Životna priča poslednjeg beogradskog mangupa će vas naježiti: U kafani izgubio oko i nogu, šuškalo se svašta

Prošlo je 13 godina otkako je Beograd ostao bez svoje velike legende, poslednjeg pravog "mangupa", Dušana Prelevića Preleta. Savremenici su s divljenjem i zaprepašćenjem pratili njegove životne avanture. Niz talenata koje je posedovao retko se sreće, čak i u filmskim pričama o izmišljenim junacima.

Voleo je boemski način života, a beogradske kafane još pamte ovu "ekipu".

"Kafana je srpski parlament. To je kuća i crkva. Kod nas se u kafanama dešavaju najvažnije stvari. Tu se ruše vlade, postavljaju nove, osnivaju stranke. Kafana je jedini univerzitet koji sam završio. To je moj univerzitet, koji ne bih menjao ni za Oksford", ovim rečima je Dušan Prelević, poznatiji kao Prele, početkom devedesetih godina sumirao svoj životni put, koji je sudbinski ciklično počinjao i završavao u najvažnijoj instituciji srpske društvenosti - kafani.

Odrastanje na Čuburi

Detinjstvo na ulicama Crvenog krsta i Čubure bilo je mnogo inspirativnije i edukativnije nego boravak u bilo kojem prestižnom univerzitetskom kampusu. Mladima koji su odrasli na vreloj podlozi starog Beograda nije bilo potrebno elitno obrazovanje da bi postali majstori svog zanata, čak i bolji i od najcenjenijih stručnjaka.

Bile su to teške, osnovne pripreme, pomalo nalik spartanskom vaspitanju, surova selekcija koja nije tolerisala slabost. Zbog toga nije bilo teško da iz te generacije izrastu vrhunski umetnici, sportisti, zanatlije... i mangupi koji, kada bi smislili neku podvalu, učine to "bezbolno". Odrasla je to generacija autohtonih Beograđana koji su ovom gradu mnogo dali, svesno rizikujući da neće dobiti ništa zauzvrat.

"Rođeni Beograđani nisu morali da idu u školu, oni su sve znali," govorilo se.

Prelević, poput mnogih svojih vršnjaka, bio je vođen željama koje su ga vodile u raznim pravcima. Maštao je da postane fudbaler i, barem delimično, uspeo je, dolazeći do mlađih kategorija Crvene zvezde. Međutim, strast za fudbalom popustila je tek kad je shvatio da sa svojim muzičkim talentom ima veće šanse da postane Mik Džeger ili Džo Koker.

"Muzika mi je bila sve i tako je ostalo", rekao je nesuđeni pravnik koji je, uprkos želji svoje majke, napustio gimnaziju i odlučio da živi rokenrol.

Beograd šezdesetih nije zaostajao za svetskim metropolama, a u umetničkom smislu bio je čak i ispred mnogih. Najveći svetski muzički hitovi stizali su brzo do beogradske publike, koja ih je već u roku od nekoliko dana znala napamet. To je inspirisalo Prelevića da zameni školske klupe i klupe rezervnih igrača za sale mesnih zajednica, koje su se svako veče pretvarale u bastione rokenrola.

Tih godina, Prelević je nastupao u nekoliko beogradskih bendova, a njegov talenat nije promakao Korneliju Kovaču, sa kojim je započeo saradnju u slavnoj "Korni grupi". Međutim, njegova nemirna narav i strast prema alkoholu brzo su ga udaljili od Kovača i grupe. Neslavan kraj u "Korni grupi 2bio je zapravo veličanstveni početak njegove pozorišne karijere. Njegov talent je bio dobro poznat Miri Trailović i Jovanu Ćirilovu, a ambiciozan projekat Ateljea 212, koji je u svom repertoaru imao brodvejski hit "Kosa", nije mogao da prođe bez Prelevića. U toj produkciji, Pelević je pevao glavne pesme, nastupajući zajedno sa Mirom Peić, Draganom Nikolićem, Mišom Janketićem i drugima.

Preletu se tada smešila velika karijera, budući da je jedan od najpoznatijih svetskih reditelja, Bob Vilson, želeo da ga po svaku cenu odvede u SAD. Međutim, njegov plan nije bio realizovan nakon jednog izvođenja "Kose". Iako je Vilson bio prepun hvalospeva i molbi, Prele ga je brutalno izvređao, što je dovelo do tuče i prekida saradnje sa Ateljeom, piše Stil.

Svaki kraj u njegovom životu označavao je novi, veličanstveni početak

Tako je Prele brzo dobio priliku da nastupa u inostranstvu, gde je pevao kao džez solista u Nemačkoj. Ipak, nijedno mesto mu nije pružalo veću slobodu nego Beograd, pa se, uprkos starim problemima sa alkoholom, ubrzo vratio kući.

Sedamdesetih godina nastavio je tamo gde je stao, ali sada kao solo umetnik. Nastupao je u svim poznatim beogradskim kafanama, a snimio je nekoliko autorskih singlova poput "Da l’ postoji negde ona koju sanjam", "Nisam više tvoj" i "Hoću da pamtiš". Karijera solo pevača bila je obeležena čestim incidentima i kafanskim tučama, dok je alkohol bio njegov najveći porok. Uvek je govorio kako ne voli ukus alkohola, ali da uživa u stanju pijanstva.

"Nikada nisam sreo čoveka koji voli da pije i ima meru. Volim alkohol, a svaka velika ljubav se pretvara u mazohizam", govorio je Prele, poznat po svom beskompromisnom odnosu prema alkoholu i životu.

Alkohol je ozbiljno ugrozio njegovo zdravlje, a u kombinaciji sa njegovim istančanim osećajem za pravdu, doveo je do brojnih sukoba, u kojima nije štedeo ni sebe ni druge. Najtragičniji trenutak bio je gubitak oka u jednoj kafanskoj tuči. Zdravstveni problemi nizali su se jedan za drugim, da bi nakon amputacije noge, morao da se suoči s teškim invaliditetom.

Međutim, u dramatičnim trenucima svog života, Prele je otkrio još jedan talenat - pisanje. Priče iz svog života, kao i iz života beogradskih junaka, pretočio je u knjige "Kako je umro Baš Čelik" i "Voz za jednu bitangu". A tu je i "Poslednji krug u Monci", delo prema kojem je kasnije nastalo jedno od najvažnijih ostvarenja domaće kinematografije.

Muzika je, uprkos svemu, ostala deo njegovog života. Godine 1982. objavio je album "Na oštrici brijača", a deset godina kasnije, i album "U redu, pobedio sam". Sledeći su usledili "Neću da se predam" i "Ja, Prele".

Na desetine intervjua i stotine autorskih tekstova koje je napisao za vodeće beogradske novine, ne mogu ni približno da dočaraju Preleta onako kako to najbolje čini reč njegove majke Anke Kovač: "Rodila sam genija, on je sve mogao, sve počeo i sve je fantastično uradio, i kad dokaže sebi da može, on odustane i ne ide dalje."

Ove reči izgovorene od strane Dušanove majke, Anke, oslikavaju njegovu neobičnu životnu putanju, koja je bila ispunjena usponima i padovima, brilijantnim počecima i naglim prekidima. Ona je postala jedan od ključnih trenutaka u dokumentarnom filmu "U redu, pobedio sam", posvećenom njegovom životu.

Najbitnije žene u njegovom životu

Prelević je imao specifičan odnos sa majkom, koji je bio pun međusobnog poštovanja, a osim nje, u njegovom srcu posebno mesto zauzele su i njegove ćerke, Milica i Dina. Iako se nikada nije ženio, Prele je ostao duboko vezan za te žene svog života. Danas, više od deceniju nakon njegovog odlaska, Milica Prelević brižljivo čuva uspomenu na svog oca, održavajući njegov profil na Instagramu, autentično beležeći i deleći delove njegovog života i nasleđa.

Dušan Prelević, poznat kao jedan od najvećih boema i umetnika starog Beograda, preminuo je 28. jula 2007. godine. Njegov odlazak bio je posledica dugogodišnje borbe sa zdravstvenim problemima, posebno sa jetrom, što je direktna posledica njegovog intenzivnog načina života. Prelević je živeo u stalnom balansiranju između umetnosti, muzike, pisanja i života u kafanama, što je, na kraju, ostavilo duboke posledice po njegovo zdravlje.

Bonus video:

(Espreso / Mondo / Prenela:M.S.)