednu telefonsku govornicu, gde ste morali da znate šifru, tačnije pravi odghovor na pitanje – ko vas šalje?

Boba je tih godina imao prilike da se druži sa jednim od najpoznatijih kuvara grada Čikaga i cele Amerike, Žanom Blanšeom,

– Francuski kuvari su obično bili temperamentni, bacali su noževe, ali ovaj je bio opušten, smejao se, fantastičan tip, sećam se da je pravio nadaleko čuvene soseve. Kada je sredio sebi zelenu kartu otišao je iz “Gaslight!”-a i otvorio svoj restoran, “La francoise”, koji je ubrzo postao jedan od najboljih restorana u Americi. Gazda je insistirao na flambiranim jelima. Flambe je možda davao ukus nekim jelima, ali uglavnom je služio kao šou, atrakcija. Bio je tu jedan Austrijanac, zvao se Adolf, kome su sve trepavice izgorele od flambiranja, ali se nikad nije bunio. Za dame smo imali specijalno somotsko jastuče, na koje bi mogle da stave noge kada izuju cipele, da malo odmore i opuste stopala. Svaka dama je dobijala po ružu na ulazu. Na poslednjem spratu je bila – berbernica. Kad se gosti ponapijaju, posle naporne večeri, onda su pred jutro išli na brijanje, koje se odvijalo u specijalnim stolicama, u kojima bi mušterija bila u horizontali. Brijale su ih, naravno devojke. Tu ti prvo metnu kompresor na lice, malo te povrate i izmasiraju. Sve je to bilo uračunato u cenu.

Boba je, radeći kao generalni menadžer u klubu “Gaslight”, imao prilike da upozna i najbogatijeg čoveka na svetu, Dejvida Rokfelera.

-Jednoga dana me zovu sa vrata, kažu došao je jedan čovek, nije član, ali moli da ga pustimo. Siđem ja, a taj gospodin mi kaže da je mnogo toga čuo o klubu pa je želeo da se lično uveri. Ljubazan, fin. Obično nisam puštao meni nepoznate tipove, koji uz to nisu ni članovi, ali ovaj mi se učinio pristojan pa sam ga uveo, proveo kroz sve sobe. Njemu se veoma dopalo, a dok sam ga pratio upitao sam ga kako se zove, da bi ga stavili na spisak.

-Ja sam Rokfeler, samo je rekao, onako skromno.

-Smatram da sam uspeo u Americi. Moja žena i ja nismo štedeli, živeli smo život, što se kaže. U nekom trenutku spoznao sam šta znači baviti se real estate biznisom i kupovati kuće, tako da sam posle devet godina boravka već kupio jednu zgradu. Posle sam kupio još dve, tako da mi je taj posao omogućio da moja žena i ja živimo vrlo komforno.

Poslednjih dve godine života Boba Bojović je kuburio sa bolešću – otkriven mu je rak. I to onaj najteži. Pankreas. Međutim, to ga nije pokolebalo da nastavi život po svojim pravilima.

– Snašlo me to u moje devedeset i četiri godine. Ali šta je tu je. Prošao sam kroz tu operaciju, kažu najtežu od svih, izgubio 30 kila, ali sam se pridigao osvežio, povratio, došao u moj Beograd, gde sam stekao neke nove prijatelje pošto su moji davno, davno otišli. Ima nas nekih desetoro-dvanaestero, svih generacija, zovemo se međusobno – “maderaši”. Moje društvo u Americi je dosta mlađe, imaju po tridesetak godina, lepo su vaspitani, poštuju me i stalno izlazimo. Tako guram tih svojih 95 godina, ne dozvoljavam da me vreme pregazi, a to mlađe društvo me drži. Imam prijatelje na fejsbuku, imam najnovije telefone sa aplikacijama. Ujutru pijem kafu i na ajpedu čitam novine, prvo američke, onda srpske, pa ruske, engleske, provedem tri sata čitajući. Još uvek sam član teniskog kluba, dižem teret 5 puta nedeljno. Fizički sam malo popustio, ali duh me nije napustio. A on je najvažniji. Godine, verujte mi, ne znače ništa, reči su koje nam je ostavio i sa kojima se od nas oprostio Slobodan Boba Bojović, gospodin.

Bonus video:

(Espreso.co.rs / Serbiantimes.info)