Slavica opisala koja su dva simptoma Alchajmera! Majka ga je imala, zaboravljanje uopšte nije jedan od njih

Trudna žena sedi na klupi na stanici i čeka autobus. Jedan deka pita je, onako usput, "koji ste mesec"?

- Molim - upita ona, zatečena.

- Koji ste mesec, ako smem da pitam - ponovi on, dodajući, "mora da ste vrlo uzbuđeni što ćete postati majka".

- Osmi - odgovara ona, dok joj se oči pune suzama.

- Divno, porodica je sigurno srećna - dodaje deka.

- Imam samo oca, a on je bolestan - kaže ova mlada žena.

Autobus nailazi u tom trenutku, a mlada žena ustaje i uzima deku za ruku: "Hajde, tata, ovo je naš autobus".

Tek na kraju potresnog snimka, napravljenog u edukativne i promotivne svrhe na društvenim mrežama, shvatate da se radi o čoveku obolelom od Alchajmera i trudnoj ćerki koja brine o njemu.

Septembar je posvećen borbi protiv Alchajmerove bolesti. Ovaj oblik demencije je neizlečiva, podmukla bolest koja nastaje sporo, u početku deluje bezazleno, ali kada uzme maha, zbog nje pati cela porodica. Kako prepoznati prve simptome, kako usporiti napredovanje bolesti i kakva pomoć i podrška bi bila dragocena obolelima i njihovim porodicama, za Dnevnik RTS-a su govorile Slavica Stuparušić, ćerka obolele i Nadežda Starić iz Srpskog udruženja za Alchajmerovu bolest.

Procenjuje se da u svetu svaki deseti čovek ima neki oblik demencije, a u Srbiji oko 200 hiljada ljudi. Gošća Dnevnika, Slavica Stuparušić kojoj je majka obolela od Alchajmerove bolesti, navodi da su se simptomi kod majke pojavili mnogo ranije nego što je porodica uopšte pomislila da je u pitanju demencija.

Prvi simptomi nisu odavali demenciju

Najpre su se pojavile promene u ponašanju, napetost i nervoza koju su lekari smirivali anksioliticima. Potom je počela da gubi stvari i da optužuje ukućane da su ih ukrali. Sve je to trajalo skoro dve-tri godine, a kada je agresivnost prema ukućanima postala nepodnošljiva, konačno je postavljena dijagnoza i određena prava terapija koja je za početak umirila majčinu napetost, objašnjava Stuparušićeva.

Ipak, bilo je potrebno da neko bude uz majku 24 sata dnevno. Najveći teret je pao na oca, mada su ona i brat pomagali koliko su mogli. Bilo je situacija kada su morali da se obrate za pomoć i policiji jer je majka umela da izađe iz kuće i odluta.

Kako pomoći porodicama obolelih od Alchajmerove bolesti

Nadežda Satarić iz Srpskog udruženja za Alchajmerovu bolest ističe da se decenijama zalaže za otvaranje dnevnog centra za obolole jer je jako važno da ti ljudi imaju okruženje slično sebi i da kada članovi porodice moraju da se bave svojim redovnim aktivnostima, da budu na sigurnom i u bezbednom okruženju.

„Da budu sigurni da se njihova draga osoba neće izgubiti, da neće izaći iz kuće, da neće napraviti neku štetu u kući, uključiti ringlu, rernu, pa da izazove požar ili poplavu ili šta god“, dodaje Satarićeva.

Pored toga, vrlo je važna terapija i kako ti simptomatski lekovi koje dobijaju deluju. Za stimulaciju mozga je veoma važna i struktuirana aktivnost, kako fizička, tako i mentalna aktivnost.

„Kada su u društvu sa sebi sličnima i kada imaju vežbe koje rade, kada razgovaraju, pevaju, crtaju, to ih smiruje, diže im samopouzdanje, održava njihove fizičke sposobnosti da mogu što duže da se samostalno oblače i deluju jako pozitivno na njih“, objašnjava gošća Dnevnika.

Udruženje je pre dve godine podnelo inicijativu gradu Beogradu i peticiju sa šest hiljada potpisa da se oformi dnevni klub za obolele od demencije. Takvi klubovi su potrebni ne samo Beogradu, već svim većim gradovima u Srbiji, jer postoji skoro 140 hiljada obolelih od demencije, a njihov broj se povećava jer sve češće obolevaju i mlađi od 60 godina, napominje Satarićeva.

(Espreso/telegraf/prenela PV)