Bio je tek dete kad su u njemu prepoznali reinkarnaciju tibetanskog duhovnog vođe, a onda.. Njegov život fascinira!

Osel Hita Tores je bio tek detence kad je Dalaj Lama u njemu prepoznao reinkarnaciju tibetanskog duhovnog vođe.

Osel je rođen 1985. godine, kao sin dvoje španskih hipika.

Oboje su prihvatili budizam nakon što su upoznali harizmatičnog tibetanskog budističkog učitelja lamu Ješea na Ibici, koji je postao njihov guru.

Lama Ješe se razlikovao od drugih monaha.

Duhovitog i nekonvencionalnog stila, bio je jedan od prvih ljudi koji su širili budizam na Zapadu tokom sedamdesetih.

Osel nikad nije sreo lamu Ješea.

Štaviše, ovaj je umro godinu dana pre nego što je Osel rođen.

Ali njegov život će oblikovati Oselov na izuzetan način.

U tibetanskom budizmu, veruje se da veliki učitelji mogu da izaberu gde i u koga će biti reinkarnirani, da bi mogli da nastave rad na širenju budizma po svetu.

Posle smrti lame Ješea, njegov glavni učenik, lama Zopa, počeo je da ima vizije da je njegov učitelj na putu nazad na Zemlju da bi bio ponovo rođen kao Zapadnjak.

A kad se susreo sa neobično smirenim i spokojnim Oselom u Španiji, koji je u to vreme imao svega 18 meseci, verovao je da ga je pronašao.

Ovo je Oselova priča:

Sedamdesetih, lama Ješe i njegov glavni učenik lama Zopa putovali su na Ibicu, gde su ih upoznali moji roditelji.

Tokom te posete, moje roditelje je toliko nadahnuo lama Ješe da su odlučili da se presele na jug Španije i osnuju budistički centar u planinama Alpuhara.

Pozvali su Njegovu svetost Dalaj lamu da ih poseti i, kad je on stigao, mesto ga je dirnulo zato što je mnogo ličilo na Tibet.

I zato je on nazvao to mesto O Sel Ling, što znači „mesto čistog svetla" na tibetanskom.

Tako sam i ja dobio ime.

Kad sam rođen nekoliko godina kasnije, moji roditelji su odlučili da me nazovu Osel.

Rođen sam samo 11 meseci nakon što je umro učitelj mojih roditelja lama Ješe.

U vreme kad sam rođen, već su tražili njegovu reinkarnaciju.

A kad me je njegov glavni učenik video sa 14 meseci, izdvojio me je i mislio da bi to moglo biti to.

Nekoliko meseci kasnije, odveden sam u Indiju da bih bio stavljen na probu.

Jedan od glavnih testova koji su uradili bilo je da stave mnogo predmeta ispred mene, kao što su zvona, brojanice i bubnjevi.

Tražili su od mene da izaberem one koji su pripadali lami Ješeu i ja sam ih ispravno pronašao svaki put, uprkos tome što ih nikada pre nisam video.

Takođe sam prepoznao ljude koje nikad nisam video i mesta na kojima nikad nisam bio.

Konačno, doveden sam da upoznam Njegovu svetost Dalaj lamu, koji me je formalno priznao kao reinkarnaciju lame Ješea.

Kad je to saopšteno, održana je velika ceremonija kojoj su prisustvovale hiljade.

Imao sam samo dve godine.

Morao sam da sedim na prestolu i da blagosiljam stotine monaha i dobronamernika.

Nakon toga, vođen sam na turneju tri godine, posećujući sve budističke Darma centre koje je osnovao lama Ješe širom sveta.

A onda, kad sam napunio šest godina, odveden sam u manastir Sara Džej u Karnataki, na jugu Indije, gde sam morao da počnem da učim da postanem monah kao lama Ješe.

Sve to vreme, nisam bio sa porodicom.

O meni su se starali monasi, ali su se ljudi koji su se starali o meni neprestano menjali.

Tokom čitavog ovog perioda viđao sam roditelje vrlo retko.

Zbog toga sam osećao da nemam jaku emotivnu vezu sa njima.

Buđenje pobune

Dok sam odrastao, pritisak pod kojim sam bio je bio sulud.

Zaista mi je bilo teško kao detetu.

Ponekad mi je bilo dozvoljeno da se igram sa drugom decom ali zato što sam bio reinkarnacija lame Ješea, prema meni su se ponašali drugačije.

Nisu želeli da me druga deca dodiruju ili da budu u bliskom kontaktu sa mnom da ne bi uticala na mene.

Isto je važilo za slušanje muzike, igranje igara ili gledanje televizije.

Sve se to smatralo distrakcijom.

Život u manastiru se svodio na učenje i meditaciju.

Zato što sam bio reinkarnacija lame Ješea, mnogi ljudi su želeli da dođu i da me vide u manastiru.

I zato je svaki dan postojao period od oko 40 minuta kad bih susretao ljude.

To je bio moj jedini kontakt sa spoljnim svetom u to vreme.

Ponekad bi mi ljudi koje bih sretao donosili „krijumčarenu robu" - stvari koje nam nisu bile dozvoljene u manastiru - kao što su zapadnjačke muzičke kasete i kompakt diskovi.

Dobio sam kasetu Trejsi Čepmen, disk Linkin Parka, disk Limp Bizkita, i takođe ploču veoma slavne španske grupo po imenu Estopa.

