ubistvo
Ovaj čovek je poslednji držao Đinđićevo srce u rukama! Opisao šta je video kad je otvorio grudni koš, potresno
Kardiolog Ristić koji je držao srce Zorana Đinđića u svojim rukama, rekao je da je tog dana prvi i poslednji put video ubijenog političara.
Zoran Đinđić pogođen je jedni hicem grudi, taj metak je probio njegovo srce i ubio ga skoro trenutno. Brzo je odveden u bolnicu ali je nažalost sat vremena kasnije konstantovana smrt.
Prema zvaničnom saopštenju Vlade, Đinđić nije bio pri svesti nakon dolaska u bolnicu. A ubistvu tadašnjeg premijera prethodilo nekoliko ranijih neuspelih pokušaja njegovog ubistva, poput napada kor Beogradske arene 21. februara 2003.
"Tog 12. marta bila sam u opštini, plaćala račune, neki porez. Iako su svi šalteri bili zatvoreni, videla sam da zaposleni sede i piju kafu. Zoran nije podnosio lenje ljude. Uživao je u radu, baš kao i ja. Ne uspevši da platim račun, na kraju sam otišla kod šefice službe da se požalim. Proverivši nešto u kompjuteru, prekorila me je zbog toga što, rekla je, šest godina nisam platila porez. "Ni slučajno!" planula sam."Gospođo, znate li da bi moj muž pre umro od gladi nego dozvolio da ne plati bilo koji račun. Bio je čestit, uredan čovek". Celo jutro sam se time bavila. Dan lep, pravi prolećni...", prisetila se za Njuzvik 2010. tog kobnog 12. marta majka Zorana Đinđića Mila Đinđić i nastavila:
"Sećam se da sam na kraju svratila u stari "Merkator" da nešto kupim, a onda krenula...". Nakon toga je usledio poziv.
"Odmah sam pozvala momke iz Zoranovog obezbeđenja i odjurila u Urgentni. Dvorište je bilo prepuno policajaca.Sad mu ne trebate, ponavljala sam u sebi; kada je trebalo da ga čuvate, nije vas bilo... Ušla sam. Doktor je odmah rekao sestri da mi da tabletu za smirenje. "Neću nikakvu tabletu. Ne treba mi!", odbila sam. Ušla sam u onu ledenu salu u kojoj je ležao Zoran. Njegova lepa glava... Oči zatvorene... Lep, a dole... Grudi raspukle... Srce mu je bilo prosuto na sve strane... Stajala sam pored njega, grlila ga, kukala... Ponovo su pokušali da mi daju nešto za smirenje. Nisam htela.
Nisam htela da dozvolim da mi umanjuju bol. "Neka boli!", vikala sam. "Pobogu, ubili su mi sina!". Ležao je tako... Miran, čistog lica. Bio mi je sav život... Imam ja i Gordanu, tačno je, ali je Zoran bio moj život. Ružica je već bila kod Zorana, pre mene. Kad sam izašla iz sale, videla sam da razgovara sa Mijatom, doktorom. Posle je otišla do prozora, gledala dole kako se ljudi okupljaju. Kako može, pomislila sam. Odozdo su vrebali foto-reporteri. Onda sam otišla...Kod Ružice, u njihov stan. Plakala sam. Videla sam da su nekima zasmetale moje suze. Želela sam da vrištim jer sam znala koga sam izgubila. Kad sam juče bila na groblju... "Sine moj'" kukala sam. "'Šta ćeš tu?! Više bih volela da si u onoj mišjoj rupi, samo da si živ'".
Mila Đinđić je u tom razgovoru za Njuzvika navela i ove detalje: "Milorad Dodik je Zorana upozoravao na to da mu spremaju atentat, ali... "Šta hoćete?!", rugao se Zoran. "Da se sakrijem u mišju rupu, da pobegnem, to želite?! Ne pada mi na pamet. Neka me ubiju!". Eto, bio je takav. I - ubili su ga. Znam da su Zorana Đinđića i drugi upozoravali na opasnost. Bio je tvrdoglav i... Bio je naivan, lakomislen, verovao ljudima. Bo je hrabar. Veoma hrabar čovek".
Poslednji razgovor Zorana Đinđića i njegove majke
"Sećam se, bila je nedelja. Pošla sam u kupatilo. Zvonio je telefon. Vratila sam se, podigla slušalicu, ali nisam prepoznala glas. "Izvinite, s kim razgovaram?", pitala sam. "Mama, ja sam, Zoran!", smejao mi se. "Kako to da mi ne prepoznaješ glas?". Počela sam da plačem".
"Šta je, Zorane, sa tobom? Kako to zvučiš? Kaži mi, sine, šta se događa, šta ti je?". Osetila sam da se sprema nešto strašno, ali nisam mogla ni da pretpostavim da će ga ubiti... Molila sam ga da se pazi, podsetila ga na to šta su pokušali onomad, kod hale Limes...A on? Ništa. Slušao je, ali me nije čuo. Kao što ni ja više nisam mogla da čujem njega. Nikada! Uvek je negde žurio. "Zorane, čuvaj se! Zorane nemoj me obući u crninu, tek sam je skinula", bilo je poslednje što sam mu tog dana rekla. "Gordana neće preživeti ako ti se nešto dogodi". Nije me poslušao. Verovatno nije ni mogao. Odavno su već bili odlučili da ga ubiju. Taj prosti, bedni naš svet koji ne voli pametne, one što su iznad... Pogledajte mu samo biblioteku! E, moj Zorane...Ogovarali su ga, izmišljali o njemu svašta".
