Kristijan otkrio šta je radio sa Legijom sat vremena pre predaje policiji: "Mutavi, ajde ne jedi go*na, nego..."

Kristijan Golubović se prisetio mladosti i kriminala koji je devedesetih godina vladao u Jugoslaviji.

U nikad većoj ispovesti pričao je o Arkanu, Legiji, ali i osobama koje poznajemo sa estrade i rijalitija.

- O Legiji ljudi, generalno, neće da me pitaju. Misle da izmišljam jer je on u zatvoru, pa ne može da odgovori. On može da odgovori uvek. On je u ono vreme bio ispod mene hijerarhijski na ulici. Bio sam veća glava od njega u kriminalnom smislu - započeo je priču Kristijan i odmah objasnio:

- On dolazi iz legije, Arkan, Šešelj, ratište, sve što je naučio, primenio je kod nas. Posle je dobio drugačiji autoritet. Više nisu pričali da je iz Kristijanove ekipe, mi smo iz ekipe osamdesetih, kad se pucalo i ubijalo za sve, ali se nije toliko pričalo. Neokomunizam nije dozvoljavao da se piše o tome, kao danas - rekao je on, pa nastavio:

- Legija je na ulici bio pacifista, nije mi davao da se bijem. Kad sam čoveka 18 puta izbo nožem jer je maltretirao devojku, on me sprečavao. Taj čovek je maltretirao Legiju, njegovu porodicu za našim stolom, on je hteo to da ispegla jer je čovek pijan, a ja sam reagovao. Sve do "zemunskog klana" išao je linijom manjeg otpora. Uvek skače na mene, ne na druge. To je pravi Legija. To je Cema zapravo. Legija je atentator. Tu je razlika. Arkan je rekao "Idi, nađi, Kristijana da ne ide po Voždovcu tamo da ubija, stavi ga na leđa i dovedi ga u Erdut." Imao sam 20 kila zlata i 100.000 maraka u to vreme. Meni nije bila potrebna ničija pomoć. Mogao sam da poginem ili da budem najveće ime u Jugoslaviji. Rat se desio u međuvremenu, kad sam skočio sa 17 metara na beton, ostao živ i nastavio dalje, to je Arkanu imponovalo. Hteo je da mi pomogne, ipak takvog momka treba imati u ekipi. On je bio poslanik, sila, dođe meni i kaže: "Dođi kod nas, nemoj da pucaš, izgubiću glasove, nema onda posle ništa. Kazaće ljudi da sam heroj, a Kristijan po Vukovaru ubija ljude". Uradio sam nešto kao i s Urošem, u kući sam pucao ljude i predmete, pa je on poludeo i zvao Legiju. Mene niko nije mogao ni da dovede negde ni da me najuri. Sa mnom je mogao samo kompromis.

Golubović tvrdi da je predvideo da će zajedno s Legijom i robijati.

- Imao sam autoritet nad Legijom dok nije postao Legija. Uvek smo bili kao braća. Ja sam bio s njim sat i po vremena pre nego što se predao. Sedeli smo i pričali. Pisali smo poeziju njegovoj deci. Pisao je pesme deci i neću da kažem zašto se predao dok mi ne da zeleno svetlo. Porodična stvar je u pitanju. Smučilo mu se sve u privatnom životu, mučilo ga je sve i svašta, pa se predao. On nije bio ničiji čovek, totalno za sebe. Čovek s milion evra u džepu nije hteo da kupi jedne normalne patike da nosi. Nije ga to zanimalo. Nosio je kožnu jaknu, lila trenerku i cipele, ja kažem: "Ne ide ti to tako", on kaže: "Mutavi, ajde ne jedi govna". Imao je svoje rutine u trčanju, s treningom, otac vojnik, majka pobožna, bio je opsednut time da postane padobranac, koji je hteo da skoči 1.000 puta iz aviona. To je bio Legija. Nije se drogirao, kao što se priča. Imao je dva puta i sreća je što diše na doživotnoj. Ima vremena da se pokaje za sve što je uradio ili ne. Da sumira ceo svoj život, ali opet diše. Drago mi je, jer mi je drug. On je moj saputnik bio kroz mnoge nezgode. Težina njegovih dela, to će platiti pred Bogom. Ja sam ih platio. Kad sam mu rekao da ćemo jesti paštetu u Centralnom zatvoru, on je rekao: "Ti možda, ali ja sigurno ne". Kad sam otišao po ručak i skočio na rešetke, a on leži na krevetu i kaže: "E, mutavi, bio si u pravu i ja jedem istu tu paštetu, sad smo ovde na istom".

Bonus video:

Espreso/Republika/Informer/M.L.