LJUBAV SRBA I ALBANACA: Ovo su PRIMERI da je ona ZAISTA POSTOJALA: Faruk i Zoja, Bekim i Branka, Stefan i Angelina

Nedavno se pojavila knjiga „Kada su se voleli Srbi i Albanci”, u izdanju Evropskog pokreta u Srbiji, gde su sakupljeni tekstovi Duška Lopandića, Aleksandra Pavlovića, Nataše Marković, Jetona Neziraja, Agrona Bajramija, Armande Hise, Ane Petrov, Srđana Atanasovskog, Jelene Lončar i Fahrija Muslijua. Oni ukazuju na neke lepe priče o ljubavi i prijateljstvu između Srba i Albanaca, pišu o religiji i identitetu na Kosovu, kao i antropološkoj analizi srpsko-albanskih brakova danas.

Lopandić podseća da je jedna princeza iz kuće Nemanjića u 13. veku bila udata za albanskog poglavara. Reč je o Komnini, kćeri kralja Stefana Prvovenčanog. U prvom braku udata je za albanskog velikaša Dimitrija, sina Proganova, u drugom za Grgura Komonu, Arbanasa, gospodara Kroje i Elbasana, s kojim je imala jednu kćerku.

"Najpoznatija ličnost koja povezuju srpske i albanske dinastije je despotica Angelina, kći albanskog velikaša Đorđa Arianita Komnina, vođe borbe protiv Turaka. On je pokrenuo Arbanase između Valone i Skadra i pobedio u tri bitke od 1433. do 1436. Vladao je između Drača i Skadra. Od tri kćeri, Angelinu i Gojislavu udao je za srpske vladare Stefana Brankovića i Ivana Crnojević, a treću Androniku za Đorđa Kastriota Skenderbega", piše Lopandić.

Angelinin suprug Stefan, sin Đurđa Brankovića, proglašen je za despota 1458, ali je nakon nekoliko meseci vlasti morao da beži iz Smedereva. Početkom 1461. par odlazi u Veneciju. U pokrajini Furlaniji kupili su imanje sa zamkom koji su nazvali Beograd. Tu je Stefan umro 1471, a Angelina je u Sremu podigla manastir Sretenje gde se zamonašila. Preminula je 1520. i ubrzo proglašena za svetu.

Muž njene sestre Andronike je albanski junak Đorđe, čiji je otac Đon Kastriot (1407–1437) s ostalim sinovima, Stanišom, Repošem i Kostadinom, učinio veliki prilog manastiru Hilandaru na Sv. Gori dajući mu sela Radostušu i Trebište, kod Debra, što je zabeleženo u povelji koja se i danas čuva u manastiru. Đon je sklopio ugovor s Hilandarom po kojem mu je ustupljen jedan pirg (kula), koji od tada nosi naziv Arbanaški pirg.

Svojatanje Konde

Tekst Aleksandra Pavlovića govori o Kondinoj ulici u centru Beograda. Ime je dobila po pravoslavnom Albancu iz Epira, koji je u Prvom srpskom ustanku obmanuo turske stražare na beogradskim zidinama i omogućio ulazak ustanika u grad. Doprinos Prvom srpskom ustanku dali su i drugi Albanci prebezi iz turske vojske, i plemena Albanaca hrišćana: Klimenti, Grude, Šoše. U udžbeniku istorije Mihaila Jovića od 1882. piše da je Konda Bimbaša ušao u grad s nekoliko Srba, među njima i Uzun-Mirkom, i s još pet drugova, obučen kao turski vojnik. Ovog odeljka nema u izdanju iz 1894, kao ni u kasnijim izdanjima.

"Sve ovo govori kako je pominjanje Albanaca u pozitivnom, pa čak i neutralnom tonu nepoželjno krajem 19. i početkom 20. veka, posebno uoči balkanskih ratova. Konda je u ovoj bici zadobio pet rana. U vreme propasti ustanka poginuo je braneći Loznicu od Turaka. Pomen Kondi postavljen je u manastiru Tronoši kraj Loznice i na toj ploči prećutkuje se njegovo poreklo. Članak na engleskom na Vikipediji kaže da je Konda osmanski grčki plaćenik, članak na srpskom da je Cincarin, a na bugarskom da je hrišćanski vojvoda spornog porekla", navodi Aleksandar Pavlović.

Jedna od najlepših balkanskih ljubavnih priča dogodila se u logoru Nežideru u današnjoj Austriji. Tu se se upoznali Luka Lukaj, albanski pesnik i revolucionar, i Jelisaveta Načić, arhitekta. Ona je projektovala školu „Kralj Petar Prvi” pored Saborne crkve u Beogradu, barokne stepenice preko puta francuske ambasade, prve kolektivne stanove na Balkanu kraj Bajlonijeve pijace, Crkvu Aleksandar Nevski na Dorćolu, Crkvu u Štimlju na Kosovu.

Slavoluk na Terazijama u čast srpskih ratnika koji su se vraćali iz balkanskih ratova, na kojem je pisalo „Nisu svi Srbi oslobođeni”, promeniće njen život. Po okupaciji Srbije, Austrijanci su je prognali u logor. Lukaj je u logoru učio decu da čitaju i pišu, Jelisaveta da crtaju i kako od sasušenih ražanih stabljika da prave konjiće, kuće, avione. Kuvala je za đačiće slatko od bagremovog cveta, što će kasnije, na slobodi, biti jedan od njenih čuvenih porodičnih slatkiša. Gladna deca često su odlazila u polje, brala i jela sirove cvetove bagrema, o čemu piše Nataša Marković.

Venčali su se u logoru i tu je 1917. rođena njihova ćerka Lucija. Kada su kasnije otišli u Skadar, par se našao u vrtlogu građanskog rata. Zajedno su se borili za jedinstvo srpskog i albanskog naroda. Lukaj je učestvovao na Mirovnoj konferenciji u Parizu, napisao je prvi srpsko-albanski rečnik, objavljen u Beogradu 1935. Ana Rundo, praunuka Jelisavete Načić, istoričarka umetnosti u Beogradu, pričala je da je Lukaj obožavao njenu prabaku. Umro je 1947. i sahranjen na groblju Boninovo u Dubrovniku. Ona je preminula 1955, siromašna i zaboravljena. Iz protesta što njena majka nije dobila penziju FNRJ, Lucija se zarekla da nikome neće otkriti gde je majka sahranjena. Zna se samo da je na pravoslavnom delu Boninova, u grobu zajedničkih prijatelja...

Ručak od 200 maraka

Albanski glumac Faruk Begoli, osamdesetih godina među najtraženijim jugoslovenskim glumcima, bio je oženjen Zojom Đoković, prvom solistkinjom Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu. Nakon razvoda posle 17 godina vratio se na Kosovo. Prijatelj Josif Tatić probao je sve da ga izvuče iz Prištine 1999. Tada su u njegov stan upala dva srpska policajca: „Ajde, tražili ste Albaniju. Vi ste nas napali, i mi ćemo vas sada ubiti”, kazali su. Tražili su da im plati ručak i otišli, uzevši 200 maraka. Begoli nikad više nije došao u Beograd, rekavši: „Strah me. Želim da mi ostanu lepe uspomene koje imam.” Umro je 2007. o čemu su izvestili svi mediji bivše Jugoslavije, a Zoja Begoli napustila nas je pre tri godine.

Dobro poznati glumački par Branka Petrić – Bekim Fehmiju venčao se dva puta u Rimu, prvi put zaboravivši rodni list. On je nju zvao „moj anđeo”, njega ona „moj vitez”. Sa „Skupljačima perja” nominovan je za Zlatnu palmu 1967. u Kanu, a nagrađen je Gran prijem. Snimao je s Džonom Hjustonom, Dinom de Laurentisom, Avom Gardner, Klaudijom Kardinale, Irenom Papas, Timotijem Daltonom... Osamdesetih se povukao, osećajući prezir prema nacionalizmu i gorčinu zbog raspada Jugoslavije. Oduzeo je sebi život, a po njegovoj želji porodica je pepeo rasula po Bistrici, zagazivši zajedno u njenu hladnu vodu.

U tekstu „Ko ne sluša pesmu na albanskom, slušaće oluju” muzikolog Ana Petrov pisala je o ljubavnoj pesmi „Kosovska” koju je grupa „Bijelo dugme” snimila 1983. na albanskom. Bilo je to nakon protesta Albanaca 1981, a potom Srba 1982, na Kosovu, u trenutku kada je pitanje statusa ove pokrajne uveliko aktuelno. Tekst su pisali Goran Bregović, Agron i Zija Beriša i Špend Ahmeti. Bregović je govorio da nakon toliko godina života s Albancima ne bi bilo loše da naučimo nekoliko njihovih reči. Rekao je da nije planirao da pesma bude na albanskom, nego mu je ona „zvučala albanski” nakon što ju je komponovao. Isticao je da je deljenje po nacionalizmu „primitivno, to su ideje feudalnog doba, srednji vek”, ukazujući na važnost uključivanja Albanaca u jugoslovensko društvo.

"Za razliku od ove pesme, na albumu „Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo” 1986. istoimena pesma više ne donosi suptilno upozorenje kroz ljubavni diskurs, već se u pesmi poručuje „Ko ne sluša pjesmu, slušaće oluju”. U istoriji muzike retko se može zabeležiti toliko emotivni i politički kapacitet muzike, kao i utopijsko uverenje da se muzikom može popraviti komplikovana politička situacija, koliko je imala jugoslovenska muzika 80-ih godina 20. veka", navela je Ana Petrov.

Knjigu zatvara sećanje na profesora Petrita Imamija, rođenog 1945. u Prizrenu, koji se iste godine s porodicom preselio u Beograd i tu živeo do smrti 2019. Završio je dramaturgiju na FDU gde je predavao Filmski i TV scenario. Autor je „Beogradskog frajerskog rečnika” i značajne studije „Srbi i Albanci kroz vekove”. Knjigom je hteo da razreši predrasudu poput one da su Albanci „necivilizovan narod”.

Naveo je da su otac pesnika Milana Rakića – Mita Rakić, pisac i političar, i deda po majci Milan Đ. Milićević u 19. veku pisali pozitivno o Albancima. Ali podseća i da u Rakićevoj pesmi „Simonida” lirski subjekt govori o „iskopanim očima” na istoimenoj fresci u Gračanici. Za stih „Arbanas ti nožem izbo oči”, Imami kaže da su, zapravo, oči i na ovoj i drugim freskama izgulili pravoslavni hrišćani koji su verovali da je prah sa svetačkih fresaka lekovit.

Bonus video:

(Espreso.co.rs / Kosovo onlajn)