SAŠA PAVLOVIĆ: Ne bi bilo fer da sam završio karijeru u Partizanu!

Saša Pavlović postao je ikona među navijačima Partizana još onog trenutka kada je po okončanju svog boravka u NBA rešio da usred sezone dođe i pomogne voljenom klubu u trenucima kada se ovaj našao u teškoj situaciji. Bilo je to u februaru 2014. godine i do kraja te sezone rođeni Baranin je ušao u srce svakog partizanovca, a kako i ne bi kada je doprineo mnogo osvajanju 13. uzastopne titule prvaka Srbije. Od trenera Duška Vujoševića je dobio nadimak "Ljudski maksimum" i to je dovoljno govorilo o njegovoj ljubavi prema klubu, o tome kakav je čovek i kakav igrač. Zbog toga su ga s nestrpljenjem očekivali sledeće godine da predvodi ponovo mladi tim, ali on nije bio siguran da želi da se vrati, pa je odugovlačio da bi u decembru 2014. ipak odlučio da ponovo igra za crno-bele. Ali ta sezona neće se pamtiti po uspesima, jer su zaustavljeni u polufinalu plej-ofa ABA lige i ostali bez plasmana u Evroligu, dok su u finalu domaćeg plej-ofa izgubili titulu od Crvene zvezde.

Nakon toga je Pavlović ipak prihvatio ponudu drugog evropskog kluba, otišao je u Panatinaikos, ali tamo nije bio na svom nivou, epizoda u Atini je bila izuzetno neuspešna da bi definitivno na kraju sezone 2015/16 rešio da prekine profesionalnu karijeru. Pre nešto manje od godinu dana je odlučio da se aktivira ponovo u košarci, ali ovog puta kao funkcioner i postao je član Izvršnog odbora Partizana na poziv Ostoje Mijailovića. Saša, prošlo je tri godine od završetka igračke karijere, da li si se sada već navikao na "penzionerski" život, bez lopte, treninga, utakmica...

- Skoro četiri godine će uskoro. Sad samo pratim košarku, gledam utakmice, Partizanove obavezno i pomalo NBA koliko mogu da stignem. Iz potpuno drugačijeg ugla gledam košarku i mogu ti reći da sam se brzo navikao na "penzionerske dane". Ima li nečeg što ti nedostaje iz igračkih dana, a šta ti je opet završetak karijere doneo dobro, nešto što nisi imao dok si bio igrač? - Nedostaje mi uvek košarka. Dođe mi često osećaj neki da bih se vratio da igram, ali samo dok gledam neku utakmicu. Kad pomislim na treninge, putovanja, na obaveze koje idu van tih utakmica onda mi teško padne. Ali što se tiče igre uvek mi nedostaje i često mi se igra, i u glavi mi se čini bih mogao da igram. Kako rešiš taj problem kad ti se pojavi želja za igranjem? Da li izađeš makar da odigraš partiju basketa ispred zgrade? - Igrao sam prvih godina kad sam batalio. Bio sam u formi i igrao sam u Baru, dok sam leti tamo se okupimo i odigramo nekoliko partija. Igrao sam i sa Darkom Miličićem, pošto je on organizovao dosta kvalitetan basket u Novom Sadu. Ali poslednjih godinu dana sam skrou neaktivan. Darko se prošle godine vratio malo rekreativno košarci u Novom Sadu, pa je l' te pozvao da mu se i ti priključiš? - Videli smo se i pričali o tome i smejali se. Zvao me je da me pita da li je moguće da ga nisam zvao i poželeo mu srećan povratak na teren, u šali. Vidiš on je aktivan, pokušava da ostane, uvek traži nešto novo, ali ja najviše vremena provodim sa porodicom i sa decom i uživam u tome. Po završetku karijere si se posvetio porodici, dok smo onako neoficijelno pričali spomenuo si mi da si sada "full time otac", da ti je očinska uloga u stvari sada tvoj i posao. Kako se snalaziš?

- Super. Malo mi je teško bilo da se naviknem kada sam završio sa igranjem. Tada sam dobio najmlađeg sina i tada sam video koliko žena ima posla oko svo troje dece. Čak u prvih par meseci sam pričao da sam znao da je ovako, ostao bih da igram još par godina. Mnogo je napornije i mnogo veća odgovornost, mnogo veća obaveza nego košarka. Saša Pavlović ipak ne može bez svog Partizana. Prihvatio si poziv Ostoje Mijailovića da postaneš član Upravnog odbora. Šta te je privuklo u tome da si pristao da uplivaš u funkcionerske vode? - Nije tu nešto moja uloga toliko bitna. Video sam da klub ide pravim putem, da se rade prave stvari i da se vraća na pravo mesto. Opet se napadaju titule i svidelo mi se sve to i hteo sam da vidim kako je to iznutra. Kako ti izgleda Partizan i iz te funkcije koju sada imaš, ali i ovako kao navijaču, dok gledaš utakmice? - Tačno tako kako sam očekivao da će biti kad me je Ostoja pozvao i što sam pretpostavljao da će biti. Mislim da klub ide u pravom smeru što se vidi i po rezultatima. Potpuno je drugačija situacija nego što je bila pre nekoliko godina. I nadam se da će se nastaviti u ovom smeru koji je pravi.

Rezultati u ova prva tri meseca sezone su zaista veoma dobri, sezona ide kako bi trebalo iz ugla navijača Partizana, a kako se tebi čini? Da li si očekivao ovakve rezultate do sada? - Jesam. Kada je Partizan u pitanju ja sam možda ponekad nerealan, jer ja uvek očekujem da Partizan pobeđuje i bori se za titule kakva god da je situacija, čak i pre nekoliko sezona kada je izgledalo nemoguće, ja sam verovao, kao što verujem i sada. Ali ovaj put se vidi da je ekipa dobro uklopljena, u formi i zaista pozitivna situacija. Posle ove prve faze Evrokupa neki su počeli da svrstavaju Partizan među prva 3-4 favorita za osvajanje takmičenja, da li je to možda prerano u ovom trenutku? - Ma nije kada je Partizan u pitanju. Uprava kluba, igrači i treneri uvek imaju najveće moguće apetite i ciljeve. Sigurno da nije nerealno, jer su pokazali to igrom na terenu i rezultatima. Mislim da jesu jedni od favorita u Evrokupu, a s obzirom na težak raspored na početku sezone i da su bili tako pozicionirani, tako da to predviđanje nije slučajno. Sad kad si u upravi kluba, je l' skočiš na poneki trening, onako da pogledaš šta rade igrači, kako se radi? - Ne, nisam išao, idem samo na utakmice. A savetuješ li malo igrače? - Nemam šta da savetujem, oni imaju trenere, imaju starije igrače, Novicu koji im sigurno pomaže i uopšte ne sumnjam u njihov rad i kvalitet na terenu. Kako ti deluje trener Andrea Trinkijeri?

- Super. Publika ga voli, rezultati su dobri, vodi odlično ekipu.

Možda je malo drugačiji kalup trenera u odnosu na one na koje je javnost u Srbiji navikla, koji su često kruti, strogi, vole red i disciplinu. - Siguran sam da je i Andrea strog, bez toga ne bi bio toliko uspešan koliko jeste, samo to radi na drugačiji način. Ima tu harizmu i za sada to super funkcioniše. Jedna od stvari koje poslednjih godina muče navijače Partizana jeste svakako to da Partizan dugo nije iz omladinskog pogona izbacio igrača koji je postao nosilac igre u prvom timu za razliku od situacije kada si ti recimo došao u Partizan kada si zatekao Bogdana, Lučića... Kičma ekipe su bila Partizanova deca. Kako gledaš na to? - Moje mišljenje iz iskustva koje sam stekao kroz karijeru jeste da svaki klub najviše treba da ulaže u mlađe selekcije, da je to osnova svega. Stub iz koga sve kreće. Nadam se da će Partizan biti u sve boljoj situaciji jer sada imamo uslove za rad koji su nikad bolji i što se tiče prvog tima i mlađih selekcija. Nadam se da će sve to ići ka boljem i da ćemo uskoro imati nekog novog Bogdana ili Lučića. U odnosu na vreme kada si ti počinjao seniorsku karijeru sada se u košarci promenila situacija. Na trenere se stavlja pritisak rezultata i samim time mladi igrači ne mogu da dobiju pravu šansu, stranci su nas preplavili... - Mislim da je to uvek bilo tako, da su mladi teško dobijali šansu i da se uvek stavljao pritisak na trenere i ekipe da se osvajaju titule. Međutim, mislim da je samo razlika u odnosu na vreme kada sam je bio junior ta da mladi igrači malo kasnije sazrevaju. Ja sam na primer sa 15 godina bio u prvom timu, a sada više nije ta granica na 16-17 godina nego na 19-21. Mislim da je samo to razlika. A što se tiče pritiska na trenere i na osvajanje titula je uvek ista, ali samim time što se ta granica pomerila mladi imaju manje šanse da se ustale u prvom timu. Ne znam u čemu je problem što se to pomerilo, ali čini mi se da je u poslednje vreme mnogo malo igrača koje možeš da vidiš sa 15-16 godina i kažeš to je taj, može da bude novi Danilović. Kasnije malo stasavaju, ali nadam se da to ide ka boljem i nadam se da svi klubovi ulažu što više u mlađe selekcije jer je to budućnost košarke.

Kako je tebi pala promena hale na koju se opredelila uprava Partizana i da pređu iz Pionira u Beogradsku arenu? - Navika je čudo. Pionir je nešto neverovatno, kada je pun teško je da će te neko pobediti u takvoj atmosferi. Međutim, smatram da su Grobari navijači koji isto to mogu i u Areni. Znam to, igrao sam pred njima. Moja prva utakmica u Evroligi pred Grobarima je bila u Areni i mislim da mogu da ponove takvu atmosferu. Treba se samo malo navići i nadam se da će Grobari da je pune sve više i više. Čuo sam i da, kada je Partizan prelazio iz "Hale sportova" u Pionir, isto bio otklon prema toj promeni kod navijača, ali ne sumnjam u Grobare da će da pune i Arenu kao Pionir. Znam moje poslednje godine kada smo igrači Evroligu u Areni, bilo je po 24.000 ljudi. Ko god da dođe znaš da ne možeš da izgubiš. Verujem da će tako biti vrlo brzo. Evroliga je glavni cilj ove sezone za Partizan. Kako iz tvog ugla deluje da je lakše doći do njega - kroz plasman u finale Evrokupa ili kroz ABA ligu koja je ove godine nikad neizvesnija? - Mnogo je kvalitetna ABA liga ove sezone. Ima mnogo neizvesnih i zanimljivih utakmica, nema više 2-3 favorita nego svako svakoga može da dobije. Iskreno da ti kažem, verujem da ćemo u oba takmičenja biti u vrhu i u svakom slučaju se vratiti u Evroligu.

Kako i deluje Partizanova grupa u Top16? - Teška grupa. Čim uđete u Top16, to su najjače ekipe, ali vidim nas među prve dve koje će da prođu dalje. Svi timovi su sad gledali da se pojačaju, ne znam kako će izgledati ekipe, ali nadam se da ćemo ući u četvrtfinale. Dok si bio igrač svi su očekivali da ćeš poslednju sezonu u karijeri odigrati u Partizanu što se nije dogodilo. Ti si kasnije govorio da se nisi osećao fizički spremnim i da nisi to mogao da uradiš klubu, kako gledaš sada na to?

- Kroz celu karijeru je mene pratilo da kada se osećam loše onda se osećam loše i na terenu. To sam čak primetio i u svojoj drugoj sezoni u Partizanu, da ne mogu da radim isto što sam pre mogao i to me dosta nerviralo, uticalo je na moju igru i na ekipu. Posle kada sam otišao u Panatinaikos, na poziv Saleta Đorđevića, rekao sam mu isto da se ne osećam dobro, da mi se ne igra više, on je mislio da će to moći da ide dobro. Ali nije se ispostavilo tako. Potvrdio sam samom sebi da ne ide više i kada sam završio s Panatinaikosom mislim da ne bi bilo fer da se vratim. I dalje mislim tako. Posle one prve sezone u Partizanu, kada se pričalo da te traže brojni timovi ti si rekao da u Evropi možeš da igraš za Partizan, ipak onda posle druge sezone si promenio mišljenje i Đorđević te ubedio da dođeš u Panatinaikos. Čime te je to ubedio Sale? - Svim i svačim. Prvo to je Saša Đorđević, gledao sam ga kao dete, toliko radosti nam je svima doneo onim svojim koševima u poslednjim sekundama i onda mi baš bilo teško da mu kažem ne. Dao sam sve od sebe iako je bila neuspešna sezona. Jedini razlog je bio on. Nismo dobro prošli, ali ne žalim. Tu sam i upoznao Saleta i to mi je pozitivna stvar. Sad kad si pomenuo to da je ta sezona bila neuspešna, Đorđević je tog leta doveo tebe, Raduljicu i Kuzmića i šta se dogodilo da na kraju za sve neuspehe i neuspešnu sezonu upravo svi vi budete okarakterisani kao glavni krivci? - Sad da se vratim na ono što smo pričali za mlade igrače. Mislim da je tu bilo dosta tenzija, gazda je hteo da igraju neki mladi igrači koji realno nisu bili spremni za prvi tim te godine. Sale je čak i pokušavao da ih pušta, svaka takva utakmica mi bismo na poluvremenu gubili 10 razlike i onda je vraćao nas i mi bismo dobijali tako utakmice. I onda je u jednom momentu, verovatno, odlučio da juri rezultat i to se tada verovatno gazdi nije svidelo i mislim da je reagovao impulsivno i na kraju realno najveća pojačanja i trener ispaštaju. Uopšte nisam ljut ni na koga, to je realno tako. Kada govorimo o ovoj temi i da nisi mogao da odbiješ poziv Saše Đorđevića za Panatinaikos da li si se tada možda osećao dužnim prema njemu jer si ga ranije odbio kada je razgovarao s tobom o igranju za reprezentaciju Srbije?

- Nije zbog toga. Nego on je jednostavno takav tip, takav optimista da jednostavno mu je nemoguće reći ne. Toliko veruje u to što priča da se videlo i u reprezentaciji. Tu se videlo da je on pravio uspehe i osvajao medalje zato što je takav. On to svoje samopouzdanje i optimizam neverovatno lako prenese na igrače da svi igraju dobro. - Bila je jedna situacija kada je gazda Panatinaikosa rekao da idu svi koje je Sale doveo i ja kažem nemam problema nikakvih, meni je kraj karijere i ja sam već bio odlučio da idem, rekao sa to i gazdi i Saletu i Sale pozove mene i mog menadžera na večeru. Ja kažem menadžeru da ako odemo sa Saletom na večeru, nema šanse da ćemo moći da odemo. I on mene ubeđuje, ajde da odemo i ja sam sa Saletom u super odnosima i pristanem. I dođemo mi na večeru, Sale gleda mene, gleda njega i kaže: Da ideš? Šta ti treba? I ja mu kažem da ne mogu, da me boli peta, imao sam problem sa tetivom tada i leđima i da ne mogu. Pita on mene: Šta možeš? Ja mu kažem da mogu da ponekad ubacim po 5-6 poena i kaže on: Okej, idi odmara. I posle toga okreće na pozitivnu priču, gde da idem, pa mi ćemo ovako, onako, mi ćemo sve da osvojimo i mi tu odlučimo da ostanemo. I kad se završila večera kažem ja menadžeru: Je l sam ti rekao šta će biti? A on meni: Ja kad sam čuo ovog čoveka, pa ja bih se skinuo sad da igram. I tako ja ostanem, da bismo na kraju svi dobili otkaze. Ali hoću da kažem da je Sale takav trener, neverovatno. Žao mi je jedino što se sa njim kao trenerom nisam susreo ranije u karijeri, jer bi mi promenio mišljenje i o košarci i samopouzdanje i optimizam. Baš mi je žao što nisam sarađivao sa njim ranije. Kad smo već kod trenera sa kojima si sarađivao nekako je nemoguće da se ne istakne Duško Vujošević. On te je iz Primorke doveo u Budućnost, kasnije ste sarađivali u Partizanu. Kako se ti sada, sa ove distance sećaš te saradnje koja nije uvek bila glatka, bio je i onaj jedan mali eksces? - Ma to je bio jedan nesporazum. Baš nesporazum. Dule je jedan od naših najvećih, a kada je reč o mladim igračima možda i najveći stručnjak. Fenomenalan trener i u odličnim sam odnosima s njim. Mnogo sam mu zahvalan još tada kad sam ga sa 15 godina upoznao i posle kada smo sarađivali u Partizanu. Toliko je mladih igrača napravio, svojom zaslugom. Ta njegova posvećenost da od nekoga napravi igrača to nisam video nigde osim kod njega. On je posvećen, postane i roditelj, na terenu, van terena. Zaista nemam šta da kažem za njega. Je l ti preporučivao knjige da čitaš što savetuje svim igračima? - Jeste. To i jeste još jedna od stvari koje radi za igrače i van terena. Partizan je tvoj voljeni klub, a opet u njega si stigao nekako sticajem nekih čudnih okolnosti, da ne kažem neplanirano. Vratio si se iz NBA, pratio Partizan, desile su se neke povrede u ekipi, pa malo i pod pritiskom okoline na kraju si završio u voljenom klubu. Moram da te pitam za taj povratak iz NBA da li si mislio da si tada već završio sa košarkom, jer si bio i dalje mlad igrač? - U NBA je to bila već moja deseta sezona i bližio se kraj. Mogao sam da potpišem neke negarantovane ugovore, ali sam ostao u treningu u nadi da će me neko zvati. Ali Partizan mi je uvek bio u podsvesti, jer celo moje okruženje, i u kući i društvo svi su me pitali što ne odigram jednu sezonu u Partizanu, čak i dok sam bio u NBA. Ja sam trenirao s društvom i uveče gledao utakmice Partizana i bilo je par nekih povreda baš na mojoj poziciji i onda se desio taj poraz od Bajerna i pozvali su me. Ne da nisam mogao, nego nisam hteo da odbijem taj poziv. Nekako te često pratio sticaj neobičnih okolnosti što je na kraju ispadalo dobro po tebe, tako je između ostalog bilo i sa odlaskom iz Jute, bio si ljut zbog toga, pa si na kraju završio u Klivlednu što je ispalo dobro. - Juta je bila baš pravo mesto za mene, oni su me i draftovali i tada su bili ruki ugovori po 4 godine za prvu rundu i bio je trener Džeri Sloun sa kojim sam dobro sarađivao. Međutim, ja sam bio malo impulsivan i sam sam tražio da idem, jer ulaskom Šarlota kao novog tima svi su imali pravo da zaštite 10 igrača i po dva slobodna da bi Šarlot mogao od svih tih igrača da bira, draftuje u toku leta. I onda oni mene i Mo Vilijamsa nisu zaštitili što sam ja shvatio potpuno pogrešno. Ja sam mislio da oni ne računaju na mene što nije bilo tako, što su mi kasnije i rekli. Međutim, ja sam odmah zvao menadžera i tražio da idem i da me Šarlot odmah uzima. Ali posle se ispostavilo istina da mene nije Juta zaštitila jer su znali da neće rukije da uzimaju i onda sam se tako rastao sa Jutom iako sam imao ugovor. Ali nema veze, posle je ispalo odlično u Klivlendu, pet sezona i ne žalim ni za čim. Ali bih sada iz ove pozicije drugačije postupio. Ti si se brzo i lako privikao na NBA, već u prvoj sezoni si odigrao skoro sve utakmice, bio starter na dosta utakmica. Kako si uspeo da se tako brzo izboriš za svoje mesto, pošto je Juta u tom momentu bila odlična ekipa? - Jeste, mi smo bili te sezone na jednu utakmicu od plej-ofa. Sezonu ranije su otišli Meloun i Stokton, ali je sa Džerijem Slounom ekipa igrala odlično. Dosta je stil igre bio sličan evropskom, tako da sam se verovatno zbog toga dobro adaptirao. Juta je odlična sredina za rukije, svi su fanovi košarke, u gradu ima samo jedan profesionalni klub, sala je uvek puna, atmosfera je neverovatno dobra za rukije.

U Klivlendu najbolji period karijere, iako je bilo skepse zbog tvog odlaska tamo iz prostog razloga jer je na tvojoj poziciji tu već bio Lebron Džejms, koji je tada bio projektovan da bude novi Džordan i koji će obeležiiti narednu eru, što se i desilo. Kako je tebi palo to uklapanje? - Bilo je super. Tada kada sam ja došao došla je i promena vlasnika i pravila e ekipa oko Lebrona tako da mi se pogodilo idealno. Dobro je za mene igrački bilo, jer je Lebron bio moja pozicija, on je bio prva petorka, a ja druga, Uvek smo igrali jedan protiv drugog što je meni značilo za napredak. POsle smo čak jednu sezonu i po igrali i u petorci i stigli do finala. Pet godina je kostur ekipe bio sačuvan što je i bio način da se dođe do finala, što je bilo vrlo teško i sada kad pogledaš, sve te ekipe koje imaju taj kostur one često stiži do same završnice. To je bio naš plan, stigli smo do finala, ali smo bili premladi i presrećni što smo u finalu zato nismo mogli da dobijemo San Antonio.

Ti si te sezone baš eksplodirao, čini mi se da si bio i u konkurenciji za najboljeg šestog igrača lige. - Jeste, to mi je bila baš dobra sezona. Bilo je to posle Evropskog prvenstva u Srbiji i Crnoj Gori, ja sam tada otpao poslednji iz reprezentacije i bio sam dosta ljut. Kada sam se vratio u Klivlend, generalni menadžer mi je rekao kako mislim da igram za njih kad nisam ni među 12 u svojoj reprezentaciji?! To me je pogodilo i dao sam 1000% sebe da bih se izborio i došao do toga i da se izborim, jer me je poslalo par koraka unazad to što nisam bio u reprezentaciji. Ali sam se izborio i došao do toga da sam na pola sezone već ušao u petorku. Zbog čega je tebe stalno birao Lebron da igrate jedan protiv drugog na treninzima i da igrate basket 1 na 1? - Ja sam uvek igrao dobro 1 na 1 i verovatno mu je odgovaralo. On je igrač koji voli da radi na sebi i stalno napreduje i zato je tražio da se uvek igra što jače. Ja sam došao istovremeno kada i on u NBA i nije bio tolika zvezda kao sad i igrao sam bez pardona prema njemu i on je to voleo. Igrali smo tokom svih 5 sezona tako, čak i u prvoj petorci kada sam bio igrali smo jedan protiv drugog na treninzima. Stvarno mi je to pomoglo da napredujem. Pamtiš li neke anegdote sa njim i iz tog perioda u Klivlendu? - On je odličan i van terena. On je superstar, ali se to ne vidi van terena. Odličan saigrač, odličan čovek, pomaže svima. Posle 5 godina u Klivlendu usledila je Minesota, što ti nije prijalo? - Meni pre svega nije prijalo što smo mi u Klivlendu svake sezone pre toga, osim u mojoj prvoj, ili stizali do polufinala ili finala Istoka i jedne godine do velikog finala, a u Minesotu kada sam došao, kada sam pričao sa ljudima iz kluba koji su ciljevi oni su govorili po 7-8 pobeda, da čekaju nekog dobrog pika... Ja nisam mogao da verujem šta čujem i potpuno sam se razočarao. Pao sam i psihički i sa igrom, očekivao sam da će da me trejduju, da će nešto da urade, ali oni ništa nisu hteli da urade, jednostavno nisu išli na rezultat, nego forsirali mlade igrače i to mi je najgori rezultat u karijeri. Nakon toga sledi odlazak u Boston Seltikse, ekipu punu superstarova, tu su bili Garnet, Pol Pirs, Rej Alen... - Neverovatna ekipa. Boston Seltiksi su nešto drugačije u odnosu na sve ostale klubove, to sam video dok sam bio u Klivlendu, mi smo tri godine zaredom igrali protiv njih plej-of i po 4 utakmice svake godine i dobro sam ih znao. Nismo bili s njima u dobrim odnosima, bilo je svega i na terenu i van terena, ali super sam se slagao sa svima njima. Boston je veliki klub, jer gde god smo išli na gostovanje veći broj publike je bio u zelenim dresovima osim ako nisu Lejkersi ili Bulsi. Sada kad si govorio o tim žestokim duelima dok su bio u Klivlendu, kako si se ti uklopio u taj poznati "trahs talk" po kome su između ostalog bili poznati i igrači Bostona? - Meni je to bilo prirodno. Ja sam voleo na terenu te provokacije, malo van igre, jer mene to podiže i podiže mi koncentraciju, ništa preterano. Ali Seltiksi su bili neverovatni u tome. Imali su Ronda, imali su Garneta koji je verovatno najveći "trash talker" u istoriji NBA i Pol Pirs. Rej Alen je bio tu, ali je on bio drugačiji tip igrača. S Garnetom je bilo dosta okršaja, dosta psovki i duplih tehničkih. Kad sam došao u Boston bilo mi je malo ono, kako da igram sa Garnetom sa kojim sam se posvađao bar deset puta, ali me on stvarno prvi dočekao u svlačionici. Rekao mi je da mu je drago da sam tu, da njima treba takav igrač, koji će da odigra odbranu, da pogodi šut, koji se ne povlači. Oni su gradili čvrstu ekipu, baš takvu. Sad kad se osvrneš na karijeru kakvu si imao, šta ti prvo padne na pamet? Da li misliš da si nešto mogao bolje da uradiš? - Nemam tih momenata, jer ja nikad nisam tražio mnogo. Uvek sam bio zadovoljan svime što sam dobijao. Ja sam radio mnogo i trenirao. Za mene odlazak u NBA je bilo ispunjenje sna, tako da bi bilo glupo da pričam da sam nešto trebao ovako ili onako. Uvek sam zadovoljan što sam bio u NBA, a pogotovo zbog 10 sezona. Zahvalan sam Bogu samo što sam imao tu priliku.

Znaš iz prve ruke kako je teško opstati i igrati stalno na visokom nivou, a opet imamo primer Lebrona Džejmsa koji i godine u godinu sve više napreduje i da li je tebi tada delovalo kada si igrao s njim da će toliko trajati i da ima pred sobom još dosta vrhunskih sezona? - Izgleda teško doći do NBA, ali je duplo teže opstati. A svake sledeće godine je još teže, jer oni svake godine draftuju 60 igrača koje žele da vide svi. Ko god ostane tamo više od nekoliko sezona, jer je stvarno teško, velika konkurencija i moraš da stalno napreduješ da bi ostao tamo. - Što se tiče Lebrona, to je čudo što on radi. On je najbolji igrač na planeti trenutno i tako je poslednjih 15 godina. Posle moje prve sezone s njim ja nisam mogao da shvatim da neko igra na takvom nivou, čak sam pričao više puta sa njim i pitao ga da li je moguće da ne oseća pritisak? Meni se dešavalo sa dobrom minutažom da vežem 5-6 utakmica po 15-17 poena i onda sedmu utakmicu ne mogu da razmišljam o tome da moram da ubacim 15 poena, a on svaku utakmicu, em je odbrana na njega fokusirana, em daje 30 poena. Ali on ne razmišlja na taj način, on je fokusiran da kida svaku noć. I onda kad sam pogledao njegova prva sezona 20 i nešto poena u proseku, 7 asistencija, 8 skokova i onda druga još više, treća još više. I onda na kraju sezone mi igrači pričamo, ja pitam Varežaa da li je moguće da Lebron može bolje od ovoga i on dođe sledeće sezone i bude bolji. Evo ja nisam u NBA već 6-7 godina i on i dalje napreduje. To je mislim jedini igrač u istoriji, znam da ga upoređuju sa Džordanom i Kobijem, ali jedini igrač koji napreduje iz sezone u sezonu. Sada kad govoriš o ogromnim naporima kojima su izloženi igrači u NBA meni kroz glavu uvek prolazi kad krenu one gostujuće turneje koje traju po nedelju dana i igra se maltene svako veče u drugom gradu, je l' ti se dešavalo nekada da ne znaš u kom gradu si se probudio? - Jeste. Desi se u pola sezone da letiš u 3 ujutru da više ne znaš ni u koji grad, niti s kim igraš. NBA je potpuno drugačija u odnosu na evropsku košarku i radi se na tome da igrači imaju vše svežine za utakmice. To sam primetio od kad sam se vratio ovde da dosta ljudi pogrešno shvata i misle da je to neozbiljno. Ali igrači koji imaju minutažu vše od 20 minuta, treneri izbegavaju da s njima rade treninge u kontaktu, 5 na 5, u sredini sezone. ovi koji imaju ispod 20 minuta, imaju druge obaveze. Moraš da trčiš na trci 20 minuta posle utakmice recimo ili ujutru kad dođeš. Ako imaš malu minutažu uglavnom sve ekipe praktikuju da kada nema treninga, slobodan dan, da tih 5-6 igrača dođu i igraju 3 na 3 da se ostaje u formi. A ovi koji igraju jednostavno je nemoguće trenirati svaki trening sa sezonom od toliko utakmica. Kad si u prvoj petorci ti si u formi i trening ti nije potreban, to znam kada sam ja igrao. - Nadam se da će se i košarka u Evropi promeniti i ići ka NBA, pre svega zbog igrača. Mnogo trpe igrači u Evropi zbog treninga, a ne zbog utakmica, jer ovaj broj utakmica, a staromodni način treninga ne ide. Sada je mnogo košarka mnogo dinamičnija, jača nego pre 15-20 godina, a treneri i dalje potenciraju taj neki rad od po 2-3 sata dnevno u sali što je nemoguće izdržati. U NBA se recimo podrazumeva da kada dolazite u trening kamp vi dolazite fizički spremni?

- Jeste, ja sam se svakog leta sam pripremao, fizički, i na terenu i van njega. Ti kada dođeš u trening kamp oni podrazumevaju da si ti profesionalac, da si spreman i uzimaš velike pare. Tamo se odmah vidi ako nisi spreman, jer se odmah kreće sa ful snagom u treninzima. I igrači koji neozbiljno shvate rad tokom leta vrlo brzo se i vrate u Evropu. Kako tebi deluje današnja NBA liga? Pogotovo u odnosu na vreme kada si ti igrao, jer su danas Evropljani postali u potpunosti glavni igrači u svojim NBA timovima, što imamo primere recimo Jokića i Dončića? - Pričam sa našim igračima koji su tamo. Nije mi jasno kako, ali jeste napredovala NBA košarka. Dosta je brža u odnosu kad sam ja igrao. Znam da svake godine oni poneko pravilo promene, da li odbrana ili napad, pa se možda malo lakše daju koševi, ali oni rade stalno na tome da je košarka što zanimljivija za gledaoce, što brža, što lepša za oko i što kvalitetnija i verovatno su nešto promenili što nije bilo pre. A kako gledaš na to da su evropski igrači postalo dominantni, da su glavni u svojim timovima? - Mnogo mi je drago, pre svega što su dobili šansu. Počevši od Luke Dončića koji je dokazao već sada da je jedan od najboljih igrača u NBA, možda i najbolji koji je ikada stigao u NBA iz Evrope. Naši igraju isto sjajno, i Bogdan i Bjelica i Bobi kad dobije šansu. Mnogo mi je drago zbog toga. Odlično koriste svoje šanse i otvaraju vrata drugima. A Nikola Jokić? Posebno posle malo sporijeg početka kada je bio i na meti kritika. - Zaboravio sam Jokića (hahahahah). On je dokazao kakav je igrač više puta. Možda je malo uticalo na sve igrače koji su igrali na Svetskom prvenstvu da imaju nešto sporiji start. Valjda priprema za NBA sezonu nije ista kao kada treniraš sa reprezentacijom i igraš za nju. Imali smo i primer Amerike koju je dosta igrača odbilo verovatno baš zbog toga što su znali da za sezonu im treba potpuno drugačija priprema. Mislim da to važi i za Jokića, ali evro vratio se i verujem da će nastaviti gde je bio prošle sezone. Moram da te pitam, s obzirom na tvoje NBA iskustvo, to što sada već mnogi zameraju Jokiću, baš počevši od tvog bivšeg saigrača Pola Pirsa, da mora da prestane više da priča da nije lider Denvera, da su oni tim i da nema pojedinaca. Da bi morao da poput recimo Džejmsa prihvati svoju ulogu lidera tima ili Janisa u Milvokiju i uzme konce igre u svoje riuke? - Mislim da je on potpuno drugačiji od ostalih tih superstarova. On jeste superstar i na terenu pokazuje to. Ne znam ga toliko dobro lično, poznajem mu braću, ali deluje mi kao da nije tip koji želi van terena da dokazuje svoje liderstvo kao što to rade Lebron ili Janis koje si pomenuo ili kao što je bio Pirs ili Garnet, da u svakom momentu pokazuju da su zvezde. On je igrač koji izađe na teren, pokaže najbolje što ima i ekipa dobija i ne želi da iskače iz toga. Video je verovatno da mu tako ide i neće da menja ništa. A Amerika je malo drugačija, oni žele da to pokazuje na svaki mogući način, i van terena. A on neće da izađe iz toga i potpuno ga podržavam u tome, jer ako je rezultat dobar, ako je Denver među prvih nekoliko ekipa na Zapadu, onda ne znam šta traže više od njega.

Koliko često se čuješ sa Bogdanom i savetuješ ga u vezi sa njegovim igrama u NBA? - Često, čuli smo se pre nekoliko dana, nisam znao zbog čega ne igra. On je neverovatan. Njegov rad na sebi i posvećenost koju je verovatno Dule (Vujošević) preneo na njega, je neverovatna. On je osuđen na uspeh, jer je taj rad spojio sa svojim mentalitetom, Ima samopouzdanje vrlo slično Saletu Đorđeviću i zato je i uspešan i stalno napreduje. Da se prebacimo malo na reprezentativnu košarku, Srbija je promenila selektora, došao je Igor Kokoškov koga poznaješ i sarađivali ste, pa šta očekuješ da će doneti novo, jer je za očekivati da se plasiramo na Olimpijske igre s obzirom da ćemo i biti domaćini kvalifikacionog turnira? - Igora znam dugo i dobro. O njemu samo sve najlepše. Prvo je dobar čovek, pokazao je kakav je trener i mislim da je posle Saleta pravi izbor. Mislim da s njim na čelu ne treba sumnjati u uspeh reprezentacije. Tebe nikad nije privlačio taj trenerski poziv i posao, da možda na taj način ostaneš u košarci? - Ne, ne. I sve manje i što sam više van terena, to manje želim da budem trener. S obzirom da te je bio glas da si pecaroš, a ti u stvari uopšte nisi pecao tada, nego si kasnije počeo, da li su ti se poboljšale pecaroške sposobnosti? - Jesu. Kada je počeo da me bije glas da sam pecaroš, tada uopšte nikad nisam ni zabacio udicu, niti upecao ribu. Ali ovog leta sam tradicionalno išao sa svojom jedrilicom za Italiju sa nekoliko svojih drugova i jedan od njih je poneo neka dva štapa, kao dobra za tunu. Ja naravno nemam pojma kako se tuna peca i rekao sam da ćemo celo more preći i ništa nećemo uhvatiti. I onako kako brod ide, mi smo svi u jednom momentu zamalo zaspali i tada se desio ulov. Uhvatili smo dve tune, na oba štapa, izvukli ih i stvarno je neverovatan osećaj i moram ti reći posle toga me malo zainteresovalo. Ti imaš strah od letenja što meni deluje prilično neverovatno, jer si ti recimo igrao u NBA i tamo se svake nedelje takoreći leti avionom. Kako se taj strah nije izgubio ili ti se stvorio vremenom? - Ma bar šest puta nedeljno se tamo leti. Ali mislim da sam ga ja dobio vremenom. I sada kada se prisetim iz tog perioda, svi ti veterani neki su imali strah od letenja i isto pitanje što me ti pitaš sam pitao i njih. Ne znam šta je razlog. Bude par turbulencija, ali uvek je to razmišljanje u pitanju. Počeo sam da razmišljam šta bi bilo kad bi bilo posle svake turbulencije i stvorio sam nepotreban strah sebi. Ali evo prošlo leto sam prvi put posle NBA karijere putovao u Ameriku i prošao sam dobro. Borim se protiv toga.

Koliko ti prija kad odeš do Bara da napuniš baterije? - Mnogo. Mnogo volim more, odrastao sam tu. Dovoljno mi je samo da vidim more i da prošetam pored mora da se već osećam fenomenalno. U životu sad mi je sve super, nemam na šta da se žalim, pa mi nije potrebno to neko punjenje baterija. Sad radim one stvari koje sam žrtvovao dok sam igrao košarku i uživam u svakom momentu. Da li sada sprovodiš u delo one ideje koje su ti padale na pamet dok si bio igrač, a koje zbog toga nisi mogao tada da sprovodiš u delo. - Naravno. Svi mi kad smo igrači i kad upadnemo u krizu i ne ide nam kako treba, onda kažemo da ćemo kad batalimo da radimo to i to i sada ja bukvalno to radim. Pokušavam da uživam u svakom momentu sa porodicom. Naslednici se interesuju za sport, treniraju. Da li ćeš ih možda forsirati da nastave sa time kao što čine pojedini roditelji ili ćeš im prepustiti da sami odlučuju? - Neću forsirati sigurno. Sve će raditi svojevoljno. Ja ću ih podržavati u svemu u životu. Ja ih i sada kada su mali shvatam kao odrasle ljude i svako ima svoje želje i ja ih ispunjavam. Želje za 2020. godinu? - Samo što više zdravlja svima, to je najbitnije. I naravno, Partizanu sve moguće titule u budućnosti.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)