SRAM TE BILO SRBIJO! Ovakvog JUNAKA smo najgore moguće PONIZILI, a KRVARIO JE ZA SVE NAS

U nizu od samo četiri srpska generala koji su dobili čin vojvode, bio je poslednji kome je ova počast dodeljena, a i najmlađi. Petar Bojović još jedna je legenda iz srpske junačke istorije. Karijeru je započeo kao konjički oficir, ali je sticajem okolnosti početkom 20. veka prešao u pešadiju.

Bio je najbolji u 12. klasi Artiljerijske škole Vojne akademije. Kada je njegova vojna karijera krenula uzlaznim putem, najveći deo vremena tokom ratova proveo je u štabu Vrhovne komande.

Bojović se tokom Prvog balkanskog rata najviše istakao tokom Kumanovske i Bitoljske bitke posle kojih je dobio čin generala. Po okončanju Prvog balkanskog rata, na njegov predlog, a uz podršku vojvode Putnika, sklopljen je savez sa Grčkom, kao protivteža opasnosti koja je tada dolazila od Bugarske.

U Drugom balkanskom ratu bio je načelnik Štaba Prve armije koja je odnela pobedu u bici na Bregalnici.

Početak Prvog svetskog rata Petar Bojović je dočekao kao komandant Prve armije. Učestvovao je u završnim operacijama Cerske bitke, ali je ubrzo ranjen na bojištu i zbog toga smenjen sa mesta komandanta.

Reaktiviran je 1915. godine kao komandant trupa Novih oblasti i tih dana, dok se srpska vojska povlačila prema Kosovu, upravo te jedinice su pružile veliki otpor neprijatelju pre nego što su se i same povukle.

Petar Bojović bio je u grupi čelnika ondašnje Srbije koji su smatrali da je povlačenje vojske preko Albanije jedino rešenje. U bezizlaznoj situaciji, smatrao je, bolje je povući se negde i dobiti na vremenu dok se vojska ne oporavi i reorganizuje.

U tim najtežim trenucima, umesto obolelog vojvode Putnika, Bojović krajem decembra 1915. godine dolazi na mesto načelnika štaba Vrhovne komande. Ovu dužnost vršio je do februara 1916. planirajući sve – od kontakata sa saveznicima, preko transporta brodovima, do izbora lokacije na Krfu i brigu o ranjenima.

I po povlačenju pred Bojovićem su bili teški zadaci. Jedan od njih bio je i komandovanje trupama na Solunskom frontu i to u saradnji sa Saveznicima. U operacijama na Kajmakčalanu, u jesen 1916. godine, Bojović je rukovodio ofanzivom srpske vojske koja je uz savezničku pomoć porazila bugarske jedinice kod Gorničeva i zauzela Kajmakčalan i Bitolj.

Po proboju Solunskog fronta za ratne uspehe njegove Prve armije, general Petar Bojović je ukazom od 13. septembra 1918. unapređen u čin vojvode kao poslednji general unapređen u ovaj čin, nakon Radomira Putnika, Stepe Stepanovića i Živojina Mišića.

Sredinom septembra 1918. godine, Bojovićeva Prva armija je prva probila neprijateljske linije u bici kod Dobrog Polja, napredovajući duboko u okupiranu teritoriju dolinom Vardara prema Velesu. Tim prodorom bugarska vojska je razdvojena od nemačke i austrougarske, čime je praktično, izbačena iz rata. Upravo armija kojom je komandovao Bojović bila je ta koja je oslobodila najveći deo Srbije, sam Beograd, pa i dalje – Banat, Srem, Bačku, Slavoniju i dobar deo Hrvatske.

Mirnodopski “rat” Petra Bojovića

Petar Bojović jedan je od najodlikovanijih srpskih vojskovođa u istoriji. Neka od najvećih počasti su Orden Jugoslovenske krune prvog reda, Orden Karađorđeve zvezde prvog reda i francuski Orden Legije časti. Uvršten je u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata i srpske ratne istorije.

Pa ipak, posle Drugog svetskog rata ni čin ni odlikovanja ostarelom vojvodi nisu mnogo pomogli. Petar Bojović je okupaciju proveo u kućnom pritvoru koji je sam sebi nametnuo. Pred kraj rata uhapsili su ga Nemci, a nakon oslobođenja i nove vlasti.

Reč je o priči koja nikada nije zvanično potvrđena. Nezvanično, ostareli i u tom trenutku jedini živi vojvoda Srbije, Petar Bojović, postao je žrtva maltretiranja mladih komunista po oslobođenju Beograda 1944. godine.

Uhapšen je zajedno sa sinom, a iako o ovome govore neka dokumenata, pretpostavlja se da je u zatvoru mučen, a svakako ponižavan. Nakon nekog vremena je pušten, a vrlo brzo posle toga 19. januara 1945. godine i preminuo u svojoj kući u Beogradu. Od čega, i danas je nepoznanica, mada se u medijima može pronaći podatak da je stari vojvoda izdahnuo od “posledica unutrašnjeg krvarenja zadobijenog u višednevnom premlaćivanju od strane Ozne u zatvoru”. Bilo mu je 86 godina.

Nove vlasti zabranile su sahranu sa bilo kakvim vojnim počastima, a izdata je čak i zabrana prisustva građana uz pretnju hapšenjem. Nije ispoštovano pravo na sahranu o državnom trošku, pa je njegovo telo na taljigama prevezeno 21. januara na Novo groblje. Sahrani je prisustvovala samo najuža porodica, piše Istorijski zabavnik.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Istorijski zabavnik)