portret režisera
Bong Joon Ho: Turbonasilje, bizarnost, prosečnost - čime je tako opčinio hipstere?
Filmsku 2019 godinu obeležio je, mnogo više od bilo kog drugog fenomena, neočekivani uspeh korejskog filma Parazit. U trenutku kada je jasno da se njegov aktuelni hit sprema za žetvu većeg broja Oskara, pozabavićemo se estetikom Bong Džun Oa (Bong Joon Ho). U čemu je tajna njegovog uspeha?
Na samom početku, želim da ovo bude jasno: namerno pišem ovaj tekst blogerskim stilom, subjektivno i oslanjajući se na sopstvene emocije i utiske. Potpuno mi je jasno da ću izazvati negativne reakcije "filmofila" i svejedno stojim iza svake napisane reči.
Moj prvi susret sa Bong Džun Oom desio se 2014, kada sam, budući pasionirani ljubitelj naučne fantastike u svim njenim agregatnim stanjima, sa nestrpljenjem pogledao film Bušilac snega (Snowpiercer). Oduševljenje je splaslo veoma brzo kada sam shvatio da osim fenomenalne filmske fotografije ovaj film nema šta pozitivno da ponudi, osim turbonasilja, slešera punog ljudožderstva, ljudskih organa koji lete na sve strane, petogodišnje dece koja rade kao robovi, i već viđenih motiva preuzetih od Andreja Končalovskog ("Pomahnitali voz") i Lili i Lane Vahovski ("Animatriks").
Potrudio sam se da potpuno zaboravim ovaj film i njegovog autora, pa tako nisam ni u kakvu vezu sa njim doveo naslove koje sam nešto kasnije pogledao - "Okja", "Majka", "Sećanja na ubistvo", "Domaćin" i "Psi koji laju ne ujedaju". Nisam siguran ni u to kojim redosledom sam ih gledao, jer zaista nisu ostavili gotovo nikakav utisak na mene, osim blage zgađenosti. Tek pre nekoliko dana zavirio sam na IMDB profil Bong Džun Oa, i shvatio da je sve te bezvezarije snimio isti čovek.
Kako je moguće da se sve to dopalo tolikim ljudima širom sveta? Osim talenta da snimi impresivne kadrove - što dobrim delom zavisi i od kamermana i direktora fotografije - veliki deo njegove kinematografije je obično vređanje inteligencije gledaoca, filmska jeftinoća na nivou Troma Pictures ili neke slične "Z-produkcije".
Ono što me je pokrenulo na pisanje ovog teksta nije vatrometni uspeh filma Parazit, koji je zaista najbolje ostvarenje Bong Džun Oa - sasvim prosečno i nebitno, na momente simpatično i ništa više od toga, ali najbolje u njegovom opusu. Povod zbog kog su me zasvrbeli prsti je to što se na talasu uspeha "Parazita" na prilično kvalitetnom sajtu kao što je The Playlist na listi 50 najboljih svetskih filmova 21. veka koji nisu na engleskom, na trećem mestu našao film "Sećanja na ubistvo" Bong Džun Oa iz 2003 - jedan od najlošijih krimi filmova ikada snimljenih igde.
Zbog toga ću se osvrnuti na sve filmove Bong Džun Oa koje sam gledao, i to do kraja. Izdržao sam. Ne znam šta me je nateralo da ih sve pogledam do završne špice, obično nisam tako milosrdan prema glupostima. Valjda sam se nadao da će se ipak dogoditi neki tračak smisla, koji se nije desio.
Razumem sklonost korejskih autora ka slešeru, razumem i to da se film može doživeti kao vrsta zabave koja pomera granice. Možda sam konzervativan, ali za mene nikada nisu prestale da važe Aristotelove norme: šta je moguće (u radnji dramskog dela), šta je verovatno i šta je logično. Ako neko baš tako jako želi da snima sleš horor začinjen bizarnostima, ipak je dužan da poštuje zakonitost mogućeg, verovatnog i logičnog poretka dešavanja. Osim ako snima parodije, što ovde ipak nije slučaj.