Mila Đinđić umrla je 2016. u 84. godini na Vojnomedicinskoj akademiji. Posle ubistva Zorana Đinđića dobila je stalnu policijsku pratnju.
Na pitanje da li se seća poslednjeg razgovora sa sinom, u intervjuu za rekla je sledeće:
"Ne, ne, ne mogu da se setim... Znam samo da sam ga, kad je postao premijer, retko viđala. Nije imao vremena, stalno je negde jurio. Ostali smo ga željni. Dobro, viđam ga na televiziji, tešila sam se. Umeo je ponekad da dođe kod mene na ručak, da dovede decu... Luka trenira košarku, Jovana uči... Dođu na ručak uvek kad nađu vremena". Podsetimo, Đinđić je sa suprutom Ružicom Đinđić dobio ćerku Jovanu i sina Luku.
"U Prokuplju sam mu nedavno sama podigla spomenik. Gde su ti njegovi veliki prijatelji, gde su 'saborci'?! Neki su, eto, i došli. Došlo je i mnogo običnog sveta. Vidim, plaču, žale... Iako Zorana nisu voleli dok je bio živ. Poznavali ste, dušo, mog Zorana, je l’ da da je bio izuzetan čovek? Žao mi je samo što je sebe ponizio, što je dozvolio da tako ode, da ga ubiju. Neka mu je laka crna zemlja... To kako su ga ubili, to je najgori zločin! Bedni, mali, nepismeni ljudi! Ubiti takvo čudo! Srce me boli za ovom mojom Gordanom, crći će od tuge. Ja sam jača, majka sam, sve izdržim. Idem na groblje i svakoga dana na njegovom grobu nađem cveće. Neko je juče ostavio kale. Četiri bele kale... Kao da je znao da ih je Zoran najviše voleo".
Doktor koji je držao srce Zorana Đinđića u svojim rukama
" I posle 18 godina se sećam svakog momenta. To je događaj koji će ostati doživotno u mom sećanju. Sećam se, kao da se sada dešava. Sećam se svih detalja", rekao je pre nekoliko godina prof. dr Miljko Ristić, kardiolog, koji je pokušavao da spase život bivšem premijeru.
"Samo što sam izašao iz sale i došao u svoju kancelariju, dobio sam poziv od sekretarice generalnog direktora Kliničkog centra Srbije da hitno dođem u Urgentni centar zbog nekog hitnog slučaja. Nisam u trenutku znao o čemu se radi, međutim, kada sam izašao iz zgrade Instituta za kardiovaskularne bolesti, video sam veliki broj policajaca sa naoružanjem, vojnih lica i shvatio sam da se radi o nekom hitnom događaju.
Na ulazu u Urgentni centar postoji jedna sala za reanimaciju za urgentne slučajeve. Ušao sam unutra, i na moje veliko zaprepašćenje, prepoznao sam odmah pokojnog Zorana Đinđića. Bio je totalno bled, bez znakova života, sa parametrima koji su bili obeshrabrujući, tako da je neki pokušaj reanimacije mogao da uspe samo u operacionoj sali.
Profesor Ristić otvorio je grudni koš: "Našli smo ogromnu količinu krvu u grudnoj duplji. Relativno brzo smo sastavili pogođeno srce, međutim, nismo dobili očekivani odgovor sa nadoknadom krvi putem infuzije, koja se daje u takvim trenutcima. Pritisak je i dalje bio jako nizak, puls se nikako nije pomerao. Videli smo da postoji neko drugo mesto krvarenja gde on gubi tečnost, a da nismo mogli da registrujemo ni na glavi, ni na drugim delovima tela, trbuhu, nogama, rukama...
Bilo nam je jasno da je metak, koji je pogodio srce premijera, imao strahovito razornu moć i da zbog velikog bočnog pritiska, to smo mi polagali, uništava okolna tkiva na svojoj putanji. U ovom slučaju, to je bila jetra. Ona je zbog tog pritiska bila rasuta u stotine i stotine delića, a zbog čega je premijer gubio svoju krv koju smo mu davali u velikim količinama preko velikih vena u vratu, rukama".
Operacija takve jetre ne bi imala efekta, rešenje je bila transplantacija tog organa. Nažalost, u tom momentu u bolnici nisu imali drugu jetru.
"Svi mi znamo da transplantacija jetre ili nekog drugog organa ne može da se uradi ako nema spreman organ. Ne može jetra, niti neki drugi organ da stoji u nedogled. Može nekoliko sati. Bubreg može da stoji i malo duže, ali srce i jetra i ostali organi već posle nekoliko sati propadaju ako se ne upotrebe.
Tako smo izgubili bitku koju stvarno nije bilo moguće dobiti u tom trenutku s obzirom da u tom trenutku nismo imali organ jetru koju bismo mogli da presadimo premijeru", piše Telegraf rs.
Kardiolog Ristić koji je držao srce Zorana Đinđića u svojim rukama, rekao je da je tog dana prvi i poslednji put video ubijenog političara.
(Espreso/Blic žena/prenela PV)