Piksi ga izostavio sa spiska: "Zvali su me da branim za Ameriku"

Srpski golman Đorđe Petrović je nakon sezone u Čelsiju morao da se pomiri sa sudbinom i obuče dres Strazbura.

U podkastu "Alesto" je otkrio da mu to nije palo nimalo lako i da je želeo da ostane na "Stamford bridžu" da se bori za "mesto pod suncem".

Ipak, iz engleskog kluba su mu savetovali da je selidba u Francusku daleko bolja opcija za njega.

- Svi mi sanjamo velike snove, verovao sam, ali nisam mogao ni da sanjam da ću to moći da ostvarim. Evo danas sam napunio 25 godina, život mi se u poslednje dve-tri godine promenio. Od Čuke sam stigao do Čelsija, branio prošle sezone u Premijer ligi, sad sam u Strazburu... Nemam reči kako bih opisao svoju sreću i šta sam sve uspeo da postignem. Tu je porodica koja dosta pomaže. Evo poslednje dve godine svako leto se selimo. Prvo iz Bostona u London, pa iz Londona u Strazbur. Kažem supruzi „ja mogu, meni je najmanji problem“. Sad imamo i bebu, pa nam je malo teže. Prethodni put sam iz Bostona išao u London da potpišem za Čelsi, pa je bilo uzbuđenje, nije bilo problema, jedva sam čekao da sletim i sve da krene. Sad Strazbur, pre toga Evropsko prvenstvo. Lepe stvari mi se dešavaju, pravo je uživanje - počeo je Petrović priču za podkast Alesto.

Maurisio Poketino je jedan od trenera koji je ostavio najsnažniji utisak u karijeri Đorđa Petrovića. Pre nego što je preuzeo selekciju Sjedininjenih Američkih Država, Argentinac je kontaktirao upravo srpskog golmana i postavio mu interesantno pitanje.

- Pomoćnik mi je njegov pisao i rekao da mu se javim. Ja rekoh, hoću, samo da mi pošalje broj telefona. Jer sam se ja inače čuo sa Tonijem, onako „kako si“, „šta radiš“, čestitke i to. Dobio broj, zovem ga, a on kaže: „Petro, jedno pitanje? Ja rekoh, slušam. Jel možeš ti da braniš za Ameriku?“. To je bilo još pre nego što je potpisao. Ja rekoh, ne mogu. Kako ne možeš, igrao si tamo? Ja rekoh nemam ni papire, ništa. To nije bilo ni realno, a i opet Srbija, svakako ne bih promenio reprezentaciju i da mogu. Kaže mi on, još nismo potpisali, ali gledamo kakva je situacija, na koga možemo da računamo, na koga ne možemo. Rekao sam mu, voleo bih s vama opet da sarađujem, ali u nekom klubu - rekao je Petrović koga Piksi nije uvrstio na spisak za mečeve Lige nacija protiv Švajcarske i Španije.

Govorio je o saradnji sa Argentincem.

- Šta pružaš na terenu je najbitnije, ali ja mislim da on ceni i stvari van terena, kako se ponašaš, ophodiš prema kuvaru, ekonomu, sve te detalje. Zaključak iz priče sa njim je da on te stvari stvarno ceni. Imao sam stvarno odličan odnos sa njih, dosta mi je pomogao, imao veliko poverenje u mene. Nakon dve tri utakmice, bio je neki trening oporavka, i sad mi šetamo onako oko terena, a on me pita – šta misliš o ovome, onome. Dođem kod kuće, kažem svom tati, a on pre dve godine si bio u Čuki, gledao si Poketina na televiziji, a sad te pita šta misliš o defanzivnoj taktici, dal može ovako ili onako. Možemo to i sa druge strane da gledamo, pošto je on od golmana tražio da stoji visoko, zajedno sa linijom. Možda je želeo da vidi da li ja mogu da odgovorim na to ili da spusti liniju, ali smo stvarno imali izuzetan odnos. Kada mo završavali treninge, trener golmana je tražio da se javimo kad krenemo. Koliko puta se dešavalo da javim supruzi da krećem s treninga, odem da se pozdravim, a onda ostanem još sat-sat i po kod Poketina. Sedim u kancelariji i gledam šta sam mogao bolje, snimke utakmice i treninga. Jedan veliki gospodin, fantastičan trener. Svi igrači su imali odličan odnos sa njim, znao je kako da kontroliše svlačionicu, što je bilo teško jer je bilo dosta novih igrača. Na kraju nam je našao pozcije, gde se ko najbolje oseća, što nam se vratilo i kroz rezultate, da smo imali pet-šest vezanih pobeda. Svako od igrača je u svakom trenutku mogao da pokuca na vrata i pita šta može da učini da bi bio bolji.

Dosta se dvoumio i oko Strazura prošlog leta.

- Prvo je bio drugačiji plan, jer su rekli da računaju na mene, da Robert ima prednost zbog te igre nogom, ali da ću biti tu, da ću biti u kombinaciji. Prihvatio sam to da neću braniti, ali da ću napredovati i pokušati kroz trening da se dokažem. Međutim, odluka trenera je bila da sam u tom trenutku daleko od njegove filozofije, nisam se uklapao u taj sistem, a on je želeo da na svakom mestu u timu ima dva igrača koji mogu da se bore za mesto i budu u konkurenciji za tim. Bio sam spreman i pored toga da se borim za mesto, ali se dogodila ta povreda, nešto oko meniskusa se upalilo i imao sam blagi otok na kolenu. Onda nisam trenirao sedam dana, bilo je tri dana pred put u Ameriku, pa smo odlučili ni da ne idem na pripreme. Oni su već doveli novog golmana, negde nisam ni imao šansu da mu promenim mišljenje. Tražili smo najbolju opciju, želeo sam da ostanem u Premijer ligi, ništa nije bilo konkretno. Onda su mi pomenuli Strazbur, ali nisam bio za to. Iskreno, čekao sam da se možda nešto u Premijer ligi otvori. Mislim da imam kvalitet da branim tu i želeo sam da ostanem. Međutim, iz ovog ugla je možda to bio i najbolji potez koji sam mogao da uradim i napredujem u smislu igranja nogom. Igramo lep fudbal i mislim da imam najviše loptu u nogama u ekipi. Kada sam došao, trener (Lijam Rosenjor) mi je rekao, jesi spreman da imaš najviše loptu u nogama? Nasmejao sam se, a on kaže – ne, nislim ozbiljno. Ja rekoh, spreman sam.

Opcija odlaska u Francusku ga na početku nije oduševila.

- Kada su mi početkom avgusta rekli za to, rekao sam – ma nema šanse. Ali, malo po malo, krenula je sezona, pogledao sam par utakmica, video sam i da je dobra atmosfera, trening centar, trener je imao veliku želju da dođem. Stalno je zvao da pita jel sam prihvatio. Mislim da je ovo najbolja odluka koju sam mogao da donesem i da ću za godinu dana biti kompletniji golman i vratiti bolji nego što sam bio u Čelsi da se opet borim za svoje mesto. Moram da kažem i za Lijama, da ima potencijala da postane jedan od najboljih trenera na svetu. Nije možda inovator kao Gvardiola, zato što gaji taj sistem, ali mislim da može da radi u najboljim klubovima na svetu. Ima filozofiju igre, zna tačno šta radi, kako višak da se napravi, dobro se spremaju utakmice. I što je najbitnije – odnos sa igračima. A on ima grupu igrača, od onih koji igraju, među kojima sam ja sa 25 godina najstariji u ekipi.

Bonus video:

(Espreso sport/Alesto)