Psi koji laju ne ujedaju (2000)
Kao što sam već rekao, Bong Džun O ume da stvori lep, čak i impresivan kadar, a samim tim i ugođaj koji me uvek obmane da gledam filmčinu u najavi - moju večitu naviku da sudim o knjizi na osnovu korica preneo sam i u bioskop, pa već na osnovu prvih taktova filmske muzike već "znam" da li je film dobar ili loš. Dakle, već svojim prvim pravim bioskopskim filmom, Bong Džun O uspeva da stvori praznik za oči... da bi uskoro sve to bacio u blato banalnosti i bizarnosti. Momak spasava kučence svoje zgodne komšinice, zatim ga u magnovenju zatvara u ormar u podrumu dok obavi neke preče radnje, da bismo nešto kasnije videli kako to isto slatko kučence neki starac koji se ušunjao u podrum kolje i priprema za kuvanje u čorbi na rešou na plin. Nemam stomak za takve stvari.
Sećanje na ubistvo (2003)
Opet isto - predivni uvodni kadar dečačića koji se igra u žitnom polju. Detektiv dolazi na prikolici motokultivatora i vrši uviđaj na sceni ubistva - leš gole devojke u slivniku pored puta, silovane i zadavljene, leži iskolačenih očiju prekriven insektima, dok se detektiv šegači sa dečakom. Tragove društvene kritike možemo primetiti u prikazu srednjovekovnih metoda ispitivanja koje primenjuje korejska policija. I u ovom filmu, kao i u njegovom blizancu, filmu "Majka" snimljenom nekoliko godina kasnije, policija hapsi i zlostavlja slaboumne mladiće, od kojih ovaj prvi, dečak sa Daunovim sindromom iz filma Sećanje na ubistvo bežeći od policije gine tako što ga smrskava lokomotiva, dok njegova krvava patika doleće otprilike u krilo gledaoca. Pretpostavljam da ima ljudi kojima je zabavno da gledaju scene poput leša silovane devojke (treće po redu u ovom filmu) u poodmakloj fazi raspadanja, nakon čega sledi rez i kadar prženja mesa na roštilju, verovatno psećeg, koje željno iščekuju gladni policajci, isti oni koji su minut pre prisustvovali obdukciji.
Po bizarnosti i seksualnoj devijantnosti, ovaj film se izjednačuje sa filmom Alekseja Balabanova "Teret 200" (Груз 200, 2007), ali za razliku od ruske skarednosti koja nekim čudom u poslednjim minutima napravi salto mortale i poprima smisao, "Sećanje na ubistvo" ostaje besmisleno loš do poslednje sekunde. Jedini "smisao" koji uspevam da dodelim ovom veoma trapavo napisanom filmu je prikaz korejskih policajaca kao glupih, nesposobnih i primitivnih, sklonih zlostavljanju i bizarnim metodama kao što je "insceniranje" - teranje optuženog da pred publikom i novinarima "reprizira" kako je izveo zločin. U prilog takvoj tezi ide to što je film snimljen prema stvarnim događajima, a serijski ubica o kom je film snimljen ni nakon deset silovanja i ubistava u Južnoj Koreji od 1986-91' još uvek nije otkriven.
Domaćin (2006)
U prologu ovog filma, buduća zvezda TV serije "The Walking Dead", Skot Vilson (Heršel Grin u seriji) pojavljuje se nakratko u ulozi šefa mrtvačnice koji je odgovoran za zlo koje će se kasnije desiti. Zbog velike količine formaldehida prosutog u seulsku reku Han, u njoj se pojavljuje čudovište-mutant veliko kao kit, koje može i da pliva i da hoda, proždire ljude kao grisine, ali je ipak dve devojčice poštedelo, ili ostavilo za poslasticu. Hit scena: dvojica "heroja", jedan Korejanac, otac glavne junakinje i jedan slučajni turista iz SAD napadaju čudovište koje ih je već ostavilo na miru i otišlo dalje svojim putem bacajući na njega iščupani saobraćajni znak. Naravno, Amerikanac je završio kao užina. Pretpostavljam da ćete uživati u ovom filmu ako imate između 8 i 11 godina i iz hobija mučite pse i mačke lutalice.
