SRPSKA CRKVA OVO OSUĐUJE! Nema ih u Svetom pismu, a čuli smo za 7 smrtnih grehova! Od njih potiču SVI naši POROCI

Za 7 smrtnih grehova čuli smo u pričama o religiji, u književnim i umetničkim delima, filmovima kojima su poslužili kao sjajan scenario, međutim, mnoge čudi što u Svetom pismu nema nikakve konkretne liste o 7 grehova koji vode u smrt. Odakle, onda, potiče u narodu priča o njima, zašto ih je baš 7 i šta karakteriše svaki od njih?

Spisak „sedam smrtnih grehova“ nastao je na osnovu liste od osam glavnih poroka. Tu listu je u četvrtom veku n. e. sastavio monah i književnik Evagrije Pontijski. On je napravio listu od osam „strašnih iskušenja ljudske duše“, koju je kasnije 590. godine papa Grigorije Veliki suzio na sedam i proglasio „smrtnim“. Papa Grgur je smatrao da su glavni gresi, iz kojih proističu svi drugi, ovih 7:

1. Požuda, blud 2. Gordost, oholost 3. Pohlepa, škrtost 4. Zavist 5. Proždrljivost 6. Gnev 7. Lenjost

U prevodu “Svetog pisma” Daničić-Karadžić, u Pričama Solomonovim 6:16 piše: „Na ovo šestoro mrzi Gospod, i sedmo je gad duši njegovoj:“ Međutim, spisak greha koji je zatim naveden u Pričama Solomonovim 6:17-19 nije sveobuhvatan. U njemu su navedene osnovne kategorije koje pokrivaju sve vrste greha, što podrazumeva ne samo ono što čovek radi već i ono što govori i o čemu razmišlja.

Neki prevodioci su koristili izraz “smrni greh” u 1. Jovanovoj 5:16. Na primer, u prevodu od dr Bakotića piše: „Ima i greh smrtni.“ Izraz koji je preveden kao „greh smrtni“ može se prevesti i kao „greh koji vodi u smrt“.

Sigurno je da danas predstavljaju vodeća moralna načela kojima se treba voditi. Evo šta u hrišćanstvu podrazumeva svaki od navedenih grehova i koje grehove povlači sa sobom:

Neki prevodioci su koristili izraz “smrni greh” u 1. Jovanovoj 5:16. Na primer, u prevodu od dr Bakotića piše: „Ima i greh smrtni.“ Izraz koji je preveden kao „greh smrtni“ može se prevesti i kao „greh koji vodi u smrt“.

Sigurno je da danas predstavljaju vodeća moralna načela kojima se treba voditi.

Evo šta u hrišćanstvu podrazumeva svaki od navedenih grehova i koje grehove povlači sa sobom:

Požuda, blud

O požudi, bludu ili razvratu se ne može govoriti kao jedinstvenoj kategoriji, jer su postojala različita shvatanja tokom razvoja društva. Nekada se preljub tretirao kao bludničenje i krivično delo, dok danas vlada drugačije shvatanje. Blud danas opisuje i život mladih van braka sklopljenog u crkvi – vanbračna zajednica, neku kriminalnu radnju u kojoj se dešavaju seksualne aktivnosti, gledanje pornografije, učestalo menjanje seksualnih partnera… Nekada je teško odrediti granicu između bluda i fetišizma. Prema hrišćanskom učenju klasične radnje bluda bile su preljuba, konzumiranje seksualnih odnosa pre stupanja u brak i sl. Ipak, kao hrišćansku definiciju bludnosti možemo uzeti sledeći obrazac: “Bludnost je iskrivljen, izopačen odnos prema seksualnosti kao nečemu čistom i svetom što je Bog stvorio.”

Gordost, oholost

Ohol čovek je onaj čovek koji se odnosi potcenjivački prema ljudima, a prema hrišćanskom učenju i prema samom Bogu. Ohol čovek je prepotentan čovek, pun sebe, smatra da sve najbolje zna, i da sve najbolje ume da uradi.Oholost predstavlja precenjivanje svojih mogućnosti i stvaranje osjećaja nadmoćnosti u odnosu na druge osobe.

Pohlepa, škrtost

Pohlepa je osobina karakterisična za ljude koji žele sve zadržati za sebe. To nije samo škrtost prema materijalnim dobrima, nego se podrazumeva i duhovna škrtost. Filozof Seneka je govorio da siromasi žele nešto, bogataši mnogo, a škrtice sve.

Zavist

Zavist je snažno osećanje zavidnosti na uspeh koji je ostvario neko drugi, odnosno krivo nam je zbog nečijeg uspeha. Zavist potiskuje samopoštovanje.

Proždrljivost

Proždrljivost je vrlo negativna osobina koja se manifestuje u prekomernom i bespotrebnom unošenju hrane u organizam. Kod proždrljivosti osoba iako nema potrebe za dodatnim konzumiranjem hrane to čini preko volje, čak onda i kada joj to šteti. Proždrljivost je naročito smatrana negativnom osobinom u istoriji čovečanstva kada su velike gladi bile česte. Dok su neki umirali zbog nedostatka hrane, bogataši su se razbacivali namirnicama. Pored hrane, pod proždrljivost može da se podvede i neograničeno uzimanje pića, pijanstvo, ali i prisvajanje svega materijalnog za sebe, što je vrlo blisko pohlepi.

Gnev

Gnev (bes ili ljutnja) je emocionalna reakcija, koja može biti izazvana objektivnim događajima, ali i iracionalna, nerazumna izazvana autosugestijom. Gnev se manifestuje snažnim emocionalnim reakcijama kroz govor povišenog tona – vikanje, nameru da se nekom nanese bol, patnja i sl.

Lenjost

Lenjost je osobina koja karakteriše ljude koji su izgubili cilj u životu i entuzijazam, želju za stvaralaštvom. Lenjost nije nedeljno dremanje na krevetu, gledanje utakmice, filma, ili pak odmaranje na plaži. Da bi neka od ovih aktivnosti postala lenjost, neophodno je da ona postane u našem životu pravilo, a ne izuzetak koji se dešava s vremena na vreme. Recimo, posle popdneva u subotu ili tokom nedelje nakon iscrpnog, teškog i napornog rada. Vilijam Hovard Arnold je rekao da je najveći bankrot na svetu osoba koja je izgubila entuzijazam.

Čovek je po prirodi grešno biće, ali to ne znači da treba da uživa u svojim gresima. Naprotiv, ima slobodu volje da se njih oslobodi. Jedan od načina je pokajanje, odn. ispovest.

Pokajanje znači promena našeg razmišljanja, našeg karaktera, obnavljanje morala i odbacivanje greha. Pokajanje počinje u dubini srca i neizostavno kulminira u Božanskoj, Svetoj Tajni Ispovesti.

Tokom Ispovesti, osoba se iskreno kaje i ponizno ispoveda svoje grehe pred duhovnikom, kao pred samim Gospodom. Ni jedan naučnik, ni jedan psihijatar ili psihoanalitičar, psiholog, sociolog, filozof ili teolog ne mogu zameniti ispovednika. Zato je pravi podvig stati otvorenog srca i izgovoriti nazive grehova koje smo činili, kako bi nam bili oprošteni i kako bismo bili spremni da se borimo protiv njih.

Često se dešava da tokom ispovesti jedan izbegava da prizna svoje greške. Svoj pad i svoje slabosti pokušava da opravda mnogogovorljivošću, predugačkim opisima želi da skrene pažnju sa njegovog dela odgovornosti, iskrivljuje istinu – ili čak okrivljuje druge – sve zarad očuvanja (čak i u tom času ispovesti) svog super-ega. Ispovest „bez srama“ jeste prikaz našeg istinitog lica.

Sramotu je dobro imati, ali pre nego učinimo greha a ne posle. Kažu da će nas sramota koju osećamo prilikom ispovesti oslobodi sramote u dan Stračnog Suda, jer za sve one grehove koje sveštenik razreši neće nam ponovo biti suđeno. Direktno priznavanje grehova podrazumeva da budemo jasni, specifični, iskreni i uz odluku da više nikada ne ponovimo grehe koje smo ispovedili.

Bonus video:

(Espreso.co.rs / Monah Mojsije Svetogorac, Pokajanje i Ispovest, publikacija Solun Vikipedija / Opanak)