VUJOŠEVIĆ MI JE PRIZNAO DA JE TREBALO DA ME ZADRŽI: Radivojević otkrio brojne pikanterije iz svog života i karijere

Postoje oni koje emocija gura napred, kao i oni hladnokrvni, kojima osmeh niste videli na terenu.

Postoje momci sa velikim srcem i oni sa mirnom glavom. Postoje tipovi koji vide širu sliku, kojima vijuge izračunaju jednačinu čim na terenu ugledaju poznate i nepoznate.

Postoji i Vuk Radivojević. Otelotvorenje svega navedenog. Borac koji se ne svađa, pošteni mangup, čovek u kojem se sukobljava košarkaška inteligencija i strast prema pobedi.

Sve ono što je uočio Zmago Sagadin, želeo Duško Vujošević, prepoznao Zoran Slavnić, razvijali brojni treneri, obožavali saigrači i, na kraju u odelo obukao Igor Dodik.

Oni koji pate od velikih zvanja, nazvali bi ga generalnim menadžerom Igokee, jer on taj posao i obavlja. Međutim, kako je odrastao ceneći direktore klubova u kojima je radio, Radivojević je preuzeo ulogu prvog operativca kluba iz Laktaša. I do pre četiri kola ABA lige, ta fotelja ga je žuljala.

"Razlikuje se potpuno od igračkih dana. Jer, nervoza i stres ostaju samo u tebi, ne možeš da izbaciš sve na teren", rekao je 36-godišnji Beograđanin koji je novu sreću našao u Banjaluci.

"Moraš da znaš kada da povučeš potez. Snašao sam se, kada sam završavao znao sam da moram da se suočim sa tim kao da nikada nisam igrao. Ako se okrenem unazad, da razmišljam šta je trebalo, ili nije trebalo da uradim, nikada ne bih uspeo u drugom poslu. Igračka karijera je daleko iza mene, ni ne pomišljam na to. Maksimalno sam u novoj funkciji".

Maksimalno i obavlja posao. Morao je da menja trenere zbog stanja Aleksandra Trifunovića, rotirao je igrače, otpuštao i dovodio, sve dok nije našao najkompaktniju celinu. Ona je sada u seriji od četiri pobede na Jadranu.

"Treba vremena i meni. Novo je iskustvo, ova prva godina će mi mnogo značiti, baš zato što je bila teška. Svašta se desilo, toliko problema nismo mogli ni da sanjamo, od samog starta. Ali, kada okreneš, već sada znam gde sam grešio. Znam i da je to veliko iskustvo".

Možemo da izvučemo bezbroj razloga zbog kojih je Igokea u ovom trenutku na tri pobede od timova koji dele peto mesto na tabeli. Radivojevića ne zanima nijedan.

"Kada sam bio igrač, uvek sam kretao od sebe, nisam bežao od odgovornosti. Kada je loše, isticao sam se u prvi plan. To mi je pomoglo u karijeri i sada u novoj ulozi. Mnogo emotivno sve posmatram. Strašno stresno utiče sve na mene i tu stranu nisam promenio. Kada bih mogao da kanališem emocije, bilo bi mi lakše. Za mene nije problem, mogu da se nosim sa svim tim stvarima, ali trpe ljudi oko mene. Nezadovoljstvo i neraspoloženje prenosim na njih, na porodicu. One prolaze sve sa mnom. Tako je bilo i kada sam igrao. Nadam se da ću u narednim godinama uspeti da se malo popravim – smeje se Vuk svestan da mu je to crta karaktera zbog koje je i obožavana ličnost u košarkaškim krugovima".

Ako Lana, Lara i Nora trpe, istovremeno i pomažu suprugu i tati.

"Njih tri me smiruju. Doduše, starija kćerka ima svoje obaveze, započinje svoj život, traži svoje mesto pod suncem. Supruga najviše trpi, jer dok nađe vremena za sve nas.. Mala Nora je za sve nas neko novo svetlo, mene skroz smiruje. Dovoljno mi je da je stavim na sebe i zaboravio sam na probleme. Nežnost prema najvažnijim damama u njegovom životu, suprotno je čvrstini kojom ovaj momak sa Novog Beograda odiše".

"Navikao sam da tako guram. Nije to samo u sportu, nego kako odrasteš, šta sve prođeš, vaspitanje, karakter koji gradiš kroz život... Za mene je to dobra osobina, tako sam navikao, da se borim sa svime i da se nikada ne predam. Uvek verujem da ćemo se izvući sigurno, tako se nosim u životu. Kuknjavu kod mene nećete videti. Tako ne možeš ni do rezultata da dođeš. Borio sam se kao igrač, sa tim ubeđenjem se nosim i sada. Želim i da prebacim na druge.

Igokea je sredina kojoj je Vuk kao igrač, a sada i kao funkcioner, uvek pokušavao da ubrizga taj fajterski mentalitet".

"Stručni štab i svi ljudi oko mene, pružaju mi podršku. Pre svih, naravno, Igor Dodik, zbog njega sam i ostao ovde. Došao sam na 20 dana kao igrač, a sada već četiri godine živim ovde. Zbog saradnje sa njim, slično razmišljamo. I on je sa previše emocija ušao u sve, tu sam da pomognem koliko god mogu. Sada smo se svi potrefili, vrteli smo igrače, trenere, ali se nismo predavali. Najbitnije je da nema predaje. Već su nas svi ispisali iz ABA lige, ali sam im tada rekao da se borimo do kraja. Kao igrač sam dve godine u poslednjim utakmicama sa Igokeom sačuvao status ABA ligaša. Sada smo u malo boljoj situaciji. Da, imali smo veće ambicije na početku, ali sled okolnosti je doveo do ovoga. Najbitnije je da sada idemo polako gore".

Ta vrsta večite bitke dovela je i do najboljih utakmica u karijeri Vuka Radivojevića. U finalu plej-ofa Partizan je poveo 1-0 protiv Crvene zvezde trojkom Drobnjaka u poslednjoj sekundi, a Vuk je u sledećoj utakmici ubacio 37 poena (!?) dok je u trećoj postigao 29.

"Pitanje da li bih tako igrao da nije prva utakmica bila onako završena. Ljudi pričaju o tom srpskom inatu, a ja funkcionišem tako. Jeste, to je bila najbolja košarka koju sam igrao. Jednostavno, nikada nisam želeo da budem takav igrač. Samo su prave veličine oni koji mogu non-stop tako da igraju. Ja ne mogu. Nikada nisam bio takav, nisam imao ni toliko talenta. Ali, kada su dolazili teški momenti, palila se lampica. Neću da dozvolim nikome da me zgazi, da me ponizi. Na tome sam i uspeo da izgradim dobru karijeru. Meni ljudi ovo nisu planirali, govorili su svašta kada sam bio mlađi, ali eto... Funkcionišem najbolje kada je teško. Tako mi se namestilo i u životu, da sam iz lošeg morao da izvlačim najbolje"

Činjenica je da mnogi nisu planirali da Vuk Radivojević bude tu gde jeste, ali je Zmago Sagadin promenio planove kada je na probi po dolasku na Mali Kalemegdan izabrao borbenog beka Sloge.

"Možemo da pričamo koliko hoćemo, ali ja moram da istaknem Zmaga. Ipak me je on probio, dao šansu. Ja sam stigao kao klinac na tu probu, da se pokažem. Vrlo brzo sam, pored ozbiljnih igrača, sa velikim ugovorima i ambicijama, došao do statusa startera".

Zmago ga je prvi stavio na veliku scenu, a Duško Vujošević poželeo da je on bio taj. Nekoliko puta je najtrofejniji trener Partizana javno isticao da bi voleo Radivojevića u crno-beloj uniformi, tamo gde je kao klinac i počeo da tapka loptu.

"Mislim da je odmah prve godine kod Zmaga to rekao. Tada je Danilović bio na čelu kluba. Kada je trebalo da pređem u prvi tim Partizana, odlučeno je da nisam bio talenat i poslat sam na pozajmicu, a ja sam otišao u Slogu. Kada sam posle došao u Zvezdu, Dule je hteo da me dovede. Rekao mi je nasamo, a mislim i javno, da je trebalo da me zadrže. To nije tajna".

Takve poruke mogu da deluju kao motivacija mladim igračima koji se probijaju.

"Kada sam bio klinac, nisu me zanimala mišljenja drugih – smeje se Radivojević. - Imao sam sreću da sam mlad dobio dete i osnovao svoju porodicu, zbog čega sam postao i zreliji. Da sam razmišljao o tome kako nisam prošao, pitanje je da li bih se probio do Zvezde. Kada sam bio mlađi, samo sam želeo da igram i da se borim".

Takav pristup je Radivojevića učinio plejmejkerom reprezentacije Srbije. Prve u istoriji, 2007. u Španiji.

"Bez ikakve dileme vrhunac karijere! Kod mene se igranje za reprezentaciju drugačije posmatra. Nikoga ja ne osuđujem kada ne igra, pare su se previše uplele u sport i to razumem. Ali u mojoj generaciji, vrhunac je igranje za svoju zemlju. Mi smo bili prva generacija Srbije i još ne mogu da se pomirim sa onim što se desilo na Evropskom prvenstvu. Rezultati, krađa... Ali, da, nemojte ni da me pitate - to je vrhunac!"

Posle je Vuk, kao traženi plej, prešao u Fuenlabradu, vratio se u Zvezdu, završio karijeru u Igokei... Učinio porodicu brojnijom, pronašao sreću i, naravno – nastavio da se bori.

(Espreso.co.rs/B92)