Mamu mu… premijerno u JDP-u

“Ovaj tekst je veoma kompleksan i veoma težak za rad, iako je naizgled jednostavan. U JDP-u se skupila vrlo ozbiljna ekipa sa ambicijom da taj tekst napravi gledljivim, prepoznatljivim i da uspostavi vezu s vremenom u kojem živimo na sofisticiran način, kao i da uhvati neizgovorljivi haos koji nas okružuje. Pritom ne mislim samo na Srbiju i Makedoniju”, rekao je Unkovski 23. januara na konferenciji za novinare. Cilj je, kako je dodao, da se “lične sudbine prikažu kao rezultat svega što se dogodilo u poslednjih 20-30 godina i što je na neki način ugrađeno u naše ponašanje, bili mi toga svesni ili ne”.

Komad ima desetak scena koje su naizgled svaka za sebe, što je slično nekim drugim komadima Dukovskog, ali ih vezuje ljubav, gubitak ljubavi, nasilje, sve “ono što je poremetilo normalan život na ovom prostoru zbog svega što se dogodilo još davno s raspadom Jugoslavije, ratovima i sa današnjim pokušajima da artikulišemo htenja, namere, identitet, postojanje, razumevanje politike i tako dalje”, izjavio je Unkovski.

Prema njegovim rečima, autori na Balkanu često u ranoj mladosti urade svoje najbolje stvari, pa su tako i dve možda najbolje drame Dukovskog napisane dok još nije imao 30 godina.

Podsetivši da je praizvedba “Mamu mu...” bila u Makedonskom narodnom pozorištu u Skoplju i da je osvojila Gran pri Bitefa 1997. godine, Unkovski je dodao da je tu predstavu režirao njegov bivši student Aleksandar Popovski i da je vrlo ponosan na nju.

Unkovski je istakao i da mu je drago što je ponovo u JDP-u, koje je voleo još kada je tu bio asistent na dve tri predstave, kao i to što je sastavljena značajna ekipa, u kojoj su, uz šestoro mladih glumaca, i Predrag Miki Manojlović, Mirjana Karanović i Branislav Lečić, sa kojima je već radio, kao i Jasna Đuričić, sa kojom je odavno želeo da radi.

“Nadam se da smo napravili nešto što može da bude interesantno, provokativno i duboko emotivno za gledanje i za razumevanje”, izjavio je Unkovski.

Dejan Dukovski je povodom predstave doputovao u Beograd, ali nije mogao da dođe na susret sa novinarima zbog, kako je rečeno, manjeg zdravstvenog problema. U programu predstave naveo je da to nije tekst o ratu, već o raspadu njegovih ličnih vrednosti...

“Odgovor na pitanja na koja nisam tada mogao da odgovorim, zatražio sam u pozorištu. Izmutirao sam moje pozorišno pamćenje ili pokušao da pronađem pozoršni omaž za moju generaciju mutanata rođenih u razočaranju, očaju, neznanju, izgubljenih korena i kulture... Pitao sam Beketa o smislu. Setio sam se bezbrižne radosti iz komedije del arte. Pretpostavio sam u jednom književnom dramskom hronotopu, da je mladi princ Hamlet mogao da sretne lucidnog Fausta, onog od krvi i mesa, opsenara i astrologa, sklonog čak i prema nekromantiji... U renesansnom otvorenom Vitenbergu, gde Hamlet dolazi da studira daleko od zatvorenog i režimskog Elsinora, on je mogao da nauči da sumnja. Da čuje svoju buduću dramu. Da izgubi svoju nevinu veru. Pokušao sam da dam neku nadu tužnim Čehovljevim Lopahinu i Varji... Ričarda i Ledi Anu pitao o časti, Vedekindovu Lulu o ljubavi, a o grehu De Sada... Prilično ličan izbor napetih dramskih situacija, glavno oko seksa i nasilja ili ljubavi i rata... Nije ni važno. Niko to ne mora ni da zna. Nisam našao odgovor, ali eto, napisao sam ovaj tekst. Odgovor ne znam ni danas. U tom smislu, verujem da je tekst isto tako aktuelan sada kao i tada”, zapisao je Dukovski.

Branislav Lečić, koji igra Klovna, Crnog Arapina, Ikona i Šejtana, izjavio da ga je ovom komadu privukla tema sudara sa haosom.

“Tekst je nastao u trenutku kada je taj haos bio očigledan, raspadala se zemlja, sve je bilo vidljivo spolja - da ništa više nije sveto i da se sve ruši. A kako se posle tog raspada sve odrazilo na čoveka, kako se odrazilo na ljubav, na međuljudske odnose? Ovaj komad govori o tome, da se posledice tog raspada svih vrednosti vide u ljudskim odnosima, u samom čoveku, u njegovoj duši”, rekao je Lečić.

Ipak, kako je dodao, nije reč samo o destrukciji.

“Čini mi se da se u predstavi radi i o početku nade, pokušaju da se u tom sudaru erosa i tanatosa nađe neki smisao, neko polazište koje nas tera da ga potražimo duboko u nekim vrednostima koje čovek treba u tišini da pronađe, prvo sam sa sobom, pa onda i da ih podeli okolo”, rekao je Lečić.

Jasna Đuričić (Bežanija, Ikonija, Konstanca, Dr Falus) primetila je da je u vreme kada je Popovski radio ovu predstavu bilo lakše.

“Komad je nastao u vreme haosa na Balkanu. Prošlo je gotovo 30 godina, a situacija se usložnjavala užasnom brzinom. Više nije u pitanju region nego čitav svet. Utoliko tumačenje ovog komada postaje kompleksnije, zato što se sada sve te večite teme – ljubav, čast, greh, nada, vera, smisao - propituju na drugačiji način. Zato što svi živimo ovaj trenutak sa osećanjem da se raspada apsolutno sve i svako i svuda”, rekla je Jasna Đuričić.

Mirjana Karanović (Balerina, Ikonija, Konstanca) kratko je izjavila da voli komade u kojima ima kontrastnih emocija.

“Ovaj komad je bolan i smešan. Smenjuju se smeh i razdirući bol. Za mene je to glumački i ljudski veoma uzbudljivo”, rekla je ona.

Miki Manojlović (Inkasant, Dr Falus, Konstantin, Nepoznati) nije prisustvovao konferenciji za novinare zbog, kako je rečeno, drugih profesionalnih obaveza.

U ansamblu su i mladi glumci Jovana Belović, Peđa Marjanović, Ana Rudakijević, Miloš Lazić, Miloš Lučić i Nina Perišić.

Dramu Dukovskog na srpski je prevela Jelena Mijović, koja je i dramaturg predstave. Scenografiju su kreirali Branko Pavić i Dejan Miljković, kostime Lana Cvijanović, a kompozitor je Vladimir Pejković.

Direktorka JDP-a Tamara Vučković Manojlović i umetnički direktor Gorčin Stojanović izrazili su veliko zadovoljstvo što se Dukovski i Unkovski ponovo sreću na sceni ovog teatra.

Unkovskom je ovo deseta režija u JDP-u, u kojem je radio čuvene predstave “Hrvatski Faust”, “Pozorišne iluzije”, “Šine”...

Posle “Bureta baruta” (1995) u JDP-u igrana je i drama Dukovskog “Druga strana”, u režiji Miloša Lolića (2006).

Bonus video: