KAKO JE BITI MUSLIMAN, A KAPITEN IZRAELA? Natho moli Grobare da se ujedine, a otkriva i koliko će ostati u Humskoj!

Otkako je došao u Partizan, svojim partijama je zadivio svakoga ko ga je gledao. Bibars Natho, kapiten reprezentacje Izraela i jedan od najboljih tehničara koje je srpska Superliga imala u ovom veku izdvojio je vreme iz gustog rasporeda na pripremama u turskom letovalištu Belek kako bi bio učesnik naše rubrike Espreso intervju.

Karijeru je počeo u Izraelu u Hapoel Tel Avivu, tu je igrao od devete godine pa sve do 21. Odatle je prešao u Rubin Kazanj gde se zadržao četiri sezone.

Sledeća stanica bio je PAOK, pa onda četiri sezone u CSKA, da bi prethodnu proveo u Olimpijakosu odakle je kao slobodan igrač došao u Humsku.

Uporedi mi derbi između Hapoela i Makabija sa ovim beogradskim. Kakva je razlika u atmosferi?

- Takođe veliki derbi, važan, veliko je rivalstvo. Pritisak je gotovo isti kao u Beogradu, ali tamo su navijači malo drugačiji. U Srbiji koriste pirotehniku, to vam daje jaču motivaciju, podiže atmosferu na neki novi nivo, ali u Izraelu je to zakonom zabranjeno.

Kada si bio u Hapoelu, da li ste imali bolji učinak od velikog rivala?

- Da, bili smo mnogo bolji. Imali smo fantastičan tim, ali Makabi je sada mnogo bolji. Hapoel je pre dve sezone čak ispao iz lige, ali sada se srećom vratio. Imali su veliki problem sa vlasnikom, novcem...

Nastavljamo hronološki. Kako je bilo živeti u Kazanju?

- Lep grad. Prvo je bilo teško, jer sam otišao mlad, bio je to moj prvi susret sa inostranstvom. Ali, korak po korak, počeo sam da uživam, iz meseca u mesec mi je bilo sve bolje, pa sam shvatio da je to bila dobra stvar za mene.

U vreme dok si bio u Rubinu, već si se susreo sa Srbijom, jer ste u kvalifikacijama za Ligu Evrope igrali protiv Jagodine, čak si na gostovanju dao i gol. Sećaš li se toga?

- Nije to bio jedini put da sam igrao u Srbiji. Već sam sa Hapoelom nastupao protiv Vojvodine, kada je za nju igrao Dušan Tadić 2009. Uvek je bilo lepo doći u Srbiju, a evo, sada živim u njoj.

Tada nisi zamišljao da bi mogao da karijeru nastaviš u Srbiji?

- Iskreno, nisam, ali to je fudbal. Nikada ne znaš šta može da se dogodi.

Pomenuo si Tadića, postoje li neki drugi srpski igrači kojih možeš da se setiš, a sa kojima si se susretao tokom karijere?

- Jagoš Vuković, igrali smo u Olimpijakosu prošle sezone, evo baš pre deset minuta smo pričali telefonom. Dobri smo prijatelji, naša deca se druže, porodice se poznaju. Bilo je još nekih momaka. Kada sam igrao u CSKA, tu je bio Tošić. Srpski igrači imaju skoro isti mentalitet kao izraelski.

Interesantna je simbolika pošto si igrao i u PAOK-u, i u CSKA i u Partizanu, u klubovima čiji navijači imaju bratske odnose, a onda si igrao u Olimpijakosu čiji fanovi su dobri sa Zvezdinim.

- Možda sam ispisao i istoriju, ko zna. Znaš, kada sam donosio odluke, nisam to znao, ali sada kada se osvrnem, lepo je to. Pre neki dan sam vodio sina na stadion i tamo se nalazi ogroman grafit CSKA, bio je to veoma lep osećaj. Lepe uspomene nosim iz svih tih klubova.

Koji je najlepši deo tvoje karijere?

- Svaka epizoda bila je posebna na svoj način. Hapoel je moja kuća, tamo mi je bilo najlakše. Lepo je bilo i u Rubinu, to su bili evropski počeci, ali najlepše je bilo u CSKA.

Kao što znamo, prvi si musliman kapiten reprezentacije Izraela. Kako se osećaš povodom toga?

- Znate već da je u Izraelu situacija poprilično politički zamršena. Za mene je to što sam kapiten sjajna stvar. To je jedan poen više za mene, ali i velika čast. Kada su mi rekli da sam prvi musliman lider nacionalnog tima, nisam bio iznenađen, ali tada sam shvatio da fudbal može da sve na svetu promeni na bolje.

Kada smo na stadionu, a ti imaš loptu, desetine ljudi oko mene reaguju na tvoje poteze sa oduševljenjem. Kažu da si jedan od najboljih tehničara koje je Partizan imao u ovom veku. Zovu te doktor Natho, profesor Natho. Znaš li koliko te cene?

- Da, jer kada god odem u kafić, prilaze mi navijači, govore mi lepe stvari, šalju mi pohvale na Instagramu. Naravno da je to veoma lepo čuti, ali najbitnije je da uradim svoj posao kako treba. Ne mogu da kažem da sam najbolji igrač, ali na meni je da dam sve od sebe, a onda neka ljudi sami procene.

Kada stranac dođe u klub, obično mu je potrebna polusezona da se prilagodi. Ti si posle sedam dana već pokazao kakvo si pojačanje.

- Kada sam došao, trener me je pitao koliko minuta sam spreman da odigram. Rekao sam mu "minimum 45 minuta", a on je bio šokiran, jer nisam prošao ni pripreme, ni ništa. Takav je moj mentalitet. Nije lako fudbalerima da menjaju sredinu, ali ja se ovde od prvog sekunda osećam veoma dobro. Trener, stručni štab, svi su dobri prema meni. Olakšica mi je i što Tošića i Stojkovića poznajem od ranije, pa mi mnogo pomažu. Takođe, stvar je i iskustva, imam 32 godine, znam kako da se postavim u ovakvim situacijama, pa mi nije bilo preterano teško da se prilagodim.

Da li si uvek bio igrač koji kaže "dajte mi loptu, a ostalo prepustite meni" ili je to nešto što je došlo sa godinama?

- Nikada moja snaga nije bila u fizičkim predispozicijama, uvek sam bio onaj koji uzme loptu, doda je, asistira. Uvek sam imao samopouzdanje da radim takve stvari. To sam radio od samog početka karijere. Na treningu to radim, pa ukoliko ne bih uspevao i na utakmicama, praktično bih bio ništa.

Da li ti u tom smislu mnogo olakšava što je tu Tošić?

- Kada sam sa njim na terenu, ne moram ni da ga vidim, već znam gde se nalazi, gde želi da dobije loptu. Igrao sam sa njim četiri godine. Ali, korak po korak, sve je lakše i sa drugim igračima. U prvih nekoliko meseci, nisam baš najbolje uspevao da se razumem sa svima, ali i to je fudbal. Srećan sam što mi nije dugo trebalo da se skapiramo.

Pomaže li ti Zdjelar koji pretrčava i po 12 kilometara za utakmicu?

- Da, tu su i on i Ščekić. Imamo veoma dobar tim, imamo i te mlade igrače. U budućnosti ćemo biti samo bolji.

Suma i ti ste sličan tip igrača, sa sličnim tehničkim predispozicijama, pa su se mnogi pitali da li ćete vas dvojica uspeti da se uklopite. Kako se osećaš kada igraš sa njim?

- Tokom karijere igrao sam sa mnogim igračima i srećan sam što nisam egomanijak pa sam mogao da sarađujem sa njima. Ako igram sa momcima poput Sume, pokušavam da im ponudim najbolje rešenje na terenu, što je i najvažnije za ceo tim.

Veruješ li u osvajanje titule ove sezone?

- Biće teško, ali siguran sam da ćemo u budućnosti uzeti titulu.

Kada kažeš budućnost, da li to znači da planiraš da ostaneš do kraja ugovora, dakle još dve i po sezone?

- Ne znam, jer u fudbalu se ništa ne zna. Uvek može da se desi neka ogromna ponuda. Međutim, ako vas zanima kako se ja osećam, mislim da neću samo završiti ugovor, nego ću verovatno ostati i duže od toga - bile su reči Natha koje će sigurno od svega izrečenog najviše obradovati navijače, stručni štab, ali i upravu Partizana.

Igrao si u Kazanju, Tel Avivu, Moskvi, Solunu, Atini... Na kom mestu je sada Beograd?

- Veoma je lep grad. Stavio bih ga na listi između Atine i Kazanja, jer grad nije preveliki, ali imate sve, dobri su ljudi, sve vreme pokušavaju da mi pomognu, srdačni su. Nisam probao mnogo srpske hrane, ali bio sam u mnogim restoranima. Naravno, većinu vremena jedem kod kuće, tako da mi hrana ne predstavlja neki problem.

Van terena si dobar sa Tošićem, Stojkovićem... Ima li još momaka sa kojima se družiš?

- Naravno. Zdjelar, Sadik, ali i svi ostali momci. Problem je što ne možemo da provodimo mnogo vremena zajedno van terena, jer smo ove jeseni igrali na svaka tri dana, ali od prvog sekunda kada sam došao, svi su probali da mi pomognu. Bukvalno kada nešto tražim, za minut mi to stvore.

Reci mi nešto i o Sadiku. Nije baš karakterističan igrač.

- On je dobar napadač. Još uvek je mlad, a može da bude još mnogo bolji. Srećan sam zbog njega jer postoji interesovanje velikih klubova. Nadam se da će napraviti veliku karijeru. Naravno, mora da nastavi da radi i igra, a ne da ode negde i sedi na klupi. U takvom je periodu da mora ide stepenicu po stepenicu. Za njega nije bilo lako što je tako mlad otišao u Romu, ali sada sve dolazi na svoje mesto.

Malo i o Asanu. Postoji problem u komunikaciji sa njim jer ne zna engleski baš najbolje, ali deluje da se na terenu sjajno razumete.

- Razume on engleski, ali da, teren je ono što je važno, to je merilo. Pomogao nam je mnogo, pokazao je kakav je, a ima još mnogo toga da pokaže.

Hajde da popričamo malo i o navijačima Partizana. Oni najvatreniji nalaze se na tri strane stadiona, da li si ikada video tako nešto?

- Priznajem, malo je čudno. Nadam se da će u budućnosti svi navijati zajedno, jer najvažnija stvar je Partizan, a nama su navijači prekopotrebni. Daju nam mnogo toga. Pogledajte samo kako igramo kada je stadion pun. Stvarno bih želeo da pronađu zajednički jezik, jer je to mnogo važno za nas na terenu. Molimo ih da se pomire, to bi nam mnogo značilo, a mi bismo im vratili trofejima.

Hajde malo da se osvrnemo i na evropsku polusezonu, posebno na onu utakmicu sa AZ u Hagu.

- Čudna utakmica, primili smo gol ni iz čega. Iako smo igrali protiv jednog od boljih timova u Ligi Evrope, odradili smo posao i odbrambeno i napadački kako treba. AZ ima nekoliko sjajnih mladih igrača. Posle tog gola, pritisnuli su nas, počeli da šalju loptu unapred preskačući sredinu terena, što im se isplatilo. Međutim, za mene nije ta utakmica ono gde smo ispali, već ona u Beogradu protiv istog kluba. To smo morali da dobijemo, ali kao što sam već nekoliko puta rekao, imamo mnogo mladih igrača i mislim da nam se to više neće ponavljati.

Interesantno je to što Izrael i Srbija mogu da se susretnu u baražu za Evropsko prvenstvo koji je na programu u martu. Kakva su ti očekivanja od toga?

- Šanse su 50-50! Nadam se da će oba tima proći u to finale, ali izvinjavam se, voleo bih da mi pobedimo, a-ha-ha. Neće biti lako, imamo Škotsku u gostima, to će biti veoma teško, imamo dva meseca da se pripremimo.

Postoji razlog zašto na dresu nosiš broj "6"?

- Priča je tužna. Kada sam počeo karijeru, nosio sam desetku. Kada sam imao 15 godina, dve moje sestre od ujaka imale su saobraćajnu nesreću i poginule su u njoj. Jedna od njih je igrala košarku za reprezentaciju, nosila je šesticu. Od tada, ja sam preuzeo njen broj. Međutim, kada sam otišao u Rubin, taj broj je već bio zauzet, pa sam izabrao 66.

Zato se na Instagramu zoveš Bibars66?

- Da, ali dobro ste se setili, moram to da promenim u Bibars6.

Da li si naučio neke srpske reči?

- Pošto sam dosta vremena proveo u Rusiji, u dosta situacija razumem šta saigrači pričaju. Nije isto, ali možeš da razaznaš kontekst. Dešavalo mi se da uđem u svlačionicu, oni nešto razgovaraju, ja im odgovorim na engleskom, a oni me pitaju "kako si nas razumeo?". Učim korak po korak.

Znaš li već neke reči?

- Psovke, naravno, ali to nije za javnost. I "brate" naravno...

BONUS VIDEO:

(Izveštač Espresa iz Turske - Aleksa Radosavljević)