Majka (2009)
Relativno podnošljiv film (za nas sa slabijim stomacima). Ako izuzmemo vrlo jasne insinuacije na incest (majka i dvadesetosmogodišnji sin spavaju zagrljeni u istom krevetu), među najagresivnije scene u filmu spada udarac kolima koji glavni junak trpi na samom početku, koji pokreće siže koncipiran kao lančanu reakciju nevolja. Mnogi motivi koje smo videli u filmu Sećanje na ubistvo ponavljaju se i u ovom filmu: glupi i nesposobni policajci skloni zlostavljanju prilikom ispitivanja, slaboumni mladi muškarci osumnjičeni za težak sločin koji lako pristaju da potpišu priznanje, scene torture u policijskoj stanici, insceniranje zločina pred publikom i novinarima... Nakon što je njen sin brutalno uhapšen i optužen za zločin koji nije počinio, majka preuzima stvari u svoje ruke i kreće u istragu da bi oslobodila sina iz zatvora, spremna i da rascopa poneku lobanju sekirom ako treba. Postoji i razlog zašto je sin slabouman - majka ga je terala da pije insekticid kada je imao pet godina...
Okja (2017)
Okja je drugačiji film od svega što je snimio Bong Džun O. Sci-fi drama namenjena pre svega deci i tinejdžerima, drži se pravila kinematografije namenjenog ovom uzrastu. Egzotična velika životinja nalik na nilskog konja živi u planinama Južne Koreje kao kućni ljubimac jedne devojčice. Pojavljuju se zli kapitalisti koji pokušavaju da otmu Okju od njene vlasnice i presele je u SAD. Devojčica polazi u spasilačku misiju. Hepiend.
Parazit (2019)
Mišljenje o filmu Parazit izneo sam u recenziji koju možete pročitati ovde i još uvek stojim pri iznetim stavovima. 9. februara ćemo saznati koliko Oskara je Bong Džun O dobio za ovaj potpuno prosečni film.
Sa Oskarom ili bez njega, već sve dosadašnje zlatne drangulije kojima se okitio "Parazit" ujedno su doneli i reviziju ranijeg stvaralaštva Bong Džun Oa, i dodali bar još jednu nezasluženu zvezdicu ranijim filmovima. A njegovi filmovi u najboljem slučaju dobacuju do prosečnog i već viđenog, nemaju mnogo logike, prikazuju nesposobne, glupe i korupciji sklone junake (da li je zaista većina čovečanstva, ili bar većina Korejanaca takva? Ne bih rekao.) Jedini stvarni kvalitet koje svi njegovi filmovi bez izuzetka imaju su vizuelni, dok pripovedanje ima mnoštvo nedopustivih propusta i banalnosti, koje autor pokušava da kompenzuje turbonasiljem koje treba da šokira i da bude najjači utisak po kom se film pamti. A ako turbonasilje ne uspe, tu je bizarnost: čorba od zaklanog kućnog ljubimca, silovane i zadavljene devojke sa voćnom salatom u polnom organu, majka i odrasli sin koji spavaju zagrljeni, što će biti povod za prepričavanje filma.
Kada nekog gledaoca njegovo turbonasilje i bizarnost ostave ravnodušnim, jedino što Bong Džun O ima da ponudi je sasvim prosečna priča, već viđeno i preuzeto od drugih, zaista originalnih autora svetskog filma.
Bonus video: