Nestalo 36 muškaraca! Istina o njima izašla tek posle 13 meseci, za sve kriv eksperiment iz horora

U novembru 1944. godine, dok su američke trupe oslobađale izgladnelo zatvorenike iz nacističkog koncentracionog logora u Alzasu, 36 mladića nastanilo se u hodnicima i sobama fudbalskog stadiona Univerziteta u Minesoti. Ne, oni nisu bili članovi fudbalske reprezentacije, već dobrovoljci koji su se pripremali za eksperiment o psihološkim i fiziološkim efektima gladovanja.

Poznat kao Eksperimet gladovanja u Minesoti, istraživanje je bio projekat fiziologa doktora Ansela Kiza (1904–2004.), koji će kasnije postati poznat širom sveta kao glavni promoter mediteranske ishrane. Međutim, tokom Drugog svetskog rata, dok su milioni ljudi širom Evrope gladovali, Kiz je želeo da istraži fiziološke i psihološke efekte gladovanja kako bi pomogao izgladneloj populaciji da se fizički i psihički oporavi. Zbog toga je uz pomoć američke vojske pokrenuo ovaj eksperiment koji je trajao godinu dana. O ovom neobičnom i, s današnjeg stanovišta, etički problematičnom eksperimentu nedavno je objavljena knjiga "The Minnesota Starvation Experiment - The Lost Files!: Implications on Modern Health and Dieting" autora Tima Stila.

Jeli su samo kupus i repu

Uz pomoć psihologa i češkog emigranta Jozefa Brozeka, Kiz je regrutovao 36 fizički i mentalno zdravih i neoženjenih muškaraca koji su morali pokazati spremnost da sarađuju u teškim okolnostima i interesovanje za humanitarni rad. Dobrovoljci su uglavnom bili mladi muškarci koji su iz verskih razloga odbili da učestvuju u ratu. Jedan od njih bio je kveker, 26-godišnji Maršal Suton, mladi idealista koji je želeo da menja svet na bolje.

"Želeo sam da se identifikujem sa patnjom u svetu u to vreme. Hteo sam da uradim nešto za društvo. Hteo sam da se malo izložim opasnosti", prisetio se Suton mnogo godina kasnije u razgovoru za BBC.

Eksperiment Minnesota odvijao se u tri faze. U prvoj fazi, koja je trajala tri meseca, učesnici su jeli normalno, 3.600 kalorija dnevno. U drugoj fazi, koja je trajala šest meseci, usledila je restrikcija na 1.600 kalorija dnevno. U poslednjoj fazi učesnici su ponovo mogli normalno da jedu.

Tokom restriktivne faze ispitanici su jeli dva obroka dnevno. Jedan dan jeli bi kupus ili repu i pola čaše mleka. Drugi dan uglavnom su jeli raženi hleb i pasulj. Poput mnogih izgladnelo ljudi u Evropi, ispitanici nisu jeli meso ili su ga imali na meniju veoma retko. Dnevno su mogli da unesu 1.570 kalorija.

Režim izgladnjivanja

Tokom šest meseci izgladnjivanja režim je bio iscrpljujući, jer se od muškaraca očekivalo da hodaju ili trče 36 kilometara svake nedelje, trošeći više od 1.000 kalorija više nego što su unosili svaki dan. Tri ispitanika nisu izdržala i napustila su eksperiment. Oni koji su ostali izgubili su oko 25 odsto svoje težine, a mnogi su imali anemiju i natečene gležnjeve, bili su krajnje iscrpljeni.

Rebra su im virila kroz kožu, noge su im bile tanke kao ruke pre eksperimenta. Još gori bili su psihološki efekti. Muškarci su postali depresivni, apatični i razdražljivi, te su imali napade besa. Izgubili su libido. Opsesivno su razmišljali o hrani, dan i noć. Kiz i Brozek nazvali su to "neuroza polugladovanja". Dvojica ispitanika pretrpela su nervni slom: jedan je zapretio samoubistvom, a drugi se samopovredio odsecanjem prsta sekirom.

"Stanje u redu u kuhinji (gde su se hranili) pre serviranja namirnica bio je izvor eksplozivnog ponašanja. Za stolom su se često okretali jedni protiv drugih, iznervirani međusobnim glasovima i imali su sve čudnije navike u ishrani. Mazili bi hranu ili gledali u nju kao da je od zlata. Igrali su se s njom kao deca koja prave pite od blata“, napisao je jedan subjekt. Kako su meseci odmicali, jelo je postalo još ritualizovanije i često groteskno. Lizanje tanjira bilo je uobičajeno jer su muškarci tražili načine da produže vreme obroka i/ili da se osećaju sitije", navodi se u magazinima koji su pratili eksperiment.

Nakon te mukotrpne faze, usledilo je razdoblje od tri meseca rehabilitacije. U početku im je bilo dopušteno da jedu 2.000 do 3.000 kalorija dnevno, a zatim koliko su želeli. Ispitanici su tada konzumirali neverovatne količine hrane, do 10.000 kalorija dnevno. Vraćali su težinu i masnoću neverovatnom brzinom. Nakon 20 nedelja oporavka, u proseku su imali 50 odsto više telesne masti nego što su imali na početku eksperimenta, što su istraživači nazvali "gojaznost nakon gladovanja".

Eksperiment izgladnjivanja

Učesnici eksperimenta postali su predmet medijskog interesa te su se u julu 1945. godine pojavili u magazinu Life. Međutim, svetski događaji su ipak zasenili studiju jer je 8. maja okončan rat u Evropi i svi zarobljenici koncentracionih logora pušteni su na slobodu. Studija u Minesoti tada je bila jedva na polovini i postalo je jasno da njeni rezultati neće koristiti izgladnelima u Evropi. Ipak, studija je nastavljena i okončana je krajem oktobra 1945. godine kako je bilo i planirano. Rezultati studije objavljeni su 1950. godine u knjizi "The Biology of Human Starvation" (Biologija ljudskog gladovanja), koja se i danas citira kao važan naučni izvor o fiziološkim i mentalnim posledicama gladovanja.

Mediteranska dijeta

Fiziolog Ansel Kiz posvetio se nutricionizmu: bio je jedan od prvih koji su tvrdili da su zasićene masti, koje se uglavnom nalaze u proizvodima životinjskog porekla poput mesa i mlečnih proizvoda, glavni uzrok bolesti srca. Tvrdio je da su nezasićene masti, koje su češće u biljnim proizvodima i ribi, zdravija prehrambena alternativa.

Kiz i njegova supruga Margaret putovali su svetom kako bi proučavali ishranu u različitim zemljama, a rezultat je bila "Studija sedam zemalja", u kojoj je par uporedio povezanost ishrane i zdravlja stanovnika u delovima SAD-a, Japana, Finske, Holandije, Italije, Grčke i tadašnje Jugoslavije. Ta studija dovela je do ogromnog interesa za mediteransku ishranu: nju su usvojili i supružnici Kiz, koji su mogli da se pohvale dugim i zdravim životom: Ansel je umro u 100. godini, a Margaret u 97. godini.

Bonus video:

(Espreso/Jutarnji.hr/M.L.)