Otvorite četvere oči 2020 # 01 - Novi heroji srpskog filma i srpskih serija

Još jedan pozdrav sa osmatračnice. Naravno, tu je i uvek spreman doboš. Da, između ostalog, u žižu stavimo one zaslužne, a možda tek ili skoro pridošle, da vam skrenemo na neka imena koja svakako treba utefteriti, na neke fine i vešte, a tiše pobednike čiji rad svakako ima smisla pratiti u doglednoj budućnosti. Jer su na uzorku 2019. pokazali su da su vredni pažnje, dajući nam zalog za veru u njihova vredna postignuća i u doglednoj budućnosti. U ovoj, prvoj tranši ovog teksta u fokusu su glumice i glumci.

• Filip Đurić

Filip Đurić je maestralan i čudesno samopuzdan u ulozi nesnađeno-sluđenog i gotovo na svim životnim frontovima nedorečenog Dejana/Dekija u najprijatnijem srpskom filmskom iznenađenju u godini koju smo upravo iskrckali – odličnom celovečernjem igranom prvencu Marka Đorđevića, Moj jutarnji smeh (kom uskoro predstoji međunarodna premijera – na prestižnom Filmskom festivalu u Roterdamu). Đurić je neprikosnoveni vladar kadra, a ono čime možda i ponajviše oduševljava je sposobnost neusiljenog poigravanja datostima jednog tako zahtevnog i suštinski neuhvatljivog karaktera, bez obzira koliko je sličnih Dejanu svakog dana oko nas ili koliko smo mu i sami barem na mahove slični. Tu su i šarm, osećaj za diskretnu finesu i duhovitost koja izbija iz svake reči i svakog pokreta ili grimase. Bravo!

• Ivana Vuković

Ivana Vuković je, uz iskusnu i vazda pouzdanu Jasnu Đuričić, direktna partnerka gore pominjanom Filipu Đuriću u sada već ikoničnom Mom jutarnjem smehu, kao možda i vesniku svetlije srpske filmske budućnosti barem na planu mladog filma koji ipak mora da klija, buja i izrasta u prekopotrebnu nužnost i u lako vidljivim produkcionim neuslovima. Ivana Vuković je u tih nekoliko (izrazito značajnih) scena u narečenom filmu podsetila na značaj tempirane i promišljene glumačke saigre, ostavljajući prostor Filipu Đuriću da se poigrava i na kraju briljira, a u isti mah neusiljeno ukazujući na zrelost vlastite glumačke kreacije i zadivljujuću svest o vlastitiim unutar kadra i svom mestu u široj slici ovog filma. Na uzorku Mog jutarnjeg smeha gledano, ona je primer glumačke partnerke kakva se samo poželeti može, a njena uloga je do te mere izvrsna da gledalac poželi da pogleda film i sa njenom Kaćom kao centralnim likom priče.

• Ivana Šćepanović

S druge strane, Ivana Šćepanović nas u ulozi sestre glavnog junaka Ajvara u režiji Ane Marije Rossi tokom užičke epizode (narazigranijeg i najpoletnijeg dela čitavog tog vrlo dobrog ostvarenja) tiho podstiče da se prisetimo i značaja efektnih filmskih epizoda u nadahnutom glumačkom izvođenju. U maniru naglašenog naturalizma, uz verno dočaran užičkog naglasak i njegove začudne i zavodljive melodičnosti, Ivana Šćepanović nenametljivo gospodari, nazovimo to tako, dubinom kadra, a njeno glumačko izvođenje ostavlja snažan utisak nečega izvedenog u jednom jedino, a dobrano promišljenom i znalački artikulisanom zahvatu. To često za rukom ne polazi ni mnogo iskusnijima (a Ivani Šćepanović je ovo zapravo prva iole zamašnija uloga na velikom platnu).

• Lazar Đukić

Nešto slično se, kao sud, da izreći i u slučaju onoga što je u filmu Ekipa reditelja Marka Sopića na omeđenom prostoru (ali u ipak nešto više scena) ostvario i pokazao mladi Lazar Đukić. Njegova kreacija vernog pratioca, zbunjenog spadala i neophodne podrške (u Americi bi to označili pojmom wingman) je prava mala nedvojbeno zrela komičarska vinjeta. Đukić je svestan kamere ali i opušten pred njom, a njegov Stefke je oličenje šarma, dobrohotnosti i topline iz prikrajke. Na sve upravo izneto, Lazaru Đukiću je dopala i najubojitija i najduhovitija replika u čitavom ovom dragom i dovoljnom uspelom srpskom filmu na teme repertoarskog/potencijalno komercijalnog filma, fele koje nekako uvek nedostaje u našem filmskom stanju stvari.