afera nestale bebe
MAMA, DOĐI UZMI ME! SNEŽANA NOĆIMA SANJALA UKRADENOG SINA: Potresna ispovest majke koja traži DETE VEĆ 28 GODINA!
Roditelji su bez pogovora slušali lekare i ostali bez deteta
Snežana Brkić iz Malog Zvornika porodila se 26. maja 1991. godine u Loznici i na svet je donela blizance, dva zdrava muška deteta, koji su na rođenju dobili visoke ocene. Plač beba se čuo odmah, a zatim su prebačeni u inkubator.
- Porodila sam se 26.05.1991. godine u Loznici, tada sam živela na opštini Ljubovija. Posle smo živeli u Zvorniku, menjali smo prebivališta. Rodila sam blizance, bila je teška trudnoća, bebe su bile okrenute glavicama gore, porođena sam na carski rez, malo ranije pre termina, krajem osmog meseca trudnoće. Kada sam se porodila, doktor, anesteziolog, svi iz operacione sale su mi čestitali i rekli "Majko, dobila si dva zdrava muška deteta, po rođenju odma zaplakali, kilaža dobra za dvojajčane blizance" - započela je Snežana svoju potresnu ispovest za Espreso.co.rs.
Snežaninoj sreći nije bilo kraja, a onda su joj saopštili da su bebe prebačene u inkubator. Majka je tri dana i tri noći bdila nad svojim novorođenim sinovima.
- Tri dana sam ih gledala u inkubatoru kao nedonoščad i stalno sam pitala doktora kako su, rekli su mi da ništa ne brinem, da su pregledani, dobre ocene za dvojajčane blizance. Rekli su da moraju u inkubator zbog manje kilaže radi sigurnosti. Ustajala sam noću da ih gledam. Ovaj sin koji je kod mene bio je skroz crn kad sam ga rodila, nalik meni, težak 2 kg i 250 grama, a drugi sin imao je 1. kg 850 grama i bio je plav, plav, na oca. Nikakve sličnosti nisu imali.
Sve se promenilo treće večeri, kada je Snežani saopšteno da jedna njena beba mora da bude prebačena u Beograd zbog gutanja plodove vodice, a da u Loznici nemaju aparat da je iscrpe. Roditelji su bez pogovora poslušali lekare.
- Uveče, trećeg dana nakon njihovog rođenja, ulazi babica u sobu i kaže "Snežana, vaša jedna beba mora za Beograd, nagutala se plodove vodice na rođenju, a mi nemamo aspirator da iscrpimo tu vodu". Tad ništa nisam znala, mlada sam bila, žena sa sela... I oni ga u večernjim časovima prebace u Beograd, na Institutu za prevremeno rođenu decu, Neonatologiju. Kad god pitam doktora, kaže deca su u redu, šta se desilo odjednom uveče, uvek sam sumnjala da nešto nije u redu i moj suprug ode u Beograd - priča Snežana drhtavim glasom.
Majčinski osećaj je nije prevario, Snežana je znala da nešto nije u redu, a onda su se njene najstrašnije slutnje i obistinile.
- Drže me sa drugim detetom sve vreme u bolnici, plačem sve vreme... Da bi 02.06. , kad je moj muž otišao tamo, rekli kako je dete preminulo ujutru u 09:30. Tražio je da mu daju bebu da je kući sahrani, doktor mu je rekao da oni to ne praktikuju, ne dajemo bebe, mi obavljamo to o svom trošku, da se vi roditelji ne biste potresali i ne može. Proveo ga je tamo kroz salu, pokazuje drugu decu, dok je on tražio svoje. I onako sav ošamućen, mislio da je tako, vratio se kući.
Kada se Snežanin suprug vratio u Loznicu i saoštio joj da im je beba navodno preminula, tada kreće njihov pakao.
- Došao je moj muž ispod prozora i saopštio mi je kako nam je dete umrlo. Od tada su mi samo dali inekcije da spavam, samo sam spavala, da ne bi ja kao majka tražila moje dete. Mesec dana su me držali u porodilištu, nisu hteli da me prebace na odeljenje jer ja bih pobegla za Beograd da tražim dete kao majka. Umirala sam, plakala, obolela sam od srca, svakog dana ga tražila - priča ova majka kroz suze.
Godine 2002. godine Snežana je čula za aferu "Nestalih beba" i tada kreće u potragu za svojim detetom, za koje sve vreme čvrsto veruje da je živo i da je njen sin žrtva bebi-trafikinga u Srbiji.
- Kada sam čula za tu aferu otišla sam u Beograd da tražim moje dete. Plavu decu su tada najviše krali i prodavali i najskuplje plaćali, a on je bio plav, plav na oca... Uspela sam da dobijem umrlicu, otpusnu listu koju je potpisala prijemna ambulanta, je l to može tako? Doktor potpisao, pečata nema. Moj lekar je sklanjao glavu kad me vidi. Ne mogu nikog konkretnog da optužim. Jedna doktorka mi je rekla "Snežo, tvoj sin je živ, traži ga". - objašnjava nesrećna majka.
U pogrebnim uslugama nije postojao nijedan jedini dokument koji svedoči tome da je njena beba preminula.
- Odem ja u pogrebnu, gde me je direktorka zagrlila i nije mi dala da gledam u računar. Listala je 1991. godinu, vraća 1990. da nije došlo do greške, pa 1992. i plače sa mnom. Onda mi je rekla "Gospođo, vaše dete je sto posto živo". Tad mi je zvanično dostavila dokument, dobijam papir gde piše "Ne posedujemo ništa o smrti vaše novorođene bebe" i pečat i sve uredno poslato tamo u Kofno gde je trebalo da stigne moje dete. Uspela sam da izvadim i spisak umrle dece 1991. godine. gde piše Brkić II (jer mu nisam dala ime, nisam stigla), kao lično su nas obavestili da je preminulo dete, ništa nije pisalo za obdukciju, ni da je sahranjeno, ništa... Dok kod nekih piše, upućeno na Institut, obdukcija rađena, otac preuzeo leš deteta... Kod mene nema ništa da piše - priča Snežana koja decenijama unazad traga za nedostižnom istinom.
- Sve papire koja sam dobila predam u Kriminalističku policiju, napišem zahtev, molbu i kažem da znam da mi je dete ukradeno. Kad god sam nazvala telefonom samo sam pogrdne reči dobila od njih, kad sam pokušala da uđem u njihovu ustanovu, vrata su bila zaključana. Niko mi nije dao pristupim tamo, znaju da su oni ukrali dete, sve se to zna.
Snežanin bol ne prolazi sve ove godine i neće prestati sve dok ne nađe sina koji je sada već odrastao čovek.
- Stalno sam sanjala kako mene moj sin zove "Mama, dođi, uzmi me, mama!", zove me stalno, to su košmari bili. Svaki rođendan mog sina preplačem, ne daj Bože nikom. Ne mogu više, samo da dočekam da ga vidim, pa da umrem. Samo da ga vidim, da znam da mi se ne pati, da nije negde da se muči - očajna je ona.
Ona smatra da njen sin nema nikakve sličnosti sa bratom blizancem, već da više liči na drugog brata i oca, pa veruje da će ga pre naći po tom poređenju, ne bi li se ukradeni blizanac prepoznao u njihovim likovima.
- U inkubatoru imali nikakvih sličnosti. Ne verujem da ima sada bilo kakve sličnosti sa bratom blizancem. On sigurno liči na starijeg brata i oca, a Dejan je crn. Njegov brat blizanac kad je bio mali stalno mi je govorio "Mama, nemoj plakati, osećam da je moj bata živ, da nije umro". Pate obojica. Teško je mnogo - završava ona.
Ovim apelujemo na sve ljude koji znaju bilo kakvu informaciju o ovom slučaju da se jave Snežani Brkić.
Bonus video:
(Espreso.co.rs)