Sećam se da bih ih slušao u sobi ili u kupatilu na slušalicama (takođe prokrijumčarenim), ali sam morao da ih krijem, jer da su našli diskove, zaplenili bi ih.

Trebalo mi je vremena da shvatim.

Prvi put kad sam slušao Linkin Park, pomislio sam: „Čekaj malo, ovo nije muzika, ovo je samo buka."

Ali polako sam počeo da se identifikujem sa onim o čemu su te pesme govorile.

O osećanju da vas ne razumeju, na primer.

Sa tim sam mogao da se poistovetim.

Takođe sam želeo da me razumeju, da budem prihvaćen, želeo sam da me vole onakvog kakav jesam.

Ali u manastiru sam osećao da ljudi zapravo nisu želeli da znaju ko sam.

Svi, uključujući moje roditelje, samo su želeli da igram ulogu koja mi je data.

Ukus slobode

Kako sam rastao i postajao sve buntovniji, počeo sam da dovlačim više krijumčarene robe u manastir.

Sa 16 godina, već sam imao dva kompjutera, boksersku vreću i gitaru.

Zbog njih sam se osećao kao da sam deo spoljnog sveta.

Sećam se da bih delio krijumčarenu robu sa bliskim prijateljem, koji je bio reinkarnacija nekog drugog.

On je imao snimak sa koncerta Britni Spirs i vežbao je plesne pokrete.

Nismo imali druge referentne tačke za ples, tako da kad smo otkrili Britnin video, potpuno smo odlepili.

On mi je pozajmio video jedne nedelje i kad smo se ponovo sreli, uporedili smo ko je bolje napredovao.

Bilo je to jako smešno, silno smo se zabavljali.

Negde u to doba sam ubedio instituciju da moram da steknem zapadnjačko obrazovanje.

Rekao sam im: „Rođen sam kao Zapadnjak, za to mora da postoji neki dobar razlog. Pretpostavljam da je to zato što lama Ješe želi da se poveže na nekom dubljem nivou sa Zapadnjacima i da razume zapadnjačku filozofiju i njihov način života."

I zato sam počeo da pregovaram sa njima da mi dozvole da idem u Španiju na dva meseca da bih učio zajedno sa normalnom decom u srednjoj školi u Španiji i da živim sa vlastitom porodicom.

Promenio sam ime u Nikolas da niko ne bi mogao da otkrije ko sam.

Kulturološki šok je bio ogroman.

U školi je prva stvar koja me je šokirala bilo odsustvo poštovanja kod dece prema odraslima.

U tibetanskoj kulturi, roditelji i učitelji su sveti.

Roditelji su nam podarili naš život, a učitelji mudrost.

Čak je i komad papira sa tekstom na njemu sveti, zato što nam prenosi nešto što možemo da naučimo.

U društvenom smislu je to takođe zahtevalo ogromno prilagođavanje.

Prve tri nedelje su me u školi maltretirali svaki dan. Ali nije mi smetalo.

Štaviše, bio sam srećan zato što sam mislio da zasmejavam drugu decu. Nisam imao pojma šta je zapravo maltretiranje.

Bio sam naprosto srećan što sam ostvario neku ljudsku vezu.

Ali su me na kraju druga deca zavolela jer su shvatila da se ne pretvaram i da sam iskren.

Bio sam veoma čist u tom smislu, veoma nevin.

Tokom ta dva meseca, isprobao sam mnogo stvari po prvi put.

Jedno od mojih prvih otkrića bio je motocikl.

Za mene je to naprosto bila čista sloboda.

Mogao sam da idem gde god da poželim, po čitavom ostrvu, sasvim sam.

Prvi put sam poljubio devojku, što je bilo fantastično.

Bila mi je prijateljica, i kad se to desilo, bio sam u raju, samo sam lebdeo u vazduhu dve nedelje.

Bio sam jako srećan.

Prekretnica

Provodeći vreme u Španiji sa porodicom shvatio sam da me je moje monaško obrazovanje pretvorilo u prilično egoističnu i narcističku osobu.

Moja braća i sestre nisu želeli da se druže sa mnom, a svi su imali veoma snažnu emotivnu vezu koju nisu delili sa mnom.

To me je veoma pogodilo.

Shvatio sam da moram da pronađem pravog sebe i da naučim kako da ostvarim kontakt sa drugima.

I zato kad sam se prvi put vratio sa Ibice, odlučio sam da neću ostati u manastiru zauvek.

Rekao sam sebi: „Čim napunim 18 godina, niko neće moći da me zaustavi. Biću samostalan."

Tražio sam da otputujem u Španiju za 18. rođendan i oni su to prihvatili.

Čim sam napunio 18 godina i postao zakonski odrasla osoba, rekao sam im da se neću vratiti.

Bili su razočarani. Još godinu dana nakon toga, dobijao sam puno pisama koja su vršila pritisak na mene da se vratim.

Bilo je prilično teško izboriti se sa tim, zato što sam želeo da ljudi budu srećni.

Ali deo čitavog ovog procesa bio je shvatiti da sreća drugih ljudi nije moja odgovornost.

I zato sam rekao sebi: moj život je moj život.

Moram da živim vlastiti život i to je moje pravo.

Bonus video:

(Espreso/ BBC/ Prenela: T.